U Jugoslaviji je SDK bio banka, finansijski kontrolor i državni revizor u jednom

Za razliku od današnjeg sistema, u kojem poslovne banke vode račune preduzeća i obavljaju platni promet, u Jugoslaviji je tu ulogu imala upravo SDK. Svako društveno preduzeće, državna institucija i veliki deo privrede morali su da posluju preko ove službe, koja je istovremeno evidentirala uplate i isplate, kontrolisala finansijske tokove i proveravala da li se novac koristi u skladu sa propisima.

Praktično, SDK je bio i banka, i finansijski kontrolor, i državni revizor u jednom. Nijedna ozbiljna transakcija nije mogla da prođe nezapaženo. Ako preduzeće nije imalo dovoljno novca na računu ili je pokušalo da izvrši isplatu koja nije bila u skladu sa propisima, SDK je mogao da zaustavi plaćanje. Na taj način država je imala gotovo potpun uvid u finansijsko poslovanje cele privrede.

To je bila ogromna razlika u odnosu na današnji sistem. Sada preduzeća sama biraju banku, banke međusobno obavljaju platni promet, dok kontrolu zakonitosti vrše različite institucije poput Poreske uprave, Narodne banke Srbije, Državne revizorske institucije i drugih nadležnih organa. U Jugoslaviji je SDK objedinjavao veliki deo tih ovlašćenja, zbog čega je imao izuzetnu moć.

Pored kontrole platnog prometa, SDK je prikupljao finansijske izveštaje svih društvenih preduzeća, obrađivao statističke podatke o poslovanju i predstavljao jednu od najvažnijih baza ekonomskih informacija u zemlji. Zahvaljujući tim podacima, država je mogla da prati stanje u privredi gotovo u realnom vremenu, što je bilo od velikog značaja za tadašnji sistem planskog upravljanja ekonomijom.

Posebno važna bila je njegova uloga u kontroli likvidnosti. Ako je neko preduzeće zapalo u finansijske probleme ili nije izmirivalo obaveze, SDK je to mogao odmah da registruje, pa su se dugovanja i blokade računa sprovodile mnogo brže nego što je to danas slučaj. Zbog toga mnogi stariji privrednici i danas kažu da je u vreme SDK bilo gotovo nemoguće sakriti pravo finansijsko stanje firme.

Međutim, ovakav sistem imao je i svoje mane. Velika centralizacija značila je i veliku kontrolu države nad privredom, dok su preduzeća imala znatno manje slobode u upravljanju sopstvenim finansijama. Svaka promena prolazila je kroz složenu administrativnu proceduru, što je često usporavalo poslovanje i otežavalo prilagođavanje tržišnim uslovima.

Početkom devedesetih godina, raspadom Jugoslavije i prelaskom na tržišnu ekonomiju, uloga SDK počela je da slabi. Platni promet postepeno je prešao u poslovne banke, a njegove nadležnosti podeljene su između više institucija. U Srbiji je SDK najpre transformisan u Zavod za obračun i plaćanja (ZOP), da bi početkom 2003. godine platni promet u potpunosti bio prenet na komercijalne banke, čime je završena era institucije koja je decenijama predstavljala finansijsko srce jugoslovenske privrede.

I danas se među ekonomistima vode rasprave da li je ukidanje SDK bilo potpuno opravdano. Jedni smatraju da je njegova centralizovana kontrola omogućavala veću finansijsku disciplinu, bržu naplatu obaveza i bolji pregled ekonomskih tokova. Drugi ističu da je prelazak na savremeni bankarski sistem bio neophodan kako bi Srbija i druge države nastale raspadom Jugoslavije razvile tržišnu ekonomiju i konkurenciju u finansijskom sektoru.

Bez obzira na različita mišljenja, jedno je sigurno – SDK nije bio samo administrativna služba, već jedna od najmoćnijih ekonomskih institucija u istoriji Jugoslavije. Kroz njegove račune prolazio je gotovo svaki dinar koji je privreda zarađivala ili trošila, zbog čega je predstavljao svojevrsni finansijski nervni sistem države i jedan od ključnih mehanizama na kojima je počivao tadašnji ekonomski model.

Izvor:Telegraf Biznis