Svet se ukazuje i u malim stvarima, na koje smo do te mere navikli da o njima uopšte ne razmišljamo. Sadašnjost je krcata navikama iza kojih su tihe, male istorije ideja i majstorskog umeća. Njihova naizgled jednostavna rešenja za svakodnevnu upotrebu su, često, ostavila više traga u ljudskim životima nego veliki događaji, uporno odolevajući promenama i oko nas i u nama. Zašto bi to bilo važno? Zato što onaj ko živi isključivo u ovom trenutku rizikuje i da nestane zajedno sa njim, upozorava švedski istoričar Peter Englund u svojoj knjizi „Male istorije“, čiji deo prikazujemo na sledećim stranama. Ili kako je to kratko formulisao: „Veži se za minut i sat će te sahraniti“.
Žute samolepive ceduljice, koje se u današnjim kancelarijama troše u vrtoglavim količinama, dospele su na tržište kao slepi putnik, ignorišući dva sveta pravila: da je na početku svega tražnja i da rešenje dolazi nakon problema. Napravljene su iako ih na tržištu niko nije tražio, a predstavljale su rešenje za problem koji pre njihove pojave niko nije uočio.
Na početku žutih samolepivih ceduljica beše greška, neuspešan eksperiment hemičara Spensera Silvera zaposlenog u velikom američkom preduzeću Minnesota Mining and Manufacturing Company. U laboratoriji je proizveo lepak koji „odbija“ da se osuši. Nešto manje upotrebljivo je valjda teško zamisliti. Neposlušni lepak, ipak, nije završio u kanti za otpatke. Nastavio je da živi zahvaljujući neuobičajenoj osobini za svoju vrstu: bio je dovoljno lepljiv da drži zajedno dva lista papira, ali ne toliko lepljiv da ošteti papirna vlakna.
To je bilo zanimljiva naučna mozgalica. Ali čemu bi takav lepak koji, ustvari, nije lepak mogao da posluži? Niko u kompaniji nije imao odgovor na ovu tržišnu nepoznanicu. Silver je, uprkos tome, rešio da patentira svoj izum. U zahtevu koji je podneo 1970. godine navodi veoma neodređeno da je to dobro rešenje za korišćenje u konzervama sa aerosolom. S obzirom na nemušto objašnjenje, ne čudi da je patent u narednim godinama bia aktivan jedino u prikupljanju prašine. Bio je na sigurnom putu da potone u zaborav, ali neposlušni lepak je, izgleda, imao i osobinu da se dodvori sudbini.
Ovoga puta, ukazala se u liku jednog drugog hemičara po imenu Art Fraj, koji je radio u istoj kompaniji kao i Silver. Fraj se prisetio patenta svog kolege četiri godine kasnije. Povod, međutim, nije bio poslovne već privatne prirode. Fraj je u slobodno vreme pevao u horu i usput se nervirao što su oznake za stranice u njegovim notnim sveskama bandoglavo ispadale i što ih stalno gubi. Zašto, onda, ne upotrebiti Silverov lepak da se napravi novi tip oznake za stranice? Jer, da bi ona funkcionisala, potrebno je da bude lepljiva samo na jednom svom delu. Fraj je bio uveren da je Silverov „na pola“ lepljivi lepak odlično rešenje, i u naletu entuzijazma predložio je kompaniji da ovaj izum plasira na tržište.
U tu svrhu je proizveo probnu količinu za internu upotrebu u preduzeću. Ali njegova ideja se zaglavila već na tom, prvom koraku. U firmi su, kao i obično, većinu činili oni koji su skeptično odmahivali glavom: zar bi neko stvarno platio za napola lepljivu oznaku za stranice, kada su klasične oznake od papira beskrajno jeftinije? Presuda je glasila: ništa od pokretanja takvog posla. To bi bila čista besmislica.
Sudbina se i po treći put nasmešila neposlušnom lepku. Sad je na scenu stupila sklonost ljudi da neke stvari koriste u potpuno drugačiju svrhu od one kojoj su bile prvobitno namenjene. Kolege u kompaniji su otkrile da su samolepive oznake veoma praktične za nešto sasvim drugo: da se na njima pišu kratki komentari i podsetnici koji mogu da se nalepe direktno na dokumenta, a da tekst koji je ispod njih i dalje može da se čita. Takođe, bile su idealne da se kao poruke jednostavno ostavljaju i na svim drugim uočljivim mestima i podjednako lako skidaju.
Najzad, rukovodstvo kompanije, pokleklo je pred oduševljenjem zaposlenih, odlučilo je da uloži u ovaj čudni izum. Njegov debi na tržištu 1977. bio je, najblaže rečeno, nesiguran. U preduzeću su bili prinuđeni da poklanjaju blokove ceduljica svim mogućim mušterijama i šalju zaposlene naokolo da pokazuju kako se koriste. A onda je, iznenada, usledila tako velika tražnja da je kompanija, zatečena tolikim uspehom, zaboravila da podnese zahtev za međunarodni patent i zaštiti svoj izum.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015