Tomu Pavlića, vlasnika preduzeća Evrotom koje za pčele proizvodi lekove i hranu, za pčelare pribor i opremu, a za široko tržište fito program i kozmetiku na bazi pčelinjih i biljnih proizvoda, pčele su iz Rume odvele na put po celom svetu. Na tom putu stigao je i do političara koji su strastveni pčelari, ali i do jedinstvenog meda u Jemenu, koji je najskuplji na svetu.
„Pčelarstvo je strast. Kako drugačije objasniti odluku da se vežeš za insekta koji može da te ubije?“ Od Tome Pavlića, jednog od najpoznatijih domaćih pčelara teško da ćete čuti više od ove rečenice kada ga pitate zašto se ceo život druži sa pčelama. On je, kaže, čovek koji pre veruje u praktično iskustvo i rad nego u reči. A kako bi drugačije, kad od pčela uči o životu još od detinjstva. Mada potiče iz železničarske porodice, Pavlić je nasledio ljubav prema pčelarstvu od dede i oca koji su u Rumi, gde je i rođen, proizvodili med za porodicu i prijatelje. Tokom mladosti radio je kao fotoreporter, potom u jednom trgovinskom preduzeću, pa kao direktor zanatske zadruge, a nakon toga je do penzije obavljao nastavnički poziv za koji se i školovao. Osnovcima je predavao matematiku, fiziku i tehničko vaspitanje i postao poznat kao nastavnik inovator, čiji su učenici osvojili brojne zlatne medalje na opštinskim i republičkim takmičenjima, a Pavlić još čuva neke od najboljih radova.
Uporedo je vodio još jedan život, koji se ceo vrteo oko pčela i oko ljudi koji se bave pčelama, u pčelinjaku, na fakultetima, u institutima, u pčelarskim udruženjima… Sredinom osamdesetih, nakon predavanja jednog poznatog stručnjaka za bolesti pčela, počeo je i sam sa eksperimentalnim istraživanjima za proizvodnju leka protiv veroe, izazivača zaraza kod pčela i jednog od njihovih najvećih nerijatelja, koji se uselio i u naše krajeve. Pavlić u socijalističko vreme nije mogao da otvori svoje preduzeće, a nije hteo ni da posluša predloge „da budem privezak nekoj društvenoj firmi“, iako je u međuvremenu napravio tri leka koja je želeo da registruje. Kada je privatna inicijativa dobila zakonski blagoslov u tadašnjoj Jugoslaviji, 1991. osniva preduzeće Evrotom i pokreće proizvodnju lekova za pčele. „Krenuo sam iz svog dvorišta i od sopstvenog novca. Bio sam među prvim domaćim proizvođačima lekova za pčele, koji su se u to vreme uvozili uglavnom sa američkog tržišta. Američki lek je bio četiri do pet puta skuplji od mog, ali ne i kvalitetniji. A pčelari gledaju svaki dinar“.
Pčela traži slugu, a ne gospodara
Tako je počelo, a danas se u ovom preduzeću proizvodi „sve za pčele i sve od pčela“: lekovi i hrana za pčele, pribor i oprema za bavljenje pčelarstvom, a na bazi pčelinjih i biljnih proizvoda Apina kozmetika i Api fito program. Tu je i proizvodnja sveća, pa izdavaštvo: stručna literatura o pčelarskom zanatu „od a do š“, a posebno o zaštiti od bolesti i štetočina. Ako se zatrčite sa mnoštvom pitanja, Pavlić odmahne rukom i kaže: „Polako. Ni ja sve ovo nisam stvorio preko noći“. Ne možete na put kroz svet pčela sedeći u njegovoj kancelariji. Povešće vas na mali kurs pčelarstva kroz fabričke pogone; pešačenje po površini od oko 400 kvadratnih metara. Dakle, vraćamo se na priču o lekovima. A da bi nju razumeli, pre toga na međuzavisnost pčela i biljnog sveta, o kojoj svet izvan sveta pčela malo zna.
Na primer, podatak da ovi jeftini radnici za oprašivanje poljoprivrednih kultura mogu, pod povoljnim uslovima, kod pojedinih biljaka da uvećaju prinose i do tri puta, bez ikakve dodatne agrotehnike. Zato, sa druge strane, nekontrolisana upotreba pesticida u poljoprivredi uzrokuje nove bolesti kod pčela, a posebno je poguban uticaj pesticida na bosiljak, koji je veoma važan za njihovu prehranu, objašnjava Pavlić.
Najveći rizici po pčelinja društva su u zimsko – prolećnom periodu, pogotovo kada su zime duže i hladnije, a uslovi za prezimljavanje u košnici neodgovarajući. Među uzrocima smrtnosti može biti i nekvalitetna hrana, ali najveća opasnost su zaraze, kao što su nozemoza, paratifusne, septicemijske i druge bakterije i paraziti. „Kod nas je poseban rizik nemar. Problem je u ljudima koji se ne pridržavaju saveta kako vršiti prevenciju. Pčela traži slugu, a ne gospodara. Ako danas niste uradili u pčelinjaku određeni posao, sutra ne morate ni da idete, jer je kasno“. Pavlić je do sada razvio široku paletu preparata za lečenje pčela, a svi su prošli kontrolu veterinarskih fakulteta i instituta u Srbiji, ali i u Skoplju, Sofiji, Moskvi i Kijevu. Postupak registracije leka je izuzetno obiman i rigorozan, u Srbiji celokupna procedura dobijanja dozvole može da traje i do godinu i po dana, a ukupan trošak iznosi oko 10.000 evra po jednom leku.
Uporedo sa lekovima, Pavlić je počeo da proizvodi i hranu za pčele. Što se tiče pribora i opreme za pčelare, deo se proizvodi u Evrotomu, a nešto se uvozi. Ako je u Americi pčelarstvo najrazvijenije, gde pčelari imaju i po 8.000 košnica, Kinezi su neprikosnoveni na svetskom tržištu kao proizvođači opreme: od najjeftinije do one visokog kvaliteta. Kvalitet opreme je veoma važan, a svaki pčelar mora da ima svoj pribor i opremu, ističe Pavlić, jer ako ih pozajmljuje od drugog pčelara – rizikuje da na pčele prenese neku bolest. Evrotom svojim asortimanom za pčelarstvo zadovoljava između 80 do 90% potreba pčelara, a za široko tržište proizvodi galenske preparate na bazi api-fito terapije i Apina kozmetiku. Dva potpuno različita tržišta, zahtevaju i različit pristup u promociji: za pčelare najviše novca se ulaže u stručne sajmove i skupove, a za široko tržište u medijsku reklamu.
Strast koja smiruje
Pavlić u razvoju svojih proizvoda sarađuje sa stručnjacima iz oblasti poljoprivrede, veterine i farmacije. Svi proizvodi su registrovani u Srbiji, a Evrotom je pojedine preparate registrovao i u Bugarskoj, Ukrajini, Albaniji, Rusiji, Bosni i Hercegovini i Jemenu. Preduzeće ima i svoja predstavništva u Hrvatskoj, Bugarskoj i Ukrajini. Evrotom poseduje GMP i HACCP sertifikate, a za poseban kvalitet proizvoda Pavlić je dobio brojna priznanja iz Novog Sada, Beograda, Moskve, Kijeva, Sofije, Dubaija, Kazablanke, Brisela i drugih sajmova i izložbi. Sve to postiže sa dvadesetak zaposlenih, ali će se taj broj povećati jer je Evrotom u postupku registracije veledrogerije.
Na kraju, Pavlić za tržište jedino ne proizvodi ono od čega je sve i počelo: med. U pčelinjaku je ostavio košnice isključivo za istraživanja o ponašanju pčela i za proizvodnju meda za lične potrebe i za proizvodnju preparata. „Odustao sam od proizvodnje meda za prodaju, jer je to veoma gorak posao. Previše moraš da gledaš u nebo, previše zavisiš od prirode“. Ako se dogode poplave kao što su bile ovogodišnje, usled kojih je direktna šteta zbog uništenih pčelinjih društava procenjena na 300.000 evra, a ukupna šteta zbog izostanka prinosa bagremovog meda i smanjenja izvoza za 85% na 20 miliona evra – onda je to dugogodišnji trud koji je uništen za nekoliko dana. „Ipak, zadnjih godina ima sve više mladih koji kreću u pčelarstvo. Od toga može da se živi – neki pčelari imaju i do 2.000 košnica, ali treba mnogo, mnogo rada“.
Šetnja po fabrici završava u sali za edukacije i seminare, iza koje je muzej pčelarstva. U
njemu su nastanjeni i tragovi Pavlićevih putovanja po svetu, na koji su ga odvele pčele. Stigao je i do svetskih političara koji su strastveni pčelari, „jer pčelarstvo je strast koja smiruje“. Na primer, nekadašnji predsednik Ukrajine Viktor Juščenko ima preko 1.000 košnica. Ali misli Tome Pavlića putuju ka košnicama u Jemenu. Najveći san mu je da duže boravi u toj dalekoj zemlji, za koju kaže da joj je med jedinstven i najskuplji na svetu. Možda će mu se san i ostvariti, jer na pitanje šta ga je na tržištu izdvojilo od drugih pčelara, kaže: „Istrajnost“.