Tromesečni gratis period koji sam sebi dala da napravim gladak prelaz iz moda zaposlena u mod samozaposlena je istekao. Pošto je i sezona napada panike prošla, vreme je za pokret. Ali, prethodno hoću da rešim nedoumicu koja me već dugo muči.
Da li je podeljenost između sveta ideja i praktične dimenzije neizbežna?
Ova podeljenost me je u raznim fazama života vodila u krajnosti kakve bih u budućnosti želela da zaobiđem.
Ali krenimo od početka.
Kreativnost i ludilo
U mojim ranim dvadesetim, živela sam slobodno i kreativno. Smišljala sam koreografije i plesala, crtala sam, pravila mozaike od školjki i pisala stihove. U tom periodu sam takođe bila ilegalna imigrantkinja kojoj je nad vratom neprestano visila pretnja deportacije, nikada nisam imala novac za kiriju na vreme i živela sam od danas do sutra. Osećala bih kreativni zanos na časovima crtanja i pulsiranje energije u grupi za meditaciju, a onda bih dolazila u neplaćen stan u kome nije bilo ničega za jelo.
Iako sam bila amaterka čije su kreacije bile dečiji potezi, načinom života sam se uklapala u stereotip zanesenjaka koje pošten svet naziva propalim umetnicima i umišljenim filozofima. Stereotip koji je izvor predrasuda prema kreativnim ljudima i nekonvencionalnim profesijama.
Stvaranje ovog stereotipa pothranjeno je primerima kreativno ostvarenih ljudi koji su vodili haotične živote: pisci alkoholičari, muzičari zavisnici, samodestruktivni, depresivni ili manični stvaraoci, osiromašeni ili psihotični inovatori.
Mit o propalom umetniku/poludelom inovatoru stoji kao upozorenje onima koje privlače kreativne profesije, i usmerava ih da postanu advokati i računovođe.
Spisateljica proslavljenih memoara „Jedi, moli, voli”, iz kojih se najjasnije sećam vrele i hrskave napuljske pice, u svom TED govoru o kreativnom pozivu „Vaš neuhvatljivi kreativni genij”, govori o strahu; strahu od neuspeha, rizika i nepredvidivosti života posvećenog stvaranju.
“Šta je to u kreativnim poduhvatima što nas čini posebno nervoznim u vezi našeg ili nečijeg mentalnog zdravlja, na način na koji drugi poslovi to ne rade?”
Autorka se takođe pita, a i ja sa njom, kako to da svi znamo za spisateljsku blokadu, ali nikada nismo čuli za, na primer, blokadu hemijskih inženjera?
Možda zato što se hemijski inženjeri, računovođe, tehnolozi, farmaceuti, kreću po predodređenom svetu čvrstih okvira i jasnih pravila. Svetu u kome se sve odvija u skladu sa normativima i pravilnicima, i u kome za svaku aktivnost postoje uputstva. Osim retkih izuzetaka, u njemu se manje-više provodi ceo radni vek u ponavljanju istih radnji.
Nasuprot takvim profesijama, stvaraoci, istraživači, inovatori, kreću se po haotičnom svetu nepoznatog i nepredvidivog, čije zakonitosti moraju sami otkriti; svetu u nastajanju koji sami moraju izgraditi. Znanje i metodologija otvaraju puteve i olakšavaju proces, ali srž njihovog rada nalazi se ne u onome što već postoji, već u onome što će tek biti – u novom. U novim idejama, u stvaranju novih vrednosti.
Naravno, ponekad je profesija samo forma ispod koje se krije neočekivana suština, ili njen nedostatak, i maštoviti hemijski inženjer širokih vidika biće kreativniji od pisca koji kopira ili se ponavlja.
Veza između kreativnosti i mentalne nestabilnosti je predmet mnogih istraživanja. Od manjih razlika do potpuno suprotnih teorija, veza se naizmenično potvrđuje i opovrgava.
Od istraživanja koja su utvrdila direktnu vezu između manifestacije maničnih stanja i kreativnih profesionalaca, preko onih koja su pronašla da kreativni ljudi imaju visok procenat šizofrenije u porodici, do uverljivih zaključaka da je veza između kreativnosti i mentalne nestabilnosti mit.
Ostavljajući po strani mistifikovanu figuru kreativnog vizionara i seciranje njegove ili njene ličnosti i porodičnog stabla, zašto kreativnost ne bismo posmatrali kao prirodnu ljudsku osobinu? Neko je razvija manje, neko više, a neko uopšte, ali svako može istrenirati svoj mozak da razmišlja bolje, da mašta i dobija ideje, da pronalazi veze između naizgled nepovezanih stvari. Ne možemo svi imati genijalne ideje koje će promeniti svet, ali otvaranjem za vanšablonsko razmišljanje, možemo proširiti i obogatiti naš svet.
Kreativni porivi najčešće ostaju nerazvijeni zbog straha; prestrašeni smo od pomisli da se oslonimo na neuhvatljive pojmove kao što su nadahnuće, ideja, poriv. Ne želimo da nas društvo stigmatizuje kao praznoglave sanjare sa rasparenim čarapama. Zato se bira „sigurna” profesija, navlači sako ili mantil i umire od dosade idućih trideset godina.
Takav scenario zaobilazim u širokom luku, ali takođe nisam preterano zainteresovana da ponovim onaj sa početka teksta, kada sam živela od vazduha i lepih misli.
A sada ću vam ispričati kako me je kreativnost napustila, i kako su se dalje stvari po mene razvile u novom, potpuno neočekivanom pravcu.
Zamka produktivnosti
U tridesetim sam krenula malo drugačijim putem i poslednjih sedam godina provela sam opsednuta produktivnošću. Radila sam kao sumanuta budno pazeći da svaki poslovni cilj bude ostvaren, svaka stavka sa liste zadataka odrađena. Disciplina i organizacija zavladale su mojim životom i od slobodne sanjarke postala sam uštirkana radoholičarka, koja svakog prvog uredno plaća kiriju.
Trenuci visoke produktivnosti su uzbudljiva kanalisanja pokretačke sile. Ima neke struje, nekog peckanja u vazduhu oko osobe koja je potpuno posvećena svom zadatku. Kao da se vazduh oko nje zgusne i formira nevidljivu zaštitnu kapsulu, u kojoj nesvesna ostatka sveta neometano radi.
Snop koncentracije se tada sužava i fokusira na zadatak, a vreme prolazi neosetno. Iako kratko traje, doživljaj je toliko dinamičan i uzbudljiv da je lako navući se na njega. Završetak pražnjenja slede ispunjenost i spokoj, oni retki trenuci u kojima se oseća potpuna usaglašenost sa svetom.
A onda dolazi umor.
Ovakav intenzivan ritam proždire ogromne količine energije. Pošto u poslovnom svetu malo ko može priuštiti vreme potrebno za obnovu i odmor posle izgaranja, neizbežni su iscprljenost i sindrom izduvanog balona. Konstantno održavanje visoke produktivnosti bez perioda obnove, na duge staze rezultira hroničnim padom energije. Pored toga što crpi energetske zalihe, oštrica produktivnosti nema razumevanja za sitna zadovoljstva i tihu dokolicu, koje opuštaju i obnavljaju um i telo.
Ona zahteva napredak, rast, merljiv učinak i rezultate. I zahteva ih odmah.
Sredstva kojima se manipuliše produktivnošću – presing i napetost – od prevelike upotrebe postaju kontraproduktivna. Tada otkazuju poslušnost i okreću se protiv nje, od saveznika postajući neprijatelji koji je sabotiraju.
Produktivnost je pokretačka sila, ali ako se njome neiskusno rukuje može postati tempirana bomba koja će nam eksplodirati u lice. Kao što se to meni desilo, i još uvek sakupljam parčiće od eksplozije. Manijački tempo me je vodio do tački sagorevanja u kojima bih se iz najviše odjednom našla na najnižoj crtici skale produktivnosti.
Po ugledu na 4P tradicionalnog marketinga, tu najnižu tačku karakterišu 4S: Sofa, Serije, Slatkiši i Spavanje.
Sve dok postoji motivacija, novi krug izgaranja se sa lakoćom pokreće. Ali ako njen izvor presuši, produktivnost nema čime da se napaja. Dok se fizička iscrpljenost i mentalni zamor brzo obnavljaju, gubitak motivacije se ne nadoknađuje tako lako.
Kada produktivnost sagori, dovoljno je napraviti površne promene u načinu života da bi se obnovila energija. Kada motivacija sagori to je najčešće signal da je vreme za krupne promene, a neretko i za potpuni profesionalni zaokret.
Pitanje motivacije – zašto radimo ono što radimo – može se ignorisati, ali ne može se izbeći. Ranije ili kasnije činjenice će nam eksplodirati u lice: da radimo nešto čemu je cilj samo i jedino profit, nešto što se ne poklapa sa našim vrednostima, i što nema nikakvog suštinskog značaja ni dublju svrhu.
Tada se motivacija gubi, a to je najgora stvar koja se može dogoditi jednom profesionalcu.
Najčešće, jedini način da se motivacija povrati je novi početak.
U dvadesetim sam otišla u jednu krajnost, u tridesetim u drugu. Sada kada se polako približavam verziji 4.0. mislim da bi mi malo umerenosti dobro došlo.
Problem je u tome što mi umerenost nikada nije išla od ruke. Ali ukoliko je uskoro ne pronađem, bojim se da ponovo ne otperjam u neku treću krajnost.
Ujedinjenje, ili teorija seks i keš
U duhovitoj knjižici „Ne slušajte nikoga i još 39 uvida u kreativnost”, samoostvareni kreativac i preduzetnik, kartunist Hugh MacLeod, čije su delo sve grafike u tekstu, izlaže teoriju „Seks i keš”. U poglavlju „Zadržite stalni posao“ (savet za koji sam primenila selektivno slepilo), autor predlaže da, umesto što se borimo protiv podeljenosti između kreativnog stremljenja i praktičnih potreba, posmatramo njihov odnos iz novog ugla.
Iz ugla u kojem one nisu suprotstavljene sile već partnerske strane.
U praksi to znači prihvatanje formule: kreativni rad (seks) + praktični rad (keš) = balansiran život u kome možemo imati i jedno i drugo bez da gladujemo ili završimo na klinici za odvikavanje od radoholizma. Gde je seks proizvod našeg rada koji nema obavezno tržišnu vrednost ali ima izražajnu ili kreativnu; a keš rad usklađen sa tržišnim potrebama, za koji dobijamo novac.
Iako je prilično jednostavna, ova teorija je za mene bila otkrovenje.
Dok sam živela kao slobodni duh i negovala moje kreativno biće, one malo prizemnije potrebe kao što su redovni obroci i krov nad glavom, nisu bile adekvatno ispunjene. Dok sam živela kao efikasna mašina i bila opsednuta produktivnošću, zanimale su me samo kvantitativno orijentisane aktivnosti merljivog učinka.
Sada kada sam ponovo slobodna u bujici, moj izazov je da objedinim te dve struje tako da se usput ne udavim u jednoj od njih. Teorija „Seks i keš” me je snabdela zaštitnim pojasom, za koji mogu da se uhvatim dok se budem koprcala u nepoznatim vodama.
Kreativnost i produktivnost su različite zverke. Ali mislim da su na nekom nivou mnogo povezanije nego što to na prvi pogled izgleda.
Kreativnost bez produktivnosti vodi nedovršenim kreacijama i potezima večnog početnika.
Produktivnost bez kreativnosti vodi lineranom razmišljanju i tunelskoj viziji skučenih vidika.
Zajedno, vode ostvarivanju najsmelijih zamisli.
Zajedno, vode __________________________________________________________________________
(u prazno polje unesite ideju koja vas opseda oduvek, san od kojeg vas okruženje ubeđuje da odustanete, ili zamisao za koju znate da može izrasti u nešto krupno, iako vas svi teraju da se ulizujete teči koji je finkcioner vladajuće partije ne bi li vas zaposlio u opštini).
Ana Ćasić
Preuzeto sa Talassi