Već duže vreme u delu javnosti postoji inicijativa da se po uzoru na Sjedinjene Američke Države, ali i neke evropske zemlje, uvede sistem isplata bruto zarada i samostalnog plaćanja poreza.
Kao glavni razlog za uvođenje ovakvog sistema liberalno orijentisani ekonomisti navode bolji uvid građana u visinu poreza s obzirom na to da se 38,7% ukupne bruto plate sliva u državni budžet. Kao drugi razlozi navode se mogućnosti građana da sami biraju da li će se lečiti u državnim ili privatnim ustanovama, i da li će uplaćivati životno osiguranje.
Pod bruto platom podrazumeva se neto zarada, porez na zaradu i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje koje se uplaćuje državi. Socijalno osiguranje obuhvata doprinos za zdravstveno osiguranje, doprinos za penziono osiguranje i doprinos za osiguranje u slučaju nezaposlenosti.
U zemljama kao što je Srbija u kojima postoji obavezni sistem zdravstvene i socijalne zaštite za sada ne postoji opcija potpune isplate bruto plate radnicima, kako bi se osigurala isplata penzija i funkcionisanje zdravstva, već se doprinosi uvek isplaćuju iz plate radnika preko poslodavca.
Zašto ugovaranje bruto plata više odgovara poslodavcima
Programski direktor Ekonomske istraživačke jedinice Mihailo Gajić, koji se bavi analizom i izradom predloga reformi javnih politika kaže da nam za sada ostaje jedino moguće pitanje isplate poreza – da li porez na dohodak treba da plaća poslodavac, a da radnik prima neto platu, ili da mu se isplati ukupan iznos sa porezom, pa da iznos poreza radnik sam uplaćuje.
„Za uključivanje i doprinosa u ovo bila bi neophodno prethnodno izvršiti velike promene u načinu funkcionisanja penzionog i zdravstvenog sistema, o čemu, nažalost, nema za sada nikakvih vesti. Moguća negativna posledica bila bi veća utaja poreza pa država ne bi mogla da skupi sredstva za javne usluge, što se može sprečiti boljim radom Poreske uprave, a pozitivna posledica bila bi promena trenutnog odnosa građana prema državi: njene usluge nam više ne bi izgledale besplatne“, kaže Gajić.
Zapošljavanje u SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i drugim zemljama je uz nekoliko izuzetaka, gotovo uvek ugovoreno uz iznos bruto plate. Međutim, iako smo navikli da svakog meseca znamo tačno koliko ćemo mesečno zaraditi, postoje mnogi razlozi zašto se u ovim zemljama odlučuju baš za ovakav dogovor: zaposlenima se omogućava da svi imaju imaju ravnopravne uslove; bruto plate omogućavaju bolju stabilnost posla jer poslodavci od samog početka znaju koliko ih košta svaki radnik; lakše je podneti zahtev za kredit jer banke žele da znaju iznos vaše bruto plate i dokaz o isplati poreza, ukoliko redovno ispunjavate svoje obaveze, veće su šanse da će vam odobriti zajam.
Sa ovim je saglasan i Mihailo Gajić koji smatra da ovakav sistem ne bi imao nikakav negativan uticaj na poslodavce.
„Oni bi kao i do sada uplaćivali platu radniku, i pored toga doprinose i/ili poreze državi, samo bi se promenile sume. Država bi, ukoliko bi Poreska uprava radila svoj deo posla kontrole, imala iste prihode kao i do sada; jedino bi pojedinci u tom slučaju morali sami da vode računa o tome koliko novca treba da uplate. U zemljama sa prostijim poreskim sistemom“, smatra Gajić.
Druge zemlje su se prema rečima Gajića odlučile za ovakve sisteme oporezivanja iz nekoliko razloga: tamo postoji manja bojazan od utaje poreza zbog visokog poreskog morala i većih kapaciteta administracije, ali i zato što je sa sintetičkim oporezivanjem (sve vrste primanja, a ne samo zarada, obračunavaju i oporezuju se zajedno po istoj stopi, koja odgovara poreskoj snazi građana) moguće voditi socijalnu politiku i politiku ujednačavanja dohotka jer se posmatra domaćinstvo, a ne pojedinac.
„Tako postoje razne poreske olakšice koje su vezane za visinu prihoda supružnika, broj dece, rashode za školovanje, hipoteke itd. kojima se ohrabruje ili obeshrabruje određeno ponašanje, i gde se socijalna politika manje vodi time što se nekome daje novac, a više time što mu se omogućava da zadrži više onoga što zaradi“.
Negativne posledice
Skeptici ipak smatraju da postoji nekoliko rizika ukoliko se uvede ovaj sistem, posebno za zemlje sa nižom stopom zarade kakva je i Srbija. Ekonomista Mijat Lakićević smatra da kada bi država rešila da uvede ovakav sistem prvenstveno bi bilo potrebno napraviti ozbiljno istraživanje, ozbiljne pripreme na svim nivoima, i misli da bi ovakav sistem, ukoliko bi sada krenulo da se radi, mogao da zaživi kod nas tek za desetak godina.
„Bilo bi nezgodno uvesti ovakav sistem jer ukoliko ljudi to ne bi uplaćivali, moglo bi da bude problema u isplati penzija i ako bi u tom fondu bilo malo para onda bi veliki problem bio kako da se to isplaćuje jer se sada 40% penzionog fonda isplaćuje iz budžeta preko poreza. Ljudi nisu u dovoljnoj meri edukovani i ne postoji navika za takvom vrstom odgovornosti i moglo bi da izazove razne socijalne probleme. Ovo su velike promene i veliki socijalni poremećaji sa kojima treba biti veoma obazriv. Za njih su se zapadna društva pripremala godinama, njihov mentalitet je drugačiji od našeg“, smatra Lakićević.
Ovo bi prvenstveno bio veliki udarac za državnu kasu budući da su porezi najznačajnija prihodna stavka državnog budžeta. Konkretno, u 2017. i 2018. godini prihodi od poreza činili su 83,9% budžeta, a struktura poreskih prihoda govori da najviše novca dolazi od PDV-a.
Ukoliko uzmemo u obzir iskustva zemalja koja su uvela ovakav način isplata zarada njihova iskustva nisu negativna, jer je prema rečima ekonomiste Gajića utaja poreza u zemljama sa efikasnim poreskim vlastima niska.
„Ništa nije neizbežno kao smrt i plaćanje poreza; čak je i Al Kapone u zatvor poslat zbog utaje poreza, a ne zbog aktivnosti organizovanog kriminala. Politički, ljudi vide da plaćaju porez, i da ta izdvajanja nisu uopšte mala, i postavljaju sebi pitanja gde taj novac i ide i da li se adekvatno troši — mediji više pišu o tome, ljudi ih više čitaju, političari su primorani da pričaju o tome. Tema poreza je uvek važna tema na američkim izborima. Za razliku od toga, kod nas — iako svi mi skoro pola naše plate dajemo državi (računajući porez na dohodak, doprinose za zdravstvo i penziju, te PDV i akcize pri kupovini) nemamo osećaj da plaćamo porez“, kaže Gajić.
Prosečna bruto zarada u Republici Srbiji za maj 2019. godine iznosila je 76.511 dinara. Od ove sume se u Srbiji za penzioni fond izdvaja 7.787 dinara, za zdravstveno osiguranje 3.342, a na doprinose za slučaj nezaposlenosti 486 dinara.
Uvođenje ovakvog sistema kod nas trajalo bi godinama jer je potrebno izmeniti mnoge delove sistema, međutim to ne menja činjenicu da građani punih pet meseci godišnje rade za državu, odnosno za poreze koje treba da plate, a od tog dana zarađuju za sebe i svoje porodice, pa da je svako razmišljanje na unapređenje ovog sistema legitimno.
Izvor: Startit