U Srbiji čak četvrtina ukupne železničke mreže, ili oko 850 kilometara pruga nije u upotrebi za putnički i teretni saobraćaj. Procenjeno je da su potpuno nerentabilne. Država se izjasnila da više neće izdvajati novac za održavanje takvih deonica, pa će njihova sudbina u mnogome zavisiti od spremnosti opština da preuzmu troškove održavanja.
Kad se država dosetila da kilometri pruge nisu u upotrebi i da crpu novac, umesto da ga zarađuju, postavilo se pitanje njihovog ukidanja. Zadat je i rok do kraja leta za definisanje koje će to deonice biti “izbrisane”. Leto je prošlo, a još niko zvanično ne želi da kometariše ovo osetljivo pitanje koje je Železnicama Srbije veliki teret, a od kojih Međunarodni monetarni fond (MMF) zahteva da smanje troškove, među kojima su i troškovi nerentabilnih pruga. Nezvanično se pominje da je petina železničke mreže Srbije predviđena za ukidanje.
Prema procenama iz „Infrastrukture železnice Srbije“ (akcionarskog društva čiji je osnivač i jedini vlasnik država), u Srbiji ima oko 400 kilometara pruga na kojima i po 20 godina ne saobraćaju vozovi. Te pruge su zarasle u korov, ali je uprkos tome javno preduzeće, koje je i njihov vlasnik, u obavezi da plaća porez na zemljište. Reč je o nekih 20 putnih pravaca koji su uglavnom u Vojvodini. U takvoj situaciji su deonice Kanjiža–Senta od 22 kilometra, Bečej–Senta u dužini od 36 kilometara ili Bratinac–Kostolac od 15 kilometara.
Bez pruga bi, kako se pominjalo u javnosti u poslednje vreme, ostali pojedini krajevi u Vojvodini, železnička infrastruktura između Niša i severa Kosova, kao i deonice Kraljevo-Kruševac i Požarevac -Majdanpek. Još oko 350 kilometara pruga, gde se i odvija saobraćaj, je nerentabilno pa se, prema istoj proceni, na „Infrastrukture železnice“ godišnje svali gubitak od oko 250.000 evra po deonici. U ovu grupu spadaju, recimo, deonice Zrenjanin – Sečanj – Vršac – Bela Crkva i Rimski šančevi – Orlovat.
Udar na opštinsku kasu
Kako se u slučaju nerentabilnih pravaca ipak radi o većem broju opština i građanima naviklim na (jeftin iako nekomforan) prevoz vozovima, javila se i ideja da bi lokalne samouprave koje žele da zadrže prugu, trebalo da preuzmu i troškove održavanja. Kada je, međutim, ta ideja konkretizovana u vidu javnog poziva lokalnim samoupravama da pokriju račun održavanja regionalnih i lokalnih pruga, odziv je bilo veoma nizak. Samo tri opštine – Šid, Sremska Mitrovica i Paraćin-bilo je zainteresovano da „sačuva“ oko 40-tak kilometara pruga.
Oko pitanja da li je ukidanje pruga koje nisu u upotrebi ili nisu isplative dobar potez, saglasnosti nema ni u stručnoj javnosti. Ona za sada deli samo stav da bi prebacivanje troškova održavanja i sanacije pruga na lokalnu samouprave bilo teško ostvarljivo, zbog „tankih“ budžeta i verovatnog pada prihoda zbog predstojećih izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Slobodan Aćimović kaže da predlog po kome bi se finasiranje nerentabilnih pruga prenelo na lokalne samouprave nije nepoznat u svetu, ali da su nužne ozbiljne rasprave o tom modelu. „Ima u takvom pristupu ekonomske logike ali je to teško sprovodivo u praksi“, tvrdi Aćimović i savetuje da treba potražiti rešenje koje bi ublažilo troškove lokalnih samouprava, kako bi se makar neke deonice sačuvale.
Opštine su, u međuvremenu, same predložile model koji bi mogao da ih zaštiti od „seče pruga“, a to je da problem finansiranja troškova održavanja reše uz pomoć kompanija koje posluju na njihovoj teritoriji.
Partnerstvo za pruge
Opštine koje su iskazale interes da, zajedno sa lokalnim kompanijama, održavaju pruge (a sa njima i železničke veze sa ostatkom zemlje), svesno ili nesvesno prate svetske trendove kada je reč o očuvanju i razvoju industrijskog saobraćaja, kao i smernice Evropske unije za rasterećenje puteva i ohrabrivanje prelaza sa drumskog na železnički transport. EU je sebi čak zadala cilj da do 2050.godine železnica preuzme polovinu ukupnog teretnog prevoza.
Naše opštine, pre svega, razmatraju model klasičnog javno-privatnog partnerstva, gde obe strane vide korist od zajedničkog delovanja: ukupan ili delimičan finansijski teret održavanja pruga preuzele bi lokalne kompanije, a opštine bi sačuvale važan infrastrukturni resurs.
Opština Paraćin je, recimo, zainteresovana da sačuva od konačnog zatvaranja prugu do Popovca, koja nije bila u upotrebi 15 godina. Predsednik opštine Paraćin Saša Paunović, međutim, naglašava da je za preuzimanje brige o toj pruzi najvažnija podrška privrede, a u konkretnom slučaju cementare „CRH Srbija“, koja posluje u Popovcu.
Paunović navodi da je bilo načelnih razgovora o tome da se pruga ponovo stavi u funkciju, ali je, ponavlja, to moguće samo kroz javno privatno partnerstvo. Razlog za insistiranje na uključenosti privatnog sektora u eventualnu revitalizaciju pruge Paunović objašnjava velikim potencijalnim troškovima, pošto se radi o zapuštenoj i devastiranoj deonici. „Potrebna su značajna sredstva da bi se ta pruga ponovo aktivirala, i to pre svega za teretni saobraćaj. Taj trošak može da se meri milionima evra“.
Čini se, ipak, da je zainteresovanog privatnog partnera još teže naći nego novac za popravku ili održavanje nerentabilnih pruga. U našoj zemlji, pored TENT-a koji ima sopstvene kapacitete industrijske železnice, potrebi za većim obimom železničkog transporta imaju još Fiat Chrysler Automobili Srbija, NIS, Petrohemija i smederevska železara. Mogu se, dakle, izbrojati na prste jedne ruke.
Rezanje subvencija
Srpske železnice, koje su za osam meseci ove godine prevezle više od pola miliona putnika, ubuduće će morati da računaju na manje novca od države na ime subvencija. Kako najavljuje ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, u narednih pet do šest godina subvencije će im biti prepolovljene. Za četiri železnička preduzeća – Infrastruktura, Srbija voz, Kargo i Železnice Srbije, države je godišnje izdvajala oko 12 milijardi dinara.
Stari i spori vozovi
Železnički saobraćaj u Srbiji ima dugu tradiciju. Prvi voz s putnicima krenuo je kroz Srbiju 1884, kada je puštena pruga Beograd-Niš, a trasom dugom 243,5 kilometra putovalo se osam sati i 15 minuta. Danas je prosečna brzina vozova na srpskim prugama oko 40 kilometra na sat. Lokomotive koje saobraćaju i vagoni u proseku su stari oko 30 godina.
Vladan Krstić
oktobar 2016, broj 131.