Na pitanje kakav je život običnog čoveka u Turskoj, nije moguće dati univerzalni odgovor. U ovoj zemlji od 80 miliona stanovnika možete biti i siromašni, i bogati, i negde između. Sve varijante su u igri a koja god da vas zapadne jedno je sigurno – radićete mnogo, a ako ste preduzetnik radićete bez prestanka.
Opcije koje milioni mladih ljudi imaju kada prvi put izlaze na tržište rada u Turskoj, određene su brojnim faktorima. Daleko najznačajniji je obrazovanje – pri čemu diploma ne znači mnogo ukoliko nije izdata od priznate akademske institucije. Naime, kvalitet obrazovanja u Turskoj varira između vrhunskog i mediokritetskog. Mada država neprekidno ulaže u obrazovni sistem, problemi s nastavnim kadrom i kvalitetom programa su eskalirali do te mere da roditeljska briga o obrazovanju kreće od izbora vrtića, međutim mali deo populacije može da priušti privatno obrazovanje svom detetu već od četvrte godine života.
Konkurencija za ulazak u elitne državne osnovne i srednje škole je toliko velika da primorava milione roditelja da upisuju decu u dobre privatne šokle ukoliko to mogu da plate, što je takođe sve veći problem jer one najbolje povećavaju iz godine u godinu ionako skupe školarine. Najbolji univerziteti u zemlji imaju svetski priznatu reputaciju i u državnom su vlasništvu, a približan kvalitet obezbeđuju i najbolji privatni fakulteti koje su osnovale i finansiraju najbogatije i najuticajnije porodice kao što su Sabandž i Koč, koje „drže“ skoro polovinu turske ekonomije. Vrhunsko obrazovanje je, dakle, dostupno – ali za njega morate da se borite rukama, nogama, zubima i noktima.
Oni koji u tome ne uspeju, uglavnom su „usmereni“ na slabo plaćene poslove u industriji, ugostiteljstvu i turizmu, a ukoliko žele više od toga moraju da potraže sreću u nekoj bogatijoj zemlji ili da se okušaju kao preduzetnici u okruženju koje je surovo, ali ima puno toga i da ponudi. Mnogi od najbogatijih i najuspešnijih turskih privrednika su odrasli u siromašnim porodicama, nisu imali kvalitetno obrazovanje i sami su napravili svoj uspeh.
Prosečna plata u Turskoj gotovo da ne postoji kao merljiva kategorija. Primanja zaposlenih zavise od niza faktora, počev od nivoa obrazovanja, preko profitabilnosti konkretne industrije, do specifičnih ličnih veština, pa ukoliko imate „paket“ veština koje nije lako pronaći na tržištu rada, kvalitetno obrazovanje i odgovarajuće isksutvo, ta kombinacija može podići zaradu i do četiri, pet puta u odnosu na prosek. U Turskoj je zakonom propisana minimalna zarada i trenutno iznosi oko 1600 turskih lira ili nešto manje od 350 dolara. Ovaj iznos je veoma značajan jer za njega rade milioni ljudi, pre svega u uslužnim delatnostima, turizmu i građevinskom sektoru. Inflacija je retko kada ispod dvocifrene, tako da vam je svake godine potrebno povećanje plate od najmanje 10% samo da „ispratite“ povećanje troškova života.
Zdravstvo iz druge galaksije
Najbitnija stavka u ličnom ili porodičnom budžetu je stanovanje. Potražnja za nekretninama u Turskoj je ogromna, pri čemu se Istanbul mora posmatrati kao zaseban univerzum – možete živeti u mahali na obodu grada za 500-600 lira mesečno, a možete i u ograđenom naselju sa privatnim obezbeđenjem, mermernim hodnicima i svim pratećim sadržajima za pet do deset puta veću rentu. Svaki državljanin koji nema nekretninu u posedu ima pravo da zatraži stan iz socijalnog programa i premda se gradi na desetine hiljada takvih stanova godišnje, potražnja višestruko premašuje ponudu tako da se socijalni stanovi dodeljuju na javnim lutrijama.
Komunalije nisu jeftine, a prosečan trošak je teško izračunati jer mesečni iznos zavisi pre svega od toga da li trošite struju ili gas, kao i od zajedničkih troškova koje plaćate u velikim stambenim blokovima. Internet i kablovska televizija su relativno jeftini, mada za posebno atraktivne sadržaje kao što je fudbal treba odvojiti poveći dodatni iznos.
Cene hrane u Turskoj su dosta povoljne, ali se rapidno uvećavaju kako raste vaše interesovanje da se hranite zdravo ili organski. Alkohol i cigarete su opterećeni akcizama koje su skoro u rangu skandinavskih, tako da flaša vina u restoranu vrlo lako može da vam udvostruči račun. Uprkos svim nametima i kampanjama, potrošnja cigareta je ogromna i milioni ljudi se umesto duvana radije odriču drugih stvari. U Turskoj se svakako možete obući dobro i po povoljnoj ceni, imajući u vidu veličinu i domete ovdašnje tekstilne industrije.
Zdravstvena zaštita spada u one kategorije koje će vas najviše impresionirati u ovoj zemlji. Svaki državljanin ima pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu u okviru državnog osiguranja. Državne zdravstvene ustanove se ne mogu opisati kao luksuzne, i često su suočene sa nedovoljnim kapacitetima, ali znanje i stručnost ne manjkaju, a u univerzitetskim bolnicama su u usamom svetskom vrhu. Privatni sektor je lansirao zdravstvene usluge u Turskoj ne u drugu, već u neku treću galaksiju u odnosu na Srbiju, a koliko ćete od toga „okusiti“ zavisi od ugovora koji vaš poslodavac ima sa privatnim osiguranjem ili od iznosa koji ste spremni da doplatite. Ako radite u dobroj domaćoj ili međunarodnoj kompaniji, sasvim je moguće da uz više nego razumnu participaciju dobijete opšti ili specijalistički tretman u nekoj od najpoznatijih i najskupljih privatnih bolnica.
Na pogrešnoj strani Bosfora
Saobraćaj je, kao i mnogo toga u Turskoj, kategorija koja varira od grada do grada. Brze gradske saobraćajnice u Istanbulu po pravilu imaju šest traka, a gradske vlasti ih na nekim mestima doslovno provlače ljudima kroz spavaće sobe. Ove saobraćajnice se van špiceva pretvaraju u autodrome na kojima ne važe bilo kakva ograničenja niti pravila, dok u jutarnjem i popodnevnom špicu ni dvadeset traka ne bi bilo dovoljno da se izbegne kolaps. U Istanbulu je od životne važnosti da vam posao i kuća budu na istoj strani Bosfora, u suprotnom morate da budete spremni da svakog dana potrošite najmanje tri sata u saobraćaju.
Putevi u Turskoj su zadovoljavajućeg kvaliteta koji na nekim ključnim pravcima (npr. prema Ankari, Bodrumu ili Antaliji) prerasta u vrhunski. Signalizacija je takođe odlična i vozačima je lako da se snađu, budući da se u Turskoj koristi latinično pismo. Ponašanje drugih učesnika u saobraćaju je nešto o čemu se može napisati knjiga i što će izvesno šokirati svakog posetioca iz Švedske ili Kanade, dočim je goste iz Srbije malo teže impresionirati.
Kulturno nasleđe Turske je prebogato, izetno lepo i šaroliko, a odnos prema njemu se drastično promenio na bolje u protekle tri decenije, mada i dalje ima puno lokacija koje su prepuštene zubu vremena. U proteklih desetak godina se pojavio i problem „kič restauracije“ – mnoge drevne lokacije su obnovljene tako da nemaju skoro nikakave veze sa originalnim stilom i praktično je izvršena njihova prenamena u zabavne sadržaje.
Stranci se u Turskoj po pravilu dočekuju ljubazno i tretiraju lepo. Ovo pravilo posebno važi za strance koji odluče da u Turskoj žive – u tom slučaju osetićete autentično gostoprimstvo, dok je ono iz „all inclusive“ hotela u Antaliji ipak samo posao. Uticaj nekadašnje imperije se oseća na svakom koraku, tako da državljani iz turkofonih zemalja zapravo nisu percipirani kao stranci, a njihova asimilacija traje nekoliko meseci. Rezidentima koji dolaze sa Zapada ili sa Balkana potrebno je mnogo više vremena da savladaju jezik i „uklope se“ kulturološki, ali to ograničenje im garantuje možda i viši nivo gostoprimstva, otvorenosti i spremnosti da se pomogne.
Ovo je veoma povoljna okolnost ako se ima u vidu da život u Turskoj iziskuje mnoge administrativne procedure koje je nemoguće obaviti ukoliko ne govorite turski, ili ne povedete sa sobom nekog ko ga govori. Veliki broj stranaca se samouvereno oslanja na engleski jezik, tako da doživljavaju šok kada shvate da njime mogu da se služe isključivo u malom krugu bliskih i vrhunski obrazovanih prijatelja. Ako želite da se bez ičije pomoći snađete u nekom delu Turske koji ne vrvi od turista, imperativ je da naučite nekoliko osnovnih fraza i sebi olakšate život.
Marko Nikolić, Istanbul
Članak je objavljen u broju #151 časopisa „Biznis & Finansije“