Zašto je oktobar mesec u kojem tradicionalno svedočimo najvećim akvizicijama i spajanjima kompanija?

Postoji obrazac koji pregovarači u korporativnim transakcijama uočavaju nakon nekoliko godina rada. Kada lišće počne da žuti, telefoni u odeljenjima za spajanja i akvizicije zvone znatno češće nego u avgustu. Oktobar u poslovnom kalendaru nema reputaciju bez razloga.  To je mesec u kojem se objavljuju neka od najkrupnijih preuzimanja godine, mesec u kojem odbori direktora potpisuju odluke koje su sazrevale mesecima i mesec koji berze dočekuju sa napetošću kakvu ne pokazuju ni u jednom drugom periodu.

Zašto baš tada? Odgovor nije misteriozan. Nalazi se na preseku tri sasvim zemaljske stvari: računovodstvenog kalendara, tržišne nervoze i vrlo praktične potrebe da se posao zaključi pre nego što se godina zatvori, piše Forbes.

Većina velikih kompanija završava treći kvartal 30. septembra. Tokom oktobra se objavljuju rezultati, revidiraju projekcije za četvrti kvartal i konačno se vidi da li je poslovna godina ispunila obećanja data u januaru. Taj presek stanja menja sve u pregovorima.

Do septembra kupac barata procenama. U oktobru barata brojkama. Kada finansijski direktor cilja na akviziciju konkurenta, tromesečni izveštaj mu daje ono što nijedna prezentacija ne može: dokaz kako meta zaista posluje u tekućoj godini, a ne kako je poslovala pre osam meseci.

Tu je i pitanje dubinske analize. Svaka ozbiljna transakcija podrazumeva pregled ugovora, obaveza, sudskih sporova i poreske istorije mete. Taj posao ide mnogo brže kada su podaci tek zaključeni na kraju kvartala, jer revizori i pravni timovi rade sa svežom dokumentacijom umesto sa procenama koje starijom postaju svakim danom.

Postoji i obrnuta strana. Kompanija koja u oktobru shvati da neće ispuniti godišnje ciljeve  ima svega nekoliko poteza na raspolaganju. Može da smanji troškove, može da odloži investicije ili može da kupi rast. Akvizicija je najbrži način da se prihod uveća pre nego što se knjige zaključe, pa oktobar postaje mesec u kojem se nervozni odbori odlučuju na hrabre poteze.

Ovde priča postaje zanimljivija. Oktobar tradicionalno važi za najnestabilniji mesec na američkom tržištu. Prema istraživanju investicione kuće LPL Fajnenšel, u oktobru se u indeksu S&P 500 beleži više dnevnih promena od jedan odsto ili većih nego u bilo kom drugom mesecu, računajući podatke od 1950. naovamo.

Za prosečnog ulagača volatilnost znači neprospavane noći. Za nekoga ko priprema preuzimanje ona znači nešto sasvim drugo: cena mete se pomera, ponekad znatno, a ponuda koja je u avgustu delovala preskupo u oktobru odjednom izgleda razumno.

Zamislite kupca koji mesecima prati kompaniju vrednu milijardu evra. Ako tržište u dve nedelje spusti njenu vrednost za 10 procenata, kupac dobija 100 miliona evra prostora za pregovaranje. Ništa se u samom poslovanju mete nije promenilo. Promenilo se raspoloženje tržišta. Upravo zbog toga bankari vole jesenju nervozu: ona stvara razliku između knjigovodstvene i tržišne vrednosti, a ta razlika je gorivo svake akvizicije.

Vredi razdvojiti reputaciju od statistike. Verovanje da akcije padaju u oktobru poznato je kao oktobarski efekat i, prema analizi objavljenoj na portalu Investopedija, radi se pre o psihološkom očekivanju nego o merljivoj pojavi. Podaci od 1928. pokazuju da je oktobar u proseku bio pozitivan mesec, sa rastom većim od 0,6 odsto.

Loš glas zapravo zaslužuje septembar. Posmatrano u rasponu od jednog veka, septembar je najslabiji mesec za akcije, sa prosečnim gubitkom od oko jedan odsto. Oktobar 2022. godine to lepo ilustruje: dok su mnogi čekali pad, Dau Džons je porastao oko 12 odsto, a S&P 500 blizu šest.

Zašto je onda strah opstao? Zato što pamćenje ne radi na proseku. Pamćenje radi na katastrofi.

Panika iz 1907. godine, Crni utorak i Crni četvrtak iz 1929. i Crni ponedeljak iz 1987. dogodili su se u oktobru. Tog oktobarskog ponedeljka 1987. Dau Džons je izgubio 22,6 odsto vrednosti u jednom danu, što je i dalje najveći procentualni jednodnevni pad u istoriji tržišta.

Zanimljiv je detalj koji se retko pominje. Okidači za obe najpoznatije krize nastali su ranije tokom godine. Panika iz 1907. samo je čekala da nepoverenje dostigne tačku pucanja, a proces je trajao mesecima. Slom iz 1929. može se pratiti unazad do februara, kada su Federalne rezerve zabranile kreditiranje kupovine akcija na margini i podigle kamatne stope. Oktobar je bio mesec u kojem je tržište reagovalo, a ne mesec u kojem je problem nastao.

Ta razlika je važna za razumevanje preuzimanja. Odluka o akviziciji ne rađa se u oktobru. Ona se u oktobru objavljuje, jednako kao što se panika u oktobru manifestuje. Godina pregovora, provera i procena kulminira u trenutku kada kalendar i tržišni uslovi konačno dozvole potpis.

Postoji i sasvim prozaičan razlog za jesenju gužvu. Velike transakcije zahtevaju odobrenja regulatornih tela, a taj proces traje. Ako uprava želi da preuzimanje bude zaključeno u tekućoj poslovnoj godini ili barem da uđe u planove za narednu, potpis mora da bude stavljen pre nego što decembar uspori rad institucija.

Bankari koji rade na transakcijama znaju šta to znači u praksi. Dogovor objavljen u oktobru ima šansu da prođe pravni pregled, obavezne procedure i zatvaranje u razumnom roku. Isti taj dogovor objavljen u decembru gura ceo posao u sledeću godinu, u novi budžet i, često, pred nove ljude u odboru. Ko je ikada čekao potpis dok se pola sveta sprema za praznike, razume zašto se rokovi pomeraju unazad do oktobra.

Dodajte tome i činjenicu da u Sjedinjenim Državama oktobar svake druge godine prethodi novembarskim izborima. Neizvesnost oko poreske politike, regulative i antimonopolskog pristupa tera uprave da odluke donesu pre glasanja, a ne posle njega.

Istorija pokazuje još nešto korisno. Oktobar je češće označavao kraj „medveđih“ tržišta nego njihov početak. To znači da su ulagači koji su tada kupovali često kupovali blizu dna.

Ista logika važi za kompanije. Dok javnost strepi od oktobarskih naslova, korporativni kupci sa dovoljno gotovine posmatraju iste te naslove kao spisak povoljnih prilika. Preuzimanja objavljena u periodu opšte nervoze gotovo uvek izgledaju drsko u trenutku objave, a razumno tri godine kasnije.

Ko je pratio saopštenja za javnost tokom nekoliko jesenjih ciklusa, primetiće i razliku u tonu. Objave iz proleća obično naglašavaju viziju i dugoročnu strategiju. Jesenje objave češće govore o sinergijama, uštedama i konkretnim brojkama, jer se obraćaju akcionarima koji upravo gledaju kvartalne rezultate i traže razlog da ostanu mirni.

Vredi zapaziti i kako se ponašaju uprave manjih kompanija. Kada im cena akcija padne, otpor prema prodaji slabi. Vlasnik koji je u julu odbijao ponudu smatrajući je uvredljivom, u oktobru istu tu ponudu razmatra ozbiljno. Psihologija sidra radi u korist kupca, a jesenja tržišna kolebanja pomeraju to sidro nadole.

Za čitaoca koji prati poslovne stranice, nekoliko stvari olakšava tumačenje jesenjih objava.

Prvo, treba pogledati koliko se ponuđena cena razlikuje od tržišne vrednosti mete. Visoka premija u nestabilnom mesecu govori da kupac žuri ili da vidi vrednost koju tržište ne vidi. Niska premija u istom periodu često znači da prodavac nema mnogo izbora.

Drugo, važan je izvor finansiranja. Transakcije plaćene gotovinom nose drugačiju poruku od onih plaćenih razmenom akcija, naročito kada su cene akcija pod pritiskom.

Treće, treba obratiti pažnju na rok zatvaranja naveden u saopštenju. On otkriva koliko ozbiljno kompanija računa na regulatorne prepreke i da li je oktobarska objava zaista bila trka sa kalendarom.

Oktobar, dakle, nije prokletstvo poslovnog sveta niti magični mesec preokreta. To je tačka u kojoj se sabiraju kvartalni rezultati, godišnji rokovi i tržišna kolebanja koja privremeno pomeraju cene. Kada se te tri stvari poklope, transakcije se naprosto zaključuju češće nego u ostalim mesecima, a naslovne strane dobijaju utisak da jesen sama po sebi menja pravila poslovanja.