Evropska komisija predložila je najveću promenu u finansiranju socijalnih politika u poslednjih nekoliko decenija. Ukidanjem Evropskog socijalnog fonda plus (ESF+) sredstva za zapošljavanje, socijalnu inkluziju i podršku najugroženijim građanima više ne bi bila zagarantovana, već bi zavisila od budžetskih prioriteta država članica.
Evropski socijalni fond plus (ESF+) je namenski fond sa jasnim pravnim osnovom, unapred opredeljenim sredstvima i precizno definisanim socijalnim ciljevima, koji je garantovao da sredstva namenjena socijalnoj inkluziji ne mogu lako biti preusmerena na druge potrebe.
On je decenijama predstavljao glavni instrument EU za ulaganje u ljude. Iz njega su finansirani programi podrške zapošljavanju, deci i porodicama, reforme alternativnog staranja, uključivanje osoba sa invaliditetom, programi dugotrajne nege i usluge u zajednici širom Evrope. Ono što je možda najvažnije jeste da je obezbeđivao ono od čega socijalne usluge zavise – predvidivost.
Predlog Evropske komisije za naredni Višegodišnji finansijski okvir (VFO) za period 2028–2034. mogao bi sve ovo da promeni. Prema tom predlogu ESF+ bi prestao da postoji kao zaseban instrument i bio bi zamenjen opštim ciljem socijalne potrošnje u okviru Nacionalnih regionalnih partnerskih planova (NRPP).
Razgradnja socijalne politike
Umesto zagarantovanih izdvajanja, države članice bi bile u obavezi samo da najmanje 14 odsto prihvatljivih rashoda usmere na socijalne ciljeve. Na papiru to može delovati kao jačanje socijalne dimenzije svih politika. U praksi, međutim, stvara neizvesnost i slabi odgovornost.
Kako upozorava Evropska mreža socijalnih službi (European Social Network – ESN), socijalnim uslugama nisu dovoljne opšte političke obaveze. Tokom njenog nedavnog skupa u Evropskom parlamentu, iz brojnih izlaganja učesnika bilo je jasno da su socijalnim uslugama potrebna namenska, dostupna i predvidiva ulaganja. Bez posebnog fonda, sredstva za socijalnu zaštitu postaju ranjiva pred konkurentskim prioritetima poput odbrane, industrijske konkurentnosti ili poljoprivrede.
Brojevi pokazuju razmere rizika. U okviru važećeg VFO-a, sredstva EU namenjena socijalnim politikama kroz ESF+ iznose gotovo 96 milijardi evra.
Prema internim proračunima službi Evropskog parlamenta, ukupna socijalna potrošnja prema predloženom okviru mogla bi da padne na između 63 i 87 milijardi evra, u zavisnosti od odluka država članica i korišćenja drugih finansijskih instrumenata, poput kredita koji se odobravaju na osnovu potražnje.
Čak i u najoptimističnijim scenarijima, Evropa bi mogla da izgubi milijarde evra namenskih ulaganja u socijalnu zaštitu.
Koliko bi izgubile države članice
Određene zemlje mogle bi da izgube izuzetno velike iznose garantovanih sredstava za socijalne programe. Italiji bi izdvajanja mogla da padnu sa 14,98 milijardi evra u okviru sadašnjeg ESF+ na svega 3,22 milijarde, što predstavlja smanjenje od gotovo 80 odsto.
Španija bi mogla da padne sa 11,43 na 2,94 milijarde evra, izgubivši skoro tri četvrtine sadašnjeg finansiranja.
Portugalu preti smanjenje sa 7,87 na 1,58 milijardi evra, dok bi Rumunija mogla da izgubi i do dve trećine sredstava za socijalne programe. Čak bi i velike ekonomije poput Nemačke mogle da se suoče sa rezovima do 68 odsto, dok bi Poljska, u najgorem slučaju, mogla da ostane bez više od sedam milijardi evra.
To nisu apstraktne brojke. Reč je o milijardama evra koje danas finansiraju preko potrebne usluge za osobe sa invaliditetom, podršku deci i porodicama, programe socijalne inkluzije, dugotrajnu negu i razvoj radne snage u sektoru socijalnih usluga.
Komisija tvrdi da cilj od 14 odsto socijalne potrošnje garantuje nastavak ulaganja u socijalnu zaštitu. Međutim, ciljevi bez namenski opredeljenih sredstava nisu garancije. Ciljevi potrošnje mogu biti razvodnjeni, drugačije protumačeni ili potisnuti u drugi plan kada se promene politički prioriteti i budžeti dođu pod pritisak. Poseban fond nije tako lako moguće potisnuti.
Istorija nudi upozorenje
Severna Irska predstavlja upečatljiv primer onoga što se događa kada nestane strukturno finansiranje.
Deset godina nakon Bregzita, mnoge organizacije koje se bave ravnopravnošću i socijalnom inkluzijom izgubile su pristup sredstvima EU koja su ranije omogućavala dugoročne programe. Razlog je, između ostalog, to što je finansiranje kroz britanski Fond za zajednički prosperitet (UK Shared Prosperity Fund), uspostavljen kao zamena za strukturne fondove EU poput ESF+ i Evropskog fonda za regionalni razvoj (ERDF), bilo za oko 33 odsto manje.
Projekti namenjeni osobama sa invaliditetom, ženama, etničkim manjinama i drugim marginalizovanim grupama suočili su se sa ozbiljnom finansijskom nestabilnošću ili su potpuno ugašeni.
U tome leži stvarna opasnost predloga Evropske komisije. Kada finansiranje postane fragmentisano, kratkoročno i administrativno teško dostupno, socijalne usluge neizbežno slabe.
Alfonso Lara Montero
Izvor: EU Observer
Foto: deagreez1, Depositphotos