Da li deca koja odrastaju uz ekrane polako gube nešto mnogo važnije od lepog rukopisa? Dok tableti i računari sve brže osvajaju učionice, nastavnici širom Evrope upozoravaju da sve više šestogodišnjaka jedva ume pravilno da drži olovku, razlikuje pojedina slova ili zadrži pažnju. Istovremeno, naučnici upozoravaju da pisanje rukom možda nije samo stvar navike, već važan proces koji oblikuje način na koji mozak uči, pamti i povezuje informacije.
Da li smo prebrzo poverovali da tehnologija može da zameni nešto što je vekovima bilo osnova obrazovanja i može li odrastanje uz tastature promeniti razvoj dečjeg mozga? O ovome je u emisiji Svet i mi govorila neuropsihološkinja Odri van der Mer, profesorka Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju i autorka istraživanja koje je pokazalo, da rukopis aktivira daleko više regiona mozga nego kucanje na tastaturi.
U istraživanju profesorke Odri van der Mer, vidi se da je korišćenje ruke za pisanje veoma stimulativno za mozak – naročito za mozak u razvoju. Jer su svi regioni u mozgu aktivni kada pišete rukom, a to znači da mozak mora da iskomunicira važne informacije između tih aktivnih regiona.
“Nasuprot tome, kada kucate na tastaturi, mozak nije ni približno toliko aktivan i uopšte nema potrebe za tom vrstom komunikacije. Kada pišete rukom, zapravo koristite finu motoriku da biste rukom oblikovali slova i obrasce na papiru, a to uključuje veoma složene pokrete prstiju. Čula su više uključena i ceo mozak je više angažovan, za razliku od kucanja na tastaturi, jer su tada uključeni samo veoma jednostavni pokreti prstiju, i oni su čak isti za svako slovo koje želite da napišete. Zato deca koja su naučila da čitaju i pišu na tabletu, odnosno tastaturi često imaju poteškoće da uoče razliku između slova koja predstavljaju sliku u ogledalu – jedno drugog, poput slova B i D, jer doslovno nisu svojim telom osetila da je osnovni motorički obrazac slova D potpuno drugačiji od onog za slovo B. Ta slova su samo kucali na tastaturi, a tada su uključeni isti jednostavni pokreti prstiju,” kaže profesorka Mer.
Kada deca i tinejdžeri, većinu vremena provode uz telefone, tablete i tastature, postoji rizik da kognitivne i razvojne sposobnosti koje tradicionalno podržava rukopis – mogu da budu izgubljene. Jer, sada sa sigurnošću znamo da su pisanje rukom i crtanje veoma dobra stimulacija za mozak.
“Ako više ne obavljate te aktivnosti, onda će neuronske mreže u mozgu koje podržavaju takve vrste aktivnosti, početi da nestaju. Jer mozak funkcioniše po principu – koristi ili izgubi. Dakle, neuronske mreže koje se ne vežbaju ili ne usavršavaju, postepeno će nestati kako bi napravile prostor za mreže koje se koriste. Mozak, kao što sam ranije rekla, mora da prenosi važne informacije između različitih aktivnih regiona mozga. To čini putem neuronskih oscilacija koje mogu da budu sinhronizovane ili nesinhronizovane i da funkcionišu na različitim frekvencijama, odnosno različitim talasnim dužinama. Upravo tamo gde tokom rukopisa beležimo aktivnost – u tim regionima, na tim frekvencijama i na sinhronizovan način – ti regioni i te oscilacije povezani su sa centrima za učenje i pamćenje u mozgu. Dakle, oni stimulišu i na neki način se povezuju sa tim centrima za učenje i memoriju,” objašnjava sagovornica Insajdera.
Ona smatra da sama tastatura nije problem, ukoliko se napravi zdrav balans sa korišćenjem olovke i papira – odnosno između digitalnih alata i rukopisa.
“Ako želite da napišete duži tekst, poput knjige ili eseja, onda je očigledno praktičnije i zgodnije koristiti tastaturu i računar, jer imate proveru pravopisa, sve vam je digitalno objedinjeno. Ali sada znamo da je, kada pravite beleške u školi, na času ili tokom univerzitetskog predavanja, i kada želite da učite iz novih informacija koje primate slušajući, mnogo bolje da beleške pravite rukom. Jer kada pišete rukom, ne možete jednostavno zapisati sve što profesor govori. Morate da napravite pregled, sinopsis, sažetak. Možete zapisati samo ključne reči, eventualno nacrtati nekoliko okvira, nešto podvući i zabeležiti najvažnije pojmove. Ako koristite tastaturu tokom hvatanja beleški, veoma je primamljivo da otkucate sve što se govori, ali to stvara lažan osećaj sigurnosti. Kada kucate sve što se govori, praktično kucate „naslepo“. Informacije ulaze kroz vaše uši i izlaze kroz vrhove prstiju, ali ih zapravo ne obrađujete. Ne pravite sažetke u glavi niti odlučujete koje su ključne reči najvažnije. A možda najvažnije od svega – ne povezujete nove informacije sa znanjem koje već imate. Kada pravite beleške rukom, one postaju veoma lične. Jer, rukom pisane beleške sa predavanja nisu od velike koristi vašem kolegi koji nije mogao da prisustvuje predavanju upravo zato što su toliko lične. One su već povezane sa vašim nivoom znanja, vašim ličnim nivoom znanja. Na neki način, već ste napravili „kukice“ na koje ćete kasnije okačiti novo znanje,” objašnjava profesorka Mer.
S obzirom na svet u kome živimo, postoji opravdana bojazan, da bismo jednog dana mogli da se osvrnemo i shvatimo da smo se prebrzo udaljili od olovke i papira – a da nismo u potpunosti razumeli šta bi to moglo da izazove.
“Mislim da su rukopis i crtanje tipično ljudske aktivnosti koje nas, na neki način, čine ljudima. I ja veoma snažno osećam da bi i naredna generacija trebalo da bude sposobna da rukom napiše ljubavno pismo, pesmu ili makar spisak za kupovinu. Veoma je važno da nastavimo da podučavamo tim aktivnostima današnju decu. I to ne mora da bude na štetu digitalnih veština, jer deca dovoljno lako usvajaju digitalne alate. Međutim, upravo je rukopis ono što toliko stimuliše mozak. Nastavnici u Norveškoj i širom Evrope sada se žale da u učionice dolaze šestogodišnja deca koja jedva znaju kako da drže olovku. A razlog za to je što su prevlačila prstom po tabletima, dvaput kliknula, otvarala aplikacije i slično. Ali za sve to potrebne su veoma jednostavne motoričke veštine – kao i za kucanje, veoma je jednostavno. Ni dvostruki klik nije posebno težak, čak i bebe to mogu da urade. Zato deca već u vrtiću treba da koriste boje, rade vežbe za razvoj fine motorike i sve aktivnosti koje im pomažu da sa šest godina znaju kako da uzmu olovku kada treba da nauče da pišu rukom,” kaže profesorka.
U Srbiji, ali i širom sveta, mnogi roditelji imaju osećaj da vode unapred izgubljenu bitku kada je reč o ekranima i tastaturama. Profesorka Mer savetuje da se deca od ranog uzrasta, čak i pre nego krenu u vrtić, uče da boje ili slažu slagalice.
“Sve aktivnosti koje zahtevaju finu motoriku veoma su korisne i predstavljaju osnovu da dete kasnije, kada malo poraste, može da uzme olovku i počne da uči da piše rukom. I ograničite vreme pred ekranom koliko god možete. Nisam toliko zabrinuta zbog toga šta deca rade iza ekrana, zato što postoje veoma dobre aplikacije, čak i za veoma malu decu, koje ih uče bojama, brojevima, slovima i tako dalje. Ali deca mlađa od tri godine ne mogu sebi da priušte da bilo koji deo svog dragocenog vremena provode pred ekranom, gde im se iskustva serviraju, umesto da izađu u stvarni svet i koriste svoja tela i sva svoja čula kako bi istraživali okruženje. To je izuzetno važno. Akademski deo – mirno sedenje ispred ekrana, domaći zadaci, učenje čitanja i pisanja – doći će kasnije. Ali u početku deca moraju da dodiruju, mirišu, vide boje i tako dalje. Da doživljavaju stvarna iskustva, umesto neke vrste iskustava „iz druge ruke“ preko ekrana,” zaključila je neuropsihološkinja Odri van der Mer, profesorka Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju.
Izvor: Insajder
Foto: Pixabay