Da li je Srbiji potrebna institucija za privlačenje stranih investitora i da li su uopšte i koliko subvencije zaslužne za njihov dosadašnji priliv? To je pitanje za studioznu cost-benefit analizu, kakvu nikada nisu napravili ni kritičari, ni zagovornici finansijskog stimulisanja investitora. U nizu aktuelnih događaja vezanih za Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), ove suštinske dileme ostale su na margini.
Ideja o formiranju agencije koja bi se bavila promocijom mogućnosti ulaganja i realizacijom investicionih projekata nije naš izum, niti projekat bilo koje političke partije. U ovom trenutku, samo se u članstvu Svetske asocijacije agencija za promociju investicija (WAIPA – World Association of Investment Promotion Agencies) nalaze 244 nacionalne, regionalne i lokalne agencije iz 162 zemlje. Značajan broj njih raspolaže velikim budžetima i ima ne samo snažan autoritet u sistemu državne i lokalne administracije, nego i odličnu reputaciju kod međunarodnih investitora.
Za buduće analize statusa i funkcija SIEPA, ako konačno prevlada objektivan pristup oceni uloge i rada, ne samo ove, nego i drugih državnih agencija, ilustrativan je primer češkog ekvivalenta – agencije CzechInvest. Recimo, u 2012. godini, češka agencija brojala je 225 zaposlenih, ili pet puta više u poređenju sa njenim srpskim konkurentom, a ukupni troškovi dostigli su 14 miliona evra, što je gotovo tri puta više od budžeta srpske agencije. Rezultati su, srazmerno ulaganjima, bili impresivni – čak 350 investicionih projekata u kojima se CzechInvest pojavio kao posrednik, od čega samo u proizvodnji punih 56 projekata. Ovakva statistika verovatno bi bila nemoguća bez razvijene organizacione strukture koja je obuhvatala ukupno 13 regionalnih kancelarija i sedam predstavništava u inostranstvu.
Možda su rezultati češke agencije za promociju investicija za nas nedostižan ideal, ali nikako nisu bez upotrebne vrednosti za kreatore domaće ekonomske, pa i investicione politike. Izvanredni pokazatelji poslovanja CzechInvest-a pružaju neoborivu argumentaciju u korist funkcionisanja jedne ovakve institucije (koja postoji uporedo sa Privrednom komorom i resornim Ministarstvom), ali isključivo pod uslovom da joj se dodeli jasan mandat i obezbedi adekvatni resursi, i to ne samo finansijski, nego i kadrovski i tehnički. Striktna kontrola njenog poslovanja i sankcionisanje bilo kakvih zloupotreba, ukoliko ih uopšte ima, svakako se podrazumevaju.
Koliko je Srbija, u ekonomskom smislu, Češka, toliko je i primer srpske agencije uporediv sa češkim, i po budžetu i po resursima, pa i po izostanku adekvatne kontrole njenih finansija. Međutim, ako se za trenutak apstrahuju ovi negativni aspekti, ostaje ključno pitanje rezultata koje jedino i treba da bude relevantno kod odlučivanja o njenom budućem statusu. Na tom planu, a suprotno opštem uverenju javnosti, a priori negativno orijentisane prema državnoj administraciji i agencijama, egzaktne statistike invesiticionih projekata u Srbiji, otkrivaju iznenađujuće rezultate. Nevezano za različite interpretacije o broju zaposlenih zahvaljujući državnim subvencijama za investitore (između 55 hiljada i 16 hiljada, zavisno od tumačenja Agencije i Ministarstva privrede), Srbija se, vremenom, razvila u respektabilnu investicionu destinaciju, posebno za grinfild projekte u proizvodnom sektoru.
EY u svom izveštaju, pod nazivom European Attractiveness Survey za 2012. godinu kategorizuje Srbiju kao zemlju u kojoj se strane direktne investicije ponovo pojavljuju („re-emergence of FDI“), dok nas u tabeli investicionih projekata na nivou Evrope rangira na vrlo visokom 11. mestu, po broju projekata, daleko ispred svih konkurenata, pre svega u regionu Jugoistočne Evrope. Sa niskim troškovima radne snage, kao našom (na žalost) značajnom konkurentskom prednošću, uglavnom privlačimo radno-intenzivna ulaganja, sa 132 nova radna mesta kreirana po jednom projektu, što u zbiru daje preko 10 hiljada novozaposlenih u pretprošloj godini (6. pozicija na tabeli evropskih zemalja).
Stroga kontrola i vremensko oročavanje subvencija
Da li su uopšte i koliko subvencije za investitore zaslužne za ovako pozitivan rezultat pitanje je za studioznu cost-benefit analizu, kakvu nikada nisu napravili ni kritičari, ni zagovornici finansijskog stimulisanja investitora, a ne za dnevno-političku upotrebu. Kao što je previše neodgovorno deliti budžetski novac kompanijama sumnjivog boniteta i bez rigorozne kontrole izvršavanja ugovornih obaveza, isto je tako neozbiljno najavljivati njihovo ukidanje bez precizne kalkulacije ekonomskih koristi i troškova ovog ekonomskog instrumenta. U kompleksnoj problematici subvencija nekoliko činjenica ne može se dovesti u pitanje.
Prvo, paradoks u vezi sa subvencijama sastoji se u tome da njihov relativni značaj za investitore, po pravilu, nije velik, ali, u nekim slučajevima, one mogu da budu i presudne. U brojnim anketama multinacionalnih kompanija na temu glavnih razloga za ulaganje na određenoj lokaciji, finansijski, kao i poreski, podsticaji rangirani su pri dnu, daleko iza političke i makroekonomske stabilnosti, pravne sigurnosti, veličine tržišta, kvaliteta transportne i telekomunikacione infrastrukture, kvalifikacione strukture radne snage, raspoloživosti prirodnih resursa i drugih faktora.
U svom istraživanju globalnih perspektiva za strana ulaganja u periodu 2009-2011, UNCTAD, organizacija Ujedinjenih nacija koja se bavi praćenjem tokova stranih investicija u celom svetu, objavila je listu ključnih faktora za sva tri privredna sektora: poljoprivredu, industriju i usluge. Kod industrije i usluga, podsticaji za investitore zauzeli su pretposlednje mesto po važnosti, a kod poljoprivrede – poslednje. Međutim, kada jedna kompanija analizira širu ili užu listu lokacija za svoj investicioni projekat, iznos subvencija može bitno da opredeli konačnu odluku. Ovo je naročito slučaj kada su razlike među konkurentskim lokacijama male po drugim parametrima, pa visina državne ili lokalne pomoći ima veliki uticaj na finansijske kalkulacije.
Štaviše, praksa da se privatni investitori subvencionišu u delu vrednosti projekata nije karakteristična samo za ekonomije u razvoju i tranziciji. U Zapadnoj Evropi, gotovo sve zemlje primenjuju neke mehanizme novčane pomoći. Nemačka, na primer, nudi za projekte u najmanje razvijenim regionima, uglavnom u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, bespovratna sredstva u iznosu do 30% vrednosti za velike kompanije, do 40% za srednje i do 50% za male. Upotreba subvencija u cilju privlačenja stranih direktnih investicija posebno je raširena među zemljama u tranziciji. Razlog je sasvim očigledan – SDI su najefikasniji, a ponekad i jedini način za prevazilaženje nagomilanih ekonomskih problema, od nedostatka kapitala i menadžerskih znanja i veština, preko ograničenog pristupa međunarodnom tržištu, do anahrone privredne strukture. Takve zemlje se, međutim, masovno suočavaju sa situacijom koja podseća na „začarani krug“: za uspeh tranzicije, strana ulaganja su neophodna, a njih nema dovoljno zbog toga što institucionalni, pravni i ekonomski ambijent nije izgrađen u dovoljnoj meri, pa se investitori izlažu povećanom riziku u poslovanju. Izlaz se onda traži upravo u kompenzovanju višeg rizika (samim tim, i troškova) kroz kreiranje raznih vrsta subvencija.
Iako bi se možda očekivalo suprotno, relevantna istraživanja pokazuju da su tranzicione zemlje Centralne i Istočne Evrope postepeno povećavale podsticaje za investitore, uključujući i bespovratna sredstva. Prema analizi iz 2007. godine, od petnaest zemalja u tranziciji iz regiona Centralne i Istočne Evrope, njih 60% koristilo je direktne finansijske podsticaje, dok je nivo ukupnih podsticaja, u koje su ušle i poreske olakšice, u periodu 1995-2003. porastao sa 2,0 na 3,2 na skali od 1 do 4.
Uprkos masovnoj primeni raznih modela subvencija u svetu, pravi je apsurd da i dalje nema definitivnog odgovora na glavno pitanje: da li se one, zapravo, isplate i kakvi su neto efekti ovakve politike?
Kreatori subvencija nemaju nikakvu dilemu – ako se oduzmu odobrene subvencije od najavljenih investicija, i na tu razliku dodaju poreski prihodi i indirektni efekti ovih projekata na razvoj povezanih sektora, neto rezultat je u velikom plusu. Jedini problem sa ovom matematikom je taj što je isuviše pojednostavljena. Recimo, ako se u kalkulaciju uključe i oportunitetni troškovi, onda analiza postaje znatno složenija.
Šta bi bilo da je država, umesto što je 286 miliona evra dala za subvencije, taj novac uložila u reformu poslovnih propisa i administracije ili u kampanju brendiranja zemlje? Možda bi u ovom scenariju ona uspela da privuče više investicija, pa bi i budžetski prihodi bili veći nego u slučaju davanja subvencija, a možda i ne bi. Ovo je pitanje slobodne procene, ali ako se vratimo na ranije pominjane faktore izbora lokacije za investicione projekte, gde su poreski i finansijski podsticaji rangirani na samom dnu, logična je pretpostavka da bi ulaganje u poboljšanje drugih, važnijih faktora donelo i bolje rezultate, bar na srednji i dugi rok. Kada se na oportunitetne troškove dodaju još dve vrste „skrivenih“ troškova subvencionsanja: 1) subvencije koje su nepotrebno odobrene kompanijama koje bi i bez finansijske pomoći investirale u Srbiji i 2) višak pomoći iznad potreba investitora, neto efekat ovog instrumenta postaje krajnje sporan.
Ako bi se uzeli u obzir ukupni troškovi ovog oblika državne podrške investicionim projektima, kao i empirijski podaci o relativno slabom uticaju podsticaja na proces donošenja odluka o izboru lokacija, prestanak svakog subvencionisanja nametnuo bi se kao optimalno rešenje. Međutim, sa izvlačenjem ovakvog zaključka treba biti oprezan; nesporna činjenica da poreski i finansijski podsticaji, generalno, ne predstavljaju značajan faktor u privlačenju investicija ne znači da oni ne utiču na odluke određenih kompanija i to u nekim situacijama. Prema ranijim istraživanjima, podsticaji igraju važniju ulogu u kasnijim fazama odlučivanja o izboru investicione lokacije, kada se neka kompanija već opredeli za ulaganje u okviru jednog regiona i onda treba da izvrši procenu pojedinih zemalja i gradova u tom regionu. Takođe, literatura nudi dokaze o tome da poreske olakšice imaju veći uticaj na izvozno-orijentisane kompanije nego na one koje posluju isključivo na domaćem tržištu. Konačno, nije zanemarljiv ni rastući pritisak konkurencije u privlačenju projekata, pri čemu ako veći broj zemalja imaju slične karakteristike poslovnog okruženja, razlike u visini poreskih stopa ili subvencija mogu bitno da opredele izbor lokacije.
Zato se kao najbolje, ili najmanje loše, rešenje pojavljuje nastavak subvencionisanja, ali pod određenim uslovima: a) da budu precizno pravno regulisane, što podrazumeva definisanje jasnih kriterijuma za ocenjivanje projekata i dodelu novca, kao i striktnu kontrolu ispunjenja obaveza investitora; b) da se izvrši ponderisanje kriterijuma, tako da se više subvencionišu projekti u privrednim granama od strateškog značaja koji su izvozno-orijentisani i u većoj meri angažuju lokalne dobavljače i c) da se dodeljivanje subvencija ograniči na određeni vremenski period, tokom kojeg će biti sprovedene neophodne reforme poslovnog okruženja.
Dragan Pejčić, MBA, nekadašnji savetnik za marketing i istraživanje u SIEPA
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“