Kada su u avgustu 2021. godine na vlast u Avganistanu došli talibani univerzitetske profesorke i ostale akademske radnice ostale su bez posla.
Zamislite da ste se prvo godinama školovali a potom godinama gradili karijeru. Vredno ste učili, pisali naučne radove, predavali stotinama studenata, svakog jutra odlazili na posao sa osećajem da imate svrhu u društvu. A onda ste preko noći ostali bez svega toga, ne zato što ste uradili nešto pogrešno, već zato što ste pogrešnog pola.
Upravo to se dogodilo univerzitetskim profesorkama i drugim akademskim radnicama širom Avganistana nakon povratka talibana na vlast. Kako se sa tim gubitkom nose Avganistanke pokušale su da otkriju istraživačice Shahira Shahir i Xiaoni Ren sa Univerziteta u Kardifu i Shaista Noor sa Tisajd Univerziteta. Za potrebe ove studije one su intervjuisale 12 avganistanskih akademkinja a rezultate istraživanja objavile su na portalu The Conversation.
Uskraćivanje obrazovanja
Kada su talibani prvi put vladali Avganistanom između 1996. i 2001. godine, ženama je bilo zabranjeno školovanje i većina oblika zaposlenja. Međutim osim žena talibani su imali i druge mete. Jedna od njih bio je Svetski trgovinski centar. Posle napada na kule bliznakinje u Njujorku SAD su počele invaziju na Avganistan. Tada je oboren i talibanski režim koji je podržavao Osamu Bin Ladena i uspostavljena je nova vlast koju je podržavala Amerika.
Za te dve decenije Avganistanom su vladala dva lidera koja doduše nisu imala faktičku vlast u celoj zemlji, posebno ne u uporištima talibana. Ipak, tokom njihove vladavine porastao je broj obrazovanih žena, kao i njihovog zapošljavanja na fakultetima. Taj rast je bio prilično vidljiv u visokom obrazovanju, jer je 2001. studiralo tek 5.000 žena a 2021. više od 100.000. Žene su tada činile 28 odsto studentske populacije i 14 odsto nastavnog osoblja na univerzitetima.
Međutim, talibani su za to vreme podsticali pobune širom zemlje i u avgustu 2021. godine se vratili na vlast. Već do decembra 2022. svim ženama zabranjeno je pohađanje univerziteta.
Od profesorke do osobe kojoj treba muški staratelj
Mogućnost školovanja nije uskraćena samo onima koje žele visoko obrazovanje. Svim devojčicama uskraćeno je obrazovanje nakon navršene 12. godine života. Zabranjena im je čak i onlajn nastava. Privatnim univerzitetima koji su nudili nastavu na daljinu naređeno je da je obustave. Za profesorke koje su se nadale da će makar digitalno nastaviti da predaju, zatvorena su i ta vrata.
I to nisu jedina radna mesta koja su izgubile. Za njih je danas izbor profesija drastično sužen. Žene na primer smeju da rade u zdravstvu ali samo samo zato što pacijentkinje ne smeju da pregledaju, leče i porađaju muški lekari, medicinske sestre i babice. Sličan je slučaj i sa držanjem nastave devojčicama u osnovnoj školi. Dakle, one smeju da pružaju samo određene primarne usluge i to isključivo osobama svog pola.
Osim što ne smeju više da rade, žene ne smeju ni da putuju, bar ne same. Na putovanja mogu ići samo sa muškim starateljem, a u javnosti moraju uvek nositi crni hidžab. Danas se Avganistan nalazi na 181. mestu od ukupno 193 zemlje na Indeksu ljudskog razvoja.
„Postepena smrt“
Jedna naša stara izreka kaže da „nije teško nemati, teško je imati pa nemati“. Upravo nju su iskusile Avganistanke. Možda baš zato žene koje su učestvovale u pomenutom istraživanju nisu svoju situaciju opisivale apstraktnim političkim terminima, već veoma lično.
Jedna profesorka sa više od 20 godina radnog iskustva rekla je: „Živeti kao žena pod vlašću talibana predstavlja postepenu smrt. Osećam se kao da svakog dana umirem. Izgubila sam sve, moje znanje i obrazovanje više nemaju nikakvu vrednost.“
Druga učesnica, koja je predavala tri decenije, izjavila je da su najsrećniji trenuci njenog života bili oni provedeni u učionici. „Volim da izađem iz kuće, predajem i viđam svoje studente. Ova situacija je za mene kao polagana smrt.“
Deset od 12 ispitanica govorilo je o ozbiljnim psihološkim problemima sa kojima se suočilo posle gubitka ekonomske samostalnosti. Naime, gubitak posla je težak bilo gde u svetu pošto uglavnom prepolovi prihode porodice, ali u Avganistanu njegove posledice prevazilaze finansijski aspekt. Jedna od ispitanica to je opisala ovako: „Prisustvo žena u društvu se smanjilo, a njihove društvene interakcije i veze sa zajednicom gotovo su nestale.“
Žene koje su učestvovale u istraživanju međutim nisu odustale. Svaka od njih se bori sa novom stvarnošću na svoj način. Neke od njih pronašle su diskretne načine da nastave da podučavaju, koristeći društvene mreže za povezivanje sa kolegama i studentima. Druge se nadaju da će međunarodni pritisak na talibansku vlast na kraju dovesti do promena.
Perspektiva islamskog feminizma
Istraživačice su navedena iskustva avganistanskih akademkinja analizirale kroz prizmu islamskog feminizma. Naime, od devedesetih godina prošlog veka naučnici proučavaju islamska društva kako bi razumeli uzroke rodne neravnopravnosti, što je dovelo do razvoja pokreta poznatog kao islamski feminizam. Reč je o pristupu koji zagovara prava žena i rodnu ravnopravnost u okviru islamskog verskog i kulturnog konteksta.
Budući da je Avganistan muslimanska zemlja, ovaj pristup predstavlja važan okvir za borbu za rodnu pravdu jer istovremeno osporava patrijarhalna tumačenja religije i zapadne feminističke modele koje deo stanovništva doživljava kao strane i nametnute.
Dakle, pozivajući se na radove islamskih feminističkih teoretičarki, autorke ovog istraživanja tvrde da ograničenja koja talibani nameću ženama nemaju mnogo veze sa autentičnim islamskim učenjem, već prvenstveno sa političkom kontrolom. Prema tim tumačenjima, Kuran podržava pravo žena na obrazovanje, ekonomsko učešće i prisustvo u javnom životu. Zato se talibanske zabrane mogu posmatrati kao zloupotreba verskih tekstova radi očuvanja patrijarhalne moći.
Izvor: The Conversation
Foto: Amood Oyindamola, Unsplash