Centralne banke širom sveta troše 200 milijardi dolara mesečno na hitne mere za stimulisanje svojih ekonomija, piše Kvarc, i dodaje da one uglavnom upumpavaju novac u privredu kupovinom obveznica. Trenutni tempo kupovine obveznica je brži nego ikada ranije, pa čak i nego 2009. godine, za vreme najjačeg udara finansijske krize.
Pa ipak, i uprkos ovim naporima globalna ekonomija nije u dobrom stanju. Ono što je trebalo da bude vanredna mera u teškim vremenima postalo je rutina donosilaca političkih odluka, i to ona koja ne daje rezultate – to pokazuju brojni primeri poput onog da nije rasla kreditna aktivnost iako su kamatne stope smanjene na najniže nivoe, negde čak i ispod nule.
Alberto Galo iz Algebris Investments tvrdi da je svet u stanju „kvantitativnog popuštanja kojem se ne vidi kraj“ sa uporno niskim ekonomskim rastom, malim kamatnim stopama i politikama centralnih banaka koje uopšte ne doprinose rešenju ovih problema.
Banka Japana i Evropska centralna banka trenutno predvode masovnu kupovinu obveznica, čineći to kupovinom hartija u vrednosti od 96 milijardi dolara mesečno, odnosno od 80 milijardi dolara. Očekuje se da će im se pridružiti i Banka Engleske, zbog strahova o posrtanju ekonomije posle izglasavanja Brexita.
No, ove mere ne rešavaju suštinski problem, već samo „kupuju vreme“ kreatorima ekonomske politike dok ne smisle neki novi način da se situacija popravi. A čini se da nemaju mnogo ideja.