Nepovoljna demografska kretanja nisu automatski kriva za sve loše što se događa u zemlji, naprotiv, ona su posledica svih drugih dešavanja u društvu. Iz tog razloga, populacione politike koje ne uvažavaju ekonomsku i društvenu realnost ne mogu biti efikasne. Depopulacija u Srbiji je pre svega problem ogromnih regionalnih razlika, a činjenica da najviše uvozimo strance za slabo plaćena fizička zanimanja pokazuje da smo potcenjivali domaće radnike koji su radili takve, nasušno potrebne poslove i da ih zato ima sve manje.
„Postoje brojni stereotipi o demografskoj politici. Jedan od njih je tvrdnja da migracije nikada nisu bile izraženije nego danas. Ali, podaci pokazuju da je pre jednog veka mobilnost radne snage bila daleko veća. Danas, svega 3% svetske populacije čine migranti. Ono što se zaista promenilo jesu pravci migracija – Evropa i SAD više nisu centar sveta, sada se veliki priliv migranata beleži u nekim drugim zemljama, kao što su Kina, Turska, Meksiko, Maroko“, istakao je predsednik Društva demografa Srbije Vladimir Nikitović na konferenciji o efikasnim odgovorima na demografsku krizu u Srbiji, koju je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU).
U javnosti se mnogo manje govori o jednom drugom rastućem trendu, a to su unutrašnje migracije. „Trenutno, u svetu ima blizu 300 miliona međunarodnih migranata, a samo u Kini ima toliko unutrašnjih migranata, dok svega šest miliona Kineza živi van svoje zemlje“, navodi Nikitović.
Međutim, suštinski problem u upravljanju migracijama, kome su kumovali političari, mediji i šira javnost, odnosi se na takozvani demografski determinizam. „On se zasniva na tezi da su nepovoljna demografska kretanja automatski kriva za sve loše što se događa u društvu i privredi. To je krajnje naivna tvrdnja, naprotiv, demografski procesi su posledica svih drugih dešavanja u zemlji“, predočava Nikitović.
On ukazuje da iz istraživanja demografa o tome zašto ljudi menjaju mesto prebivališta proizilazi jasan zaključak da na rast ili opadanje migracija najviše utiču političke i ekonomske promene u društvu. Iz tog razloga, populacione politike koje ne uvažavaju ekonomsku i društvenu realnost ne mogu biti efikasne. Postoje brojni primeri u svetu koji potvrđuju da populacione strategije i novac koji su države izdvojile za njihovu realizaciju daju minorne efekte, a među najočitijima je naš region.
„Otpisani“ delovi Srbije
Srbija je, nažalost, među onim državama u svetu čija populacija najbrže opada. Danas, naša zemlja ima isti broj stanovnika kao i pre pola veka, s tim što je stanovništvo znatno starije. Tokom prethodne dve decenije, broj stanovnika u Srbiji smanjio se za milion i trenutno iznosi 6,87 miliona, a do polovine ovog veka smanjiće se za jednu petinu.
U domaćoj javnosti najviše se govori o odlasku stanovništva van zemlje, ali podaci između dva popisa ukazuju da su unutrašnje migracije daleko prisutnije i izrazito regionalno neujednačene. Posebno je uočljiv sve dublji jaz između većih gradskih centara i ostatka zemlje u pogledu privrednog razvoja, ukupne ponude i raznolikosti radnih mesta. To se odnosi i na dostupnost stanovanja, zdravstvene zaštite, te sveukupnog kvaliteta života, kao i subjektivnog doživljaja o tome kakve su mogućnosti za ostvarivanje ličnih životnih ciljeva.
Unutrašnje migracije prvenstveno su usmerene na dva najveća grada u Srbiji, Beograd i Novi Sad. Većinu drugih teritorija u zemlji već godinama karakteriše odliv stanovništva, posebno u pograničnim i planinskim predelima u Južnoj i Istočnoj Srbiji, a potom u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji.
Istraživanja koja je sproveo Nikitović pokazuju da je ovaj obrazac migracija duboko ukorenjen u prethodnim periodima, ali je pojačan od devedesetih godina prošlog veka usled smanjenja broja stanovnika i starenja populacije. Ljudi koji se sele unutar Srbije su skoro deset godina mlađi u odnosu na prosečnu starost ukupnog stanovništva, a među njima već godinama preovlađuje populacija stara između 25 i 34 godine.
Žrtve i manji gradovi
Pošto je reč o stanovništvu koje je u najboljem radnom ali reproduktivnom dobu, to proizvodi velike i dugoročne posledice u regionima iz kojih se mladi iseljavaju. One se najvidljivije u sve većem ekonomskom zaostajanju i natprosečnom padu fertiliteta u tim delovima Srbije u odnosu na republički prosek.
Uz to, žene češće menjaju prebivalište nego muškarci i sklonije su selidbi u veće regionalne centre. Jedan od čestih razloga je želja da steknu bolje obrazovanje, naročito kada je reč o mladim ženama sa sela, gde zemlju i imovinu tradicionalno nasleđuju muškarci. Zbog toga je u Beogradu, Novom Sadu i Nišu više žena nego muškaraca u ključnom reproduktivnom dobu, dok u selima ostaju mahom neoženjeni muškarci.
Glavni smer migracija unutar Srbije odvija se od juga ka severu zemlje, ističe Nikitović. Nekada su ljudi iz sela, naročito planinskih, odlazili u obližnje gradove. Međutim, u situaciji kada su i mnogi urbani centri počeli da gube ekonomsku moć a sa tim i druge prednosti koje određuju ukupni kvalitet života, najveći odliv stanovništva odvija se iz malih i gradova srednje veličine prema najvećim privrednim centrima u zemlji.
Beograd je ubedljivo na vrhu liste, što potvrđuju i zvanični podaci da prestonica Srbije ima 4,5 puta više stanovnika od Novog Sada, Niš ima svega 15% populacije glavnog grada, Kragujevac 12%, dok ostali veći gradovi u Srbiji imaju manje od 10% populacije Beograda.
Stoga, iako će pad stanovništva u narednim decenijama pogoditi celu Srbiju, on se neće jednako odraziti na sve njene delove. Do polovine ovog veka Beograd će izgubiti manje od 4% stanovnika, Vojvodina skoro petinu, Šumadija i Zapadna Srbija nešto manje od trećine, a Južna i Istočna Srbija čak 40-50% stanovništva.
Klasično licemerje
Ovakva kretanja predstavljaju ozbiljnu pretnju ne samo za regione u kojima je depopulacija najizraženija, već i za opstanak cele zemlje. To ukazuje da je depopulacija u Srbiji pre svega regionalno pitanje i da bi, zato, politike usmerene ka podsticanju rađanja morali da podrže programi za ravnomerniji regionalni razvoj, koji bi uključivali i strategije za zadržavanje i privlačenje radne snage.
Vladimir Nikitović je još pre petnaest godina upozoravao da će Srbija morati da uvozi radnu snagu, a danas je to realnost. Ali, konkurencija je velika, jer i mnoge druge države pokušavaju da popune sve veću prazninu na tržištu rada migrantima, pri čemu se spisak želja bitno razlikuje od stvarnosti.
„Primer zapadnih zemalja pokazuje da su dobrodošli visokoobrazovani stručnjaci, ali ne i niskokvalifikovana radna snaga. Takvi radnici su nepoželjni, njihov dolazak se veoma negativno komentariše u javnosti, to rade čak i neki istraživači. A domaće stanovništvo neće da obavlja upravo fizičke poslove i tu je najveći deficit radnika. I onda imate paradoks da vam takvi radnici trebaju, a navodno ih ne želite. Nastaju veliki problemi oko migranata, na njih se svaljuje sva krivica za teškoće u društvu, a iza toga stoji klasično licemerje“, istakao je Nikitović na konferenciji SANU.
Ako države žele da efikasno upravljaju migracijama, one bi morale da sprovedu drastične ekonomske reforme i promene koncept razvoja. Političari po svaku cenu forsiraju neograničeni privredni rast, a ne pitaju se sa kojim ljudima će to da ostvare.
„Mi treba da se upitamo da li zaista želimo da budemo društvo u kome prezaposleni roditelji moraju da angažuju druge da im podižu decu, da li ćemo uključivati stare u radnu snagu i kako ćemo tretirati bedno plaćene migrante i njihova radna prava. Jer ovde se suštinski radi o položaju niskokvalifikovanih radnika u našem društvu i tu ne možemo da odvajamo migrante od domaćih radnika. Ako omogućimo da domaći radnici koji rade takve, nasušno potrebne poslove, imaju pristojne plate i osećaju se dostojanstveno, onda suštinski rešavamo i ona pitanja koja nisu isključivo vezana za strane radnike“, zaključuje Nikitović.
Marina Vučetić
Biznis i finansije 243, mart 2026.
Foto: Tom Chrostek, Unsplash