Inicijativu penzionih fondova, koji su pokrenuli deoničari Podravke i Atlantic Grupe, da se putem spajanja ili preuzimanja ove dve kompanije objedine u jednu, sa velikom verovatnoćom može potkopati uticaj dnevne politike na odluku hrvatske države da proda svoj udeo u Podravki. Uprkos tome, zagovornici ideje o spajanju ili preuzimanju su toliko uvereni u sinergijske potencijale, da nezvanično prognoziraju kako je samo pitanje da li će do toga doći u najskorije vreme, za godinu ili pet godina.
To što nijedna značajnija politička partija u Hrvatskoj nije sazvala vanrednu konferenciju za novinare nakon informacije da penzioni fondovi, koji su deoničari u Podravki i Atlantic Grupi, žele da objedine ove dve kompanije u jednu – ne znači da treba žuriti sa optimističkim zaključcima kako se Podravka, konačno, oslobodila opasnog „političkog zagrljaja“. U prilog oprezu govore i događaji u njenoj skorijoj poslovnoj istoriji, koji se u najmanju ruku mogu okvalifikovati kao političke zloupotrebe, a u određenim slučajevima kao kriminal. Stoga, budućnost Podravke najverovatnije zavisi pre svega od političke, a ne od promišljene poslovne odluke o opravdanosti spajanja ili preuzimanja, ističe se u analizi zagrebačkog „Jutarnjeg lista“, povodom polemika u Hrvatskoj oko najava o mogućem objedinjavanju ove kompanije i Atlantic Grupe.
U članku se podseća na razlike između dve kompanije u pogledu vlasničke strukture i posledica koje iz toga mogu da proizađu. U slučaju Atlantic Grupe, prepoznatljivi većinski vlasnik je Emil Tedeski koji je, kako se navodi u tekstu, još 2009. godine javno govorio o želji da preuzme Podravku, a nedavno je ponovio kako je opet spreman na taj potez, ako država pristane da proda svoj udeo. S druge strane, Podravka ima vrlo razuđenu vlasničku strukturu, u kojoj dominiraju penzioni fondovi, dok država više ne poseduje ni kontrolni paket.
To znači da bi u slučaju ozbiljnog razmatranja o spajanju ili preuzimanju, ključno mišljenje o tom aranžmanu u ime kompanije Atlantic dao njen većinski vlasnik Emil Tedeski. U slučaju Podravke, trebalo bi pojedinačno da se izjasne penzioni fondovi i država kao najveći deoničari, kao i uprava kompanije, za koju nije tajna kako se na čelu sa Zvonimirom Mršićem vatreno protivi ovom spajanju, ističe zagrebački list.
Zašto je Podravka protiv?
Uprava Podravke ocenjuje da bi „brak“ sa Atlantic Grupom bio potpuni promašaj, navodeći za to niz razloga: Atlantic je mnogo zaduženiji, Podravka je prisutnija na internacionalnom tržištu i ima veći potencijal za rast, sada ima i bolje poslovne rezultate, Atlantic ima problema sa poslovanjem u Nemačkoj, izgubio je ugovor sa kompanijom Herbalife, a nisu fer ni ideje o spajanju po modelu dve za jednu deonicu. Za to da je ovaj deoničarski model ikada bio u opticaju nema dokaza, komentariše se u tekstu i dodaje da u Podravki ne mogu da oproste ni izjavu koju je Emil Tedeski dao u jednoj hrvatskoj TV emisiji, kako bi njegov menadžment bolje upravljao Podravkom. Na drugoj strani, reakcije su mnogo uzdržanije, ocenjuje „Jutarnji list“, mada u Atlanticu ne kriju ogorčenje zbog neprimerenih i zlonamernih izjava koje Podravka plasira u javnosti, s ciljem da diskredituje njihovo poslovanje, dok je njihov odnos prema Podravki potpuno drugačiji.
Ukoliko bi se posmatrao razvoj ove dve kompanije tokom dužeg vremenskog perioda, nema sumnje da su standardi koje je Atlantic ugradio u svoje poslovanje daleko viši, ocenjuje se u tekstu. Mada su menadžeri na čelu Podravke decenijama proglašavani za najbolje hrvtaske poslovne lidere, to nije bio rezultat njihovih sposobnosti, već činjenice da su rukovodili baš Podravkom. Ti isti lideri su, između ostalog, uvukli Podravku u aferu „Spice“, odnosno pokušaj menadžerskog preuzimanja Podravke njenim sopstvenim novcem, koji je rezultirao prikrivanjem štete proizašle iz margin kredita banke Merrill Lynch, a preko leđa deoničara.
Spajanje ili preuzimanje, kad, tad
Šta bi, pak, bili argumenti za ideju o objedinjavanju ove dve kompanije? Kako navodi „Jutarnji list“, učesnici u razgovorima koje su vodili penzioni fondovi o takvoj opciji, ni malo ne sumnjaju u sinergijske učinke. Na dobitku bi, pre svega, bila ekonomija obima, zahvaljujući zajedničkoj nabavci, distribuciji i saradnji sa finansijskim sektorom, a uvećali bi se i potencijali za akvizicije. Takođe, konsolidacijom niza poslovnih funkcija – od marketinga do informatičkog sistema – mogu se postići vrlo značajne uštede. Podrazumeva se da bi u tom procesu „nastradao“ značajan broj menadžera u obe kompanije, ali upućeni tvrde – ne i radnici u proizvodnji.
Što se tiče ostalih rizika vezanih za spajanje ili preuzimanje, oni nisu preveliki, imajući pre svega u vidu da su aktuelni proizvodi dve kompanije pre kompatibilni, nego što se „tuku“ u oštroj konkurenciji na trgovačkim policama. Atlantic posluje u sportskoj ishrani, namazima, kafi, pićima, raznim „slano i slatko“ grickalicama, hrani pripremljenoj na prirodan način, zdravlju i nezi, te ima Bebi dečju hranu, a Podravka, pak, proizvodi supe, dodatke jelima, ima vrlo razvijen segment dečje hrane kroz program Čokolino, zatim snack program, priloge jelima, napitke i namaze.
Možda na prvi pogled deluje kako ima preklapanja, ali je fokus kompanija po ključnim brendovima prilično različit. Čak i da dođe do „kresanja“ pojedinih programa, to opet neće proizvesti štetu za deoničare. Šta više, zagovornici ideje o spajanju ili preuzimanju su toliko uvereni u sinergijske potencijale, da nezvanično prognoziraju kako je samo pitanje da li će do toga doći u najskorije vreme, za godinu ili pet godina.
Politika iznad tržišta
Ukratko, gledajući sa strane, čini se da ključna poslovna dilema pri donošenju odluke o eventualnom spajanju ili preuzimanju nije pitanje da li je takav potez poslovno opradan, već koji način realizacije bi bio najbolji za deoničare, zaključuje se u tekstu, uz opasku da je to odgovornost samih deoničara.
No, istovremeno se upozorava da je u slučaju Podravke, mnogo verovatniji scenario da se takva odluka neće donositi na osnovu poslovne logike, već potreba dnevne politike. To može potkopati racionalno ponašanje države u razmatranju opcije da proda svoj udeo, ali i samih penzionih fondova, kao najznačajnijih deoničara, s obzirom da ih država u svakom trenutku može „pritisnuti“ po pitanju drugih zajedničkih aranžmana, na regulatornom planu ili indirektno, preko banaka koje su vlasnice društava za upravljanje penzionim fondovima. Dosadašnja iskustva upućuju da u razmatranju pitanja hoće li se država u ovom slučaju postaviti racionalno, treba biti krajnje skeptičan, zaključuje zagrebački list.
Izvor: Jutarnji