Kustosi, antikvari, galeristi, aukcionari – svi se oni nađu i u ulozi procenitelja. A ta uloga zahteva obrazovanje, iskustvo, poštenje i poznavanje kretanja na domaćem i stranim tržištima slika, skulptura i dela primenjene umetnosti. To je i veština za koju u Srbiji nema druge škole, osim životne.
Dejan Jevtić, beogradski antikvar i komisionar sebe naziva “iskustvenim proceniteljem“, pošto su kroz njegove ruke prošle bezbrojni lepi, stari predmeti. Navodi da procenitelj, pre svega, treba da “oseti“ predmet o kojem se izjašnjava. Talenat, obrazovanje, iskustvo, poštenje i mogućnost poređenja sa ranije izvršenim procenama, kaže, pravi razliku između dobrog i manje dobrog procenitelja, a “dubina“ tržišta i dobra informisanost o prilikama na domaćem i stranom tržištu antikviteta i umetničkih ostvarenja, presudni su za finansijsku procenu.
Dejan Jevtić
„U idealnoj situaciji, procenitelj radi na tržištu koje je bogato robom, što mu omogućava da kroz svakodnevnu trijažu usavršava svoju veštinu da prepozna kvalitet nekog umetničkog dela ili zanatsku veštinu u izradi nekog predmeta“, priča Jevtić. Domaće tržište je relativno siromašno, a manevarski prostor za antikvare i procenitelje se dodatno smanjuje sa promenom ukusa novih generacija. „Promenili su se statusni simboli. Nekada su ljudi nabavljali stare portrete da bi “kupili“ poreklo, tražili su se stari tepisi ili kvalitetno srebro, antikvitetni nameštaj. Nove generacije žive prema novim pravilima. Ne bi bilo teško ni danas uklopiti antikvitete u moderne ambijente, ali se čini da nove pare sve manje kupuju stare stvari“, komentariše Jevtić i žali za brojnim antikvarnicama koje su zatvorene u Beogradu, Beču, Veneciji.
I pored male ponude i tražnje, domaće tržište, ipak, postoji. “Na njemu se trguje predmetima koji mahom potiču iz nekadašnje Austrougarske, Francuske, Rusije, a koji su na ove prostore stizali u godinama koje su prethodile izbijanju Prvog svetskog rata. To je vreme kada su imućniji ljudi slali svoju decu na studije u inostranstvo. Mladi su se, potom, vraćali sa školovanja sa novim znanjem i idejama, ali i sa slikama, satovima, nakitom i drugim predmetima koji će postati osnova porodičnih kolekcija“, objašnjava Jevtić. Između dva rata dolazi do još većeg priliva „finih“ stvari iz inostranstva ali i sa značajnijim porastom domaćih ostvarenja. Kasnije, sa završetkom Drugog svetskog rata, to „porodično blago“ otkupljuju antikvari i nude novoj beogradskoj gospodi, “među kojima je bilo vrlo sofisticiranih ljudi“. Ali privatna trgovina, pa još starinama, kaže, nije bila baš po volji vlastima. “U vreme Tita trgovali smo u rukavicama“, opisuje period koji u isto vreme naziva i zlatnim dobom antikvarstva u Jugoslaviji koje je počelo šezdesetih, a završilo se devedesetih godina prošlog veka.
Tržište nije imuno na zablude
Sa završetkom devedesetih, tržište umetničkih dela ponovo oživljava, dok nije izbila nova kriza, ovog puta svetska. Ali 2001. godine SEKA je još daleko, a Madlena Zepter odlučuje da u Srbiji, pored pozorišta i muzeja, otvori i prvu privatnu aukcionarsku kuću, Madl’Art. Direktor Madl’Arta Dejan Popović stigao je na tu poziciju iz kompanija Geneks i Zepter, pošto je prethodno proputovao gotovo ceo svet, prikupivši znanje o trgovini slikama, delima dekorativne umetnosti i drugim lepim, starim ili skupim predmetima.
Aukcija, međutim, mora od negde da počne, a određivanje početne cene je najpipaviji deo cele procedure. „Autentičnost, odnosno istorijsku, umetničku vrednost dela ili predmeta obično proveravamo sa kustosima, ‘muzealcima’, čija je specijalnost da procene njegov značaj kao kulturne baštine, a ne tržišnu cenu. Do materijalne vrednosti dolazimo posredno, konsultovanjem svetske baze podatka ArtPrice kao i razgovorima sa proceniteljima, antikvarima, galeristima pa i kolekcionarima“, objašnjava Popović složeni proces koji se odvija pre nego što aukcionar izgovori ono svoje čuveno „prvi put, drugi put…“.
Dejan Popović
„Te procene mogu biti veoma jasne, čak i ako procenitelj uopšte ne pominje materijalnu vrednost. Sa čuvenom Katarinom Ambrozić sarađivao sam, recimo, tako što sam je zamolio da ocenjuje slike koje su bile u našoj ponudi, i to tako da desetka označava muzejsku vrednost, dok je na drugom kraju skale bila šestica, sa vrednosnim značenjem ‘nije nešto’“.
Kada je reč o materijalnoj vrednosti, tržište ume da bude sklono ozbiljnim zabludama, upozorava naš sagovornik. „Tokom devedesetih su se uspostavili i svojevrsni pariteti poput ’dva Dobrovića vrede kao jedan Šumanović’, ili se dešavalo da se slike Nadežde Petrović procene na daleko viši iznos nego što je bilo ko na tržištu spreman da plati, jedna čak i na 200 hiljada evra“. Na pitanje kolika je maksimalna cena po kojoj je prodato delo nekog domaćeg autora, naš sagovornik navodi sliku „Ukrotitelj zmija“ Paje Jovanovića, koja je prodata preko aukcijske kuće „Kristi“ za 169.580 evra. Na drugom mestu je slika „Selo“ Save Šumanovića, koja je prodata za 64.000 evra, “ali neka se čuva onaj ko zaključi da Jovanović vredi kao tri Šumanovića“, upozorava kroz šalu Popović.
Poreklo vlasništva nad predmetom, takođe, može izuzetno da utiče na njegovu cenu. „Za jednu lulicu koja je napravljena od meršauma,materijala koji se često koristi za pravljenje lula, u ‘Sotbiju’ su nam dali procenu da vredi dve hiljade evra pošto je pripadala Edvardu VII, sinu kraljice Viktorije. Drugi ’pozdani’ procenitelj mi je rekao da vredi 100 evra. Kada se dve procene tako drastično razlikuju, jedini način da se odredi početna cena na aukciji je da se uzdate u sopstvenu procenu, na osnovu prethodnog znanja“, priznaje Popović.
Ne kupujte priču bez pokrića
Sa trgovinom umetničkih dela i predmeta oduvek je bilo povezano i sivo tržište, ali kupci koji se odluče da legalnim kanalima obogate svoje kolekcije mogu da računaju na pisane garancije i sertifikate, kao i da se upoznaju unapred sa samom procedurom prodaje. Madl’Art je, takođe, svoje uslove za prihvatanje, prodaju i predaju predmeta pobednicima aukcija izlistao na svom zvaničnom internet portalu, gde se, između ostalog, navodi da prodavac jemči da prodaje svoju stvar ili da je ovlašćen od strane pravog vlasnika, da će cenu postignutu na aukciji isplatiti vlasniku stvari u roku od sedam dana i da će od postignute cene zadržati proviziju u visini od 24 odsto bruto. Kupac je, sa druge strane, dužan da uplati postignutu cenu ( i eventualni PDV) i da preuzme predmet u roku od nedelju dana od završetka aukcije.
U antikvarnici Dejana Jevtića pravilo je da se uz prodati predmet izdaje i prateći dokument sa navodima o kvalitetu, starosti i drugim dostupnim informacijama. Takav pristup poslu, kaže, proizlazi iz decenija iskustva, tokom kojih se često sretao sa netačnim predanjima. „Zato izdajem dokument u kome piše da sam kupcu prodao, recimo, srebrne svećnjake, iz određenog perioda, sa žigom i poreklom, i odgovarajuće težine, koji služi kao dokaz o autentičnosti predmeta“. Naš sagovornik upozorava da je mistifikacija moćno sredstvo manipulacije i u tehnološkoj eri, te da su mnogi skloni da olako „kupe“ priču da je neki predmet pripadao „bar“ Vajfertu ili Dunđerskom ako ne već nekom grofu ili kralju. Ozbiljan procenitelj može dugoročno da opstane na tržištu samo ako se oslanja na dokaze, a ne na kupovinu i prodaju priča, uveren je Jevtić.
Milica Rilak
broj 118/119, jul/avgust 2015.