U maju prošle godine Beograd је, iako nema Zakon o zaštiti uzbunjivača, imao čast da bude domaćin Međunarodne konferencije koja se upravo bavi ovom temom. Osim toga što su se svi akteri konferencije složili da se ovi alarmi (ili čuvari) javnog interesa moraju normativno što bolje regulisati i zaštititi, jedini konkretan pomak vlasti u ovom pravcu je bilo formiranje radne grupe koja će raditi na izradi Zakona o zaštiti uzbunjivača, a čiji se nacrt tek nedavno pojavio u javnosti. O značaju uređenja ove materije svedoči i Rezolucija parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 2010. godine koja se upravo odnosi na značaj uzbunjivanja kao priliku za jačanje antikorupcijskih kapaciteta i lošeg upravljanja i to kako u javnom tako i u privatnom sektoru.
Istorije radi, prve odluke da se zakonski zaštite zviždači donele su Sjedinjene Američke Države, a preteča savremenih zviždača bio je slučaj komadanta mornarice Ezeka Hopkinsa protiv koga su američki mornari i oficiri podneli peticiju zbog njegove brutalnosti prema zarobljenim britanskim mornarima. Slučaj Hopkinsa koji je podneo krivične prijave za klevetu protiv svih koji su učestvovali u pisanju peticije je bio neposredni povod da američki Kongres te daleke 1778. godine usvoji Zakon o zaštiti uzbunjivača.
Iako su od tada mnogi događaji pokazali da potreba za uzbunjivačima postoji, što su mnoge države shvatile i demonstrirale kroz svoja zakonska rešenja, Srbija do nedavno nije prepoznala svoj interes da uredi ovo pitanje. A da interes postoji pokazuju mnogobrojni primeri nosilaca ovih ne tako zavidnih društvenih uloga, od uzbune vezane za drumsku mafiju pa sve do liste čekanja smrti u stanovitom Institutu za onkologiju, ili veselih i šarenih vagona „JP Železnice Srbije“. I još mnogih drugih materijala za punjenje naslovnih strana dnevne štampe.
Problemi sa kojima su se suočili svi koji su ove afere prezentovali široj javnosti kreću se od izloženosti pretnjama pa sve do smene sa dosadašnjih položaja, ili u krajnjoj istanci do gubitka radnog mesta. Paleta ovih bundžija u nas je šarolika, ali svi su zadovoljni ako ne postignutim rezultatima vlasti po njihovim apelima, onda sigurno društvenim nagradama i priznanjem koje su na ime toga dobili. Tako je jedan srednjoškolac koji je ukazao na zloupotrebe u učeničkom domu sasvim slučajno izgubio stipendiju za narednu školsku godinu, dok je radnik koji je ukazao na tzv. drumsku mafiju morao tri godine da pauzira sa poslom. Tu je naravno i slučaj tadašnjeg direktora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, koji se malo uzbunio jer su pojedine njegove kolege u zamenu za novac „samo“ otkrivale adrese nedavno preminulih pacijenata. Ovo su samo neki od slučajeva koji su izašli u javnost, dok je broj onih koji nisu spremni da podele svoja saznanja sa javnošću zasigurno veći, čemu svakako ne pomaže prilična neuređenost ove problematike. A uređivanje ove oblasti, ako ne zbog sopstvene Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i čuvenog Akcionog plana, onda zbog pristupanja EU, moraće da bude prioritet ove vlade.
Nužnost donošenja ovog zakona ništa manje ne ublažuje činjenica da član 33 Konvencije Ujedinjenih nacija o borbi protiv korupcije predlaže članicama da posvete pažnju pitanju zaštite ovih lica, dok u nešto jasnijem tonu Građanskopravna konvencija protiv korupcije Saveta Evrope u svom članu 9 to propisuje kao obavezu svake članice. Međutim, mora se priznati da ni same države članice EU nisu dovoljno poradile na sveobuhvatnoj zaštiti ovih lica, naročito u pogledu nepravednog otpuštanja i efektivnih mehanizama pravne zaštite uzbunjivača, uz izuzetak Velike Britanije i Luksemburga. Tako Zakon o prijavljivanju informacija u javnom interesu (Public In te rest Disclo sure Act – PIDA) koji je Velika Britanija donela još 1998. sada služi mnogim članicama EU kao model dobre i efikasne prakse, ne samo zbog činjenice da njegovi članovi štite pored zaposlenih u javnom sektoru i one u privatnom i neprofitnom sektoru, već i zato što se zaštita odnosi i na radnike i državljane Ujedinjenog Kraljevstva koji svoj rad obavljaju u inostranstvu. Ovaj model je bio inspiracija i za zakonodavstvo Japana, Aaustralije, Irske, pa i Južne Koreje.
Od nama geografski bliskih država, Rumunija je prva istupila sa zakonom koji namenski štiti uzbunjivače 2004. godine, dok su 2010. godine Mađarska, pa posle nje Slovenija prve Evropske države posle UK koje su pružile zaštitu i privatnim i javnim uzbunjivačima. I regoinalna braća iz Federacije BiH su nas pretekla pa su u decembru prošle godine usvojila Zakon o zaštiti lica koja prijavljuju korupciju u institucijama BiH, čiji će se efekti u praksi tek videti. Što se tiče dosadašnjeg tretiranja ovog pitanja, naše pozitivno zakonodavstvo je indirektnu zaštitu uzbunjivačima pružilo kroz odredbe Zakona o državnim službenicima, Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zatim odredbama o zaštiti svedoka iz Zakonika o krivičnom postupku, dok je značajniji pomak u direktnoj zaštiti Agencija za borbu protiv korupcije pokušala da dostigne 2011. godine, Pravilnikom o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju. Međutim, jasno je da propusti da se tačno definišu lica koja uživaju ovakvu vrstu zaštite, način i obim zaštite, kao i nedostatak sankcije za aktere korupcije koji kasnije vrše odmazdu nad uzbunjivačima, verovatno sugerišu i drugim potencijalnim uzbunjivačima javnosti da se manu ovog nezahvalnog angažmana.
Solidan pokušaj rešavanja ovih problema nudi Nacrt Zakona o zaštiti uzbunjivača koji se može naći na sajtu ministarstva koje se bavi pravdom u ovoj državi. Pre svega, da bi neko uzbunjivanje steklo zaštitu, zakon predviđa da mora biti u pitanju koruptivna radnja koja ugrožava javni interes i da ista ima obeležje krivičnog dela za koje je predviđena kazna od najmanje tri godine zatvora, a kao alternativni razlog navodi i radnju kojom se neposredno ugrožava život, zdravlje ili bezbednost ljudi, opstanak biljnog i životinjskog sveta, ugrožavanje životne sredine, kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda itd.
Ono što se odmah može uočiti je činjenica da zakon ne pravi razliku između privatnog i javnog sektora, i to kako u pogledu nosilaca koruptivnih delatnosti, tako i u pogledu zaštite onih koji alarmiraju na iste. Takođe, vođen neiscrpnim talentom pojedinih pripadnika našeg naroda da svaku dobru nameru modifikuju i prilagode svojim interesima, zakonodavac je kao zloupotrebu uzbunjivanja definisao dostavljanje informacije za koju je uzbunjivač unapred znao da nije istinita, imajući nameru da na taj način popravi svoju ili finansijsku situaciju drugog lica. Što se tiče finansijske motivacije potencijalnih uzbunjivača, iako postoje pozitivni primeri u svetu, kao što je slučaj Bredlija Birkenfelda zaposlenog u švajcarskoj banci UBS zhvaljujući čijem zviždanju je otkrivena jedna od najvećih poreskih utaja u amerčkoj istoriji, i mada se čini da bi na taj način i naša poreska uprava mogla da dobije tajne račune naših građana u inostranstvu, izgleda da je zakonodavac u ovom stadijumu razvoja građanske svesti našeg društva opravdano ugušio preduzetnički duh naših građana kada nije predvideo finansijsku kompenzaciju za prijavljivanje korupcije. Inače, zakon razlikuje unutrašnje (obaveštenje poslodavcu), spoljašnje (obaveštenje nadležnom organu) i uzbunjivanje javnosti (sredstva javnog informisanja). Pomenimo i to da će svaki poslodavac koji ima više od 10 zaposlenih biti u obavezi da opštim aktom uredi postupak unutrašnjeg uzbunjivanja. Zakon takođe predviđa različite forme zaštite uzbunjivača, od zaštite podataka o ličnosti uzbunjivača, pa do zaštite u sudskom postupku od odmazde poslodavca. Naime, u slučaju otkaza na poslodavcu je teret dokazivanja da radnika-uzbunjivača nije otpustio samo zato što je progovorio o nekim koruptivnim dešavanjima u firmi.
Uzbunjivači kroz radosti sudskog postupka ne moraju da prolaze sami, tako da pored angažovanja advokata zakon im dopušta mogućnost i da opunomoće Poverenika za informacije od javnog značaja, Zaštitnika građana, lokalnog i pokrajinskog ombudsmana ili Agenciju za borbu protiv korupcije. Od toga u kojoj meri će predloženi tekst zakona biti identičan usvojenom, važnija je činjenica njegove efikasne primene kao i stvaranja društvene svesti da je potrebno prijaviti korupciju, da treba da budu kažnjeni oni koji upražnjavaju korupciju, a da oni koji je prijavljuju treba da se sistemski osećaju što sigurnijim dok to čine, a ne da svaki put pred strahom od odmazde moraju da vagaju šta činiti. Jedino će na taj način i svi ostali koji imaju informacije o korupciji u svom okruženju, biti ohrabreni da o tome konačno zapište.
Ali čak i da je ova sfera regulisana isto kao i na zapadu, ostaje jedna bitna dilema – kako zviždači da se zaposle ako već imaju istoriju iznošenja „prljavog veša“ bivše firme u javnost. Potrebno da svaki zakon koji pretenduje da reguliše ova pitanja što preciznije definiše ko može da dobije status ovih boraca protiv korupcije i na koji način se oni najbolje mogu zaštititi. Sa druge strane, država treba da radi na tome da kod građana, a naročito kod poslodavaca razvije svest o tome da u pitanju nisu neki cinkaroši, već da je njihovo delovanje usmereno na zaštitu javnog interesa ovog društva, na koji način se štiti i pojedinačni interes svakog pripadnika tog istog društva, što će čini se biti teži, i zadatak sa mnogo neizvesnijim uspehom.
Mirko Miloradović