Tekstilna industrija Srbije: Nekada proizvodili i za sebe i svet, danas „šijemo“ za druge kompanije

Tekstilna industrija bila je jedna od najvažnijih grana privrede Srbije u vreme bivše Jugoslavije.

„Tokom 1980-ih godina poslovali su veliki tekstilni sistemi poput Yumka (Vranje), Niteksa (Niš), Prvog maja (Pirot), Leteksa (Leskovac), Beka i Kluza (Beograd), TIZa Zemun, Zelengore, Viskoze Loznica, Rudnika Gornji Milanovac, koji su zapošljavali više hiljada radnika i proizvodili širok asortiman tekstilnih proizvoda za domaće i strano tržište“, kažu za portal N1 u Privrednoj komori Srbije.

Najznačajniji centri tekstilne proizvodnje bili su Leskovac, zatim Vranje, Niš, Pirot, Loznica, Beograd i Novi Pazar.

„Nakon ekonomskih promena i privatizacije tokom devedesetih i početkom 2000-ih godina, većina velikih tekstilnih kombinata je ugašena ili je značajno smanjila obim poslovanja. Danas su Vranje i posebno Novi Pazar među najvažnijim centrima tekstilne i odevne industrije u Srbiji“, navode u PKS.

Nekada se, podsećaju, proizvodio kompletan tekstilni asortiman – od prediva i tkanina do konfekcije, trikotaže i kućnog tekstila.
Danas je proizvodnja uglavnom usmerena na gotovu odeću, radnu i zaštitnu opremu, trikotažu i proizvodnju za inostrane modne brendove.

„Nekada je u sektoru poslovalo više od 100 velikih privrednih subjekata, sa više od 250.000 zaposlenih, dok danas u sektoru posluje oko 1.540, uglavnom malih ili sredjih preduzeća u oblasti tekstila, odeće, kože i obuće sa nešto više od 49.800 zaposlenih. Promena strukture sektora rezultat je tranzicije, privatizacije i gašenja velikih državnih kombinata“, navode u Komori.

Prema raspoloživim podacima, ističu u PKS – u Srbiji danas posluje oko 1.540 privrednih subjekata u oblasti tekstila, odeće, kože i obuće. Većinu čine mala i srednja preduzeća, dok je broj velikih proizvođača znatno manji nego u periodu bivše Jugoslavije.

Vlasnička struktura sektora je, kako pokazuju podaci PKS, mešovita – pretežno dominiraju preduzeća u domaćem privatnom vlasništvu, dok su među najvećim poslodavcima prisutne i kompanije u stranom vlasništvu (najčešće iz Italije, Nemačke i Turske), koje su uglavnom orijentisane na izvoz.

„Tekstilna industrija Srbije danas je izrazito izvozno orijentisana. Veći deo proizvodnje namenjen je tržištima Evropske unije, pre svega kroz proizvodnju odeće i tekstilnih proizvoda za poznate međunarodne brendove, dok je manji deo proizvodnje namenjen domaćem tržištu“, ukazuju u PKS.

U sektoru proizvodnje tekstila, odeće, kože i obuće zaposleno je nešto više od 49.800 radnika.
Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je prosečna plata u Srbiji u aprilu 2026. godine iznosila 121.805 dinara.

Plate u sektoru proizvodnje tekstila su niže od državnog proseka: 99.779 dinara iznosi prosečna plata za april mesec u proizvodnji tekstila, dok je u proizvodnji odeće prema ovom izveštaju RZS zarada još niža i iznosi 79.976 dinara u proseku.

Niža prosečna plata, kada je reč o prerađivačkoj industriji, prema podacima RZS, samo je još u oblasti prerade drveta i proizvoda od drveta, plute, slame i pruća (osim nameštaja), gde je aprilski prosek na nivou od svega 75.264 dinara.

S druge strane, među najplaćenijim radnicima prerađivačke industrije u Srbiji su oni koji rade u oblastima proizvodnje koksa i derivata nafte (231.773 dinara) i proizvodnje duvanskih proizvoda (223.507 dinara).

Tekstilna industrija u Srbiji danas se, prema navodima Privredne komore Srbije, suočava sa nekoliko ključnih izazova: nedostatkom kvalifikovane radne snage, rastom troškova rada i energenata, jakom konkurencijom proizvođača iz Azije, nedovoljnim ulaganjima u savremenu opremu i tehnologiju.

Pored toga, domaće kompanije moraju da se prilagode sve zahtevnijem regulatornom okviru Evropske unije kako bi zadržale konkurentnost na svom najvažnijem izvoznom tržištu.

„Posebno je značajna Uredba o ekodizajnu za održive proizvode (ESPR), koja uvodi nova pravila za plasiranje proizvoda na tržište EU, kao i Digitalni pasoš proizvoda (DPP), koji će za tekstilne proizvode postati obavezan krajem 2027. godine“, ukazuju u PKS.

Njegova primena, kako ističu, zahteva da kompanije uspostave kvalitetne sisteme za prikupljanje i upravljanje podacima o proizvodima, sledljivosti, sastavu materijala i održivosti, „zbog čega je važno da sa pripremama počnu na vreme“.

„Udruženje za industriju tekstila, odeće, kože i obuće PKS aktivno pruža podršku domaćim kompanijama u ovom procesu kroz organizaciju vebinara i praktičnih radionica, izradu vodiča za primenu novih EU propisa, kao i razvoj alata za samoprocenu spremnosti kompanija za implementaciju Digitalnog pasoša proizvoda“, navode.

Cilj im je, kako kažu, da privredi omoguće da nove zahteve ne posmatra samo kao regulatornu obavezu, već i kao priliku za unapređenje konkurentnosti i bolje pozicioniranje na tržištu Evropske unije.
Izazovi i veća ulaganja

Rešavanje izazova sa kojima se tekstilni sektor u Srbiji suočava zahteva, kako navode u Komori – i veća ulaganja u automatizaciju i digitalizaciju proizvodnje, obrazovanje i obuku radne snage, razvoj domaćih brendova sa većom dodatom vrednošću, podsticanje inovacija i održive proizvodnje, kao i nastavak državnih programa podrške investicijama i izvozu.

„Na taj način domaća tekstilna industrija može uspešno odgovoriti na promene koje donosi evropsko tržište i dugoročno očuvati svoju konkurentnost“, navode u PKS.

Centar za politike emancipacije u svom Istraživanju o uslovima rada u tekstilnoj industriji u Srbiji, objavljenom tokom 2025. godine, podseća da su razorni uticaj na privredu Srbije imali raspad Jugoslavije, privatizacija, ratovi i embargo UN.

„Ove promene bitno su uticale i na strukturu tekstilne industrije koja je od domaćih proizvoda visokog kvaliteta dobro pozicioniranih i na svetskom tržištu, postala u potpunosti zavisna od lohn porudžbina , visoko ranjiva i nisko profitabilna“, navodi se u istraživanju.

Lohn proizvodnja ili „sistem spoljne prerade“ (Outward Processing Trade, OPT) je carinski režim koji omogućava kompanijama iz jedne zemlje da pošalju sirovine ili poluproizvode u drugu zemlju radi daljeg prerađivanja ili dorade, a zatim da gotove proizvode vrate u matičnu zemlju ili izvezu na druga tržišta bez plaćanja carina na uvezeni deo proizvoda. Cilj sistema je smanjenje troškova proizvodnje, pojašnjava se u istraživanju.

„Strukturna transformacija tekstilog sektora počinje u periodu od 2000. do 2005. godine, kada je bruto dodata vrednost (BDV) sektora rapidno smanjena, za gotovo 50 odsto, u odnosu na već značajno umanjeni BDP iz 2000. godine. Ovaj period je u celom industrijskom sektoru, pa tako i u tekstilnom obeležen gašenjem radnih mesta i masovnim otpuštanjima“, navode.

Revitalizacija sektora, kako ukazuju, počinje otvaranjem Srbije za direktne strane investicije 2002. godine, koji izjednačava prava i obaveze domaćih i stranih investitora u Srbiji, a „uz kombinaciju pravnog okvira i liberalizacije carinskog režima osigurava povlašćen status stranom kapitalu“.

U periodu od 2019. do 2023. godine ukupan neto priliv stranih direktnih investicija u industriji tekstila, kože i obuće iznosio je 179,4 miliona evra, a najveći priliv zabeležen je u 2021. godini (61,5 miliona evra).

Dolazak velikih modnih brendova u Srbiju pomognut je potpisivanjem povoljnih trgovinskih sporazuma sa Evropskom unijom, snižavanjem cene radne snage usled decenija ekonomskog sunovrata, relativno dobrim geostrateškim položajem Srbije (nearshoring) i, kako se dodaje – rastućim subvencijama koje ostaju glavna taktika privlačenja stranih investicija.

„U svojoj postsocijalističkoj fazi, tekstilna industrija u Srbiji postoji jedino u okviru lanaca snabdevanja velikih modnih kompanija, lišena je kreativnosti i svedena na radno intenzivno štancovanje po modelu, gde je jedino važno koliki broj komada će se proizvesti na dnevnom nivou“, ukazuje CPE u ovom istraživanju.

Izvor: N1

Foto: Pixabay