Danas je sve na delu: kriza vrednosti, politike i ekonomije, jer se kapitalizam pretvorio u svoju suprotnost, vraćajući se na stanje od pre Velike depresije 30. godina, i usled neodrživog jaza između bogatih i siromašnih. Rešenja koja se nude za izbavljenje iz takve situacije su kozmetička i samo produžavaju agoniju neoliberalnog kapitalizma, koja će trajati do kraja decenije a verovatno i duže, sve dok se sistem istorijsko-evolutivnim putem ne zameni novim društvenim dogovorom, kaže ekonomista Kosta Josifidis, profesor na Univerzitetu u Novom Sadu.
Biznis i Finansije: Svedoci smo da širom Evrope padaju vlade zbog ekonomskog nezadovoljstva, ali se istovremeno stiče utisak da i u obećanjima političara a i u opredeljenjima birača najviše nedostaje upravo jasno definisan ekonomski koncept. Da li ga Vi kao stručnjak prepoznajete bilo gde na aktuelnoj političkoj sceni?
K. Josifidis: Evidentno je da od samog izbijanja globalne finansijske – a zatim prelivanjem na realnu sferu i ekonomske krize – nije bilo konceptualnih, pravovremenih i adekvatnih odgovora na krizu, već je usledio niz parcijalnih, oklevajućih, diletantskih, pa i kontraproduktivnih, kao i, ili pre svega, ideološko-parcijalnih reakcija na istorijsku repliku epohalne krize iz 30-tih godina prošlog veka. Amerikanci su još pod Bušovom administracijom teškom mukom priznali nagoveštaje krize, izdvojivši 150 do 160 milijardi dolara, koji su bili kap u moru prema masivnosti problema – da bi Obama krenuo robusnije sa gašenjem požara, upumpavanjem preko 700 milijardi dolara u ekonomiju. Efekat toga bio je tehnički izlazak iz recesije, ali sa visokim i perzistentnim stopama nezaposlenosti, što je dokaz da se radilo o kratkoročnim merama bez sveobuhvatnog pristupa, koji bi podrazumevao duboke rezove – i politike, jer kriza nije cikličnog, već upravo sistemsko-strukturalnog karaktera.
Evropa je, sa druge strane, tvrdoglavo ostala na pozicijama čvrste monetarne politike, plašeći se upumpavanja novca kao žarišta buduće inflacije (apsurdno u uslovima takvog recesionog talasa), čime je poprilično zakasnila u prevenciji većih negativnih realnih efekata. Negativne niske stope rasta evropskih ekonomija otvorile su fiskalnu Pandorinu kutiju, ugrožen je i evro i monetarna unija pa i sama ideja evropskih integracija, mada ne očekujem da tekuća grčka kriza destruiše višedecenijsku ideju, s obzirom na visoke oportunitetne troškove na globalnom, evropskom, odnosno i nacionalnom (Nemačka, pa i Francuska) geoekonomskom i geopolitičkom planu.
Guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je upumpao izvesnu količinu evra u ekonomiju, ali ostaje da se vidi koliko će biti trajni efekti tog jeftinog novca. Političari okupljeni u G-8, G-20 i G-2 nisu pronašli zajednički jezik, a svako je ljubomorno čuvao vlastite pozicije – i tako se, kozmetičkim rešenjima, dalje generisala agonija neoliberalnog kapitalizma, koja će trajati do kraja decenije, a verovatno i sledeće – sve dok se sistem, istorijsko-evolutivnim putem, ne zameni novim sistemom. Na temelju novog društvenog ugovora potrebno je kreirati novi sistem proizvodnje života, u kojem će se rehabilitovati srednja klasa sa značajnim redistributivnim efektima, kako u cilju zaštite socijalno ugroženog dela populacije, tako i u pravcu održavanja odgovarajućih nivoa agregatne tražnje, neophodnih za održavanje perpetualnog primirja i „pomirenja“ dva kontrastna, in extenso, interesa – nosilaca tapija – za profitom, i nevlasnika – za radnim mestom i primerenom ličnom potrošnjom.
Otuda, izvesno je da nema dovoljno jasno definisanog ekonomskog koncepta, na globalnom i nacionalnom planu, luta se od stroge štednje, zbog ogromnih fiskalnih problema, do negacije istog i zahteva za većom državnom potrošnjom, u cilju oživljavanja ekonomskog rasta, zaposlenosti i životnog standarda. Lični stav preferira, u uslovima niskih, stagnantnih i recesionih stopa rasta, generisanje rasta agregatne tražnje, pre svega od strane države na području infrastrukture, i biznisa, daljom relaksacijom monetarne politike, odnosno politike jeftinog novca, ali je to i dalje samo temporalna kozmetika.
B&F: Ekonomija je nakon dugo vremena postala tema broj jedan u najširoj javnosti, a istovremeno smo svedoci ogromnih protivurečnosti u stavovima oko mogućeg rešenja krize, što izaziva pometnju na mikroekonomskom planu. Da li to znači da nisu zbunjeni samo takozvani obični ljudi, vec i vrhunski stručnjaci?
K. Josifidis: Na mikro planu na sceni je oklevanje, odlaganje, neki tajac u iščekivanju da kreatori ekonomske politike obznane svoj pristup i modele rasta. Istovremeno, očekuje se da agresivno nastupi nova tehnološka revolucija i otvori nove puteve rasta , ali se čini da nije realno da se to dogodi u ovoj dekadi. To znači da oronuli neoliberalni sistem ne može očekivati spas od novog tehnološkog buma.
Pometnja je rezultat, sa jedne strane, tvrdokornih stavova neoliberalnih protagonista, prema kojima se država previše meša u ekonomiju, a tržište se i dalje vidi kao svemogući automatski regulator ravnoteže (što i jeste u uslovima konjukture i buma, ali je kriza ugrozila čistotu principa s obzirom da su svi tržišni akteri potražili spas u državi), i oponenata neoliberalnog sistema, s druge strane, koji zahtevaju promenu, veću regulaciju, progresivno oporezivanje i revitalizaciju i reafirmaciju države blagostanja, smanjivanje fleksibilnosti tržišta rada i samim tim redukovanje kontinuirane neizvesnosti koja ugrožava normalnost svakodnevice života.
Zbunjenost je dakle, više privid, mada je istovremeno i pitanje klackanja izmedju poznatih recepata i sasvim novog koncepta, čija bi kreacija i primena potrajali.
B&F: Da li je ovo što se dešava kriza ekonomije, kriza politike, ili pre svega kriza vrednosti?
K. Josifidis: Sve je na delu, počev od krize vrednosti, pošto se kapitalizam pretvorio u svoju suprotnost, vraćajući se na stanje od pre Velike depresije, sa enormnim bogaćenjem elitnog sloja i relativnim i apsolutnim siromašenjem nižih slojeva, što je rezultat sprege personalne (država, sic!) i finansijske oligarhije, što je podrazumevalo i krizu politike i ekonomije.
B&F: U kojoj meri ekonomija kao nauka može da se odvoji od ideoloških stavova?
K. Josifidis: Zagovornik sam stava da se ekonomija kao nauka teško može odvojiti od ideologeme, verujem da se one prožimaju i dopunjuju, s tim što je ideološko mišljenje prvo mišljenje, pa se zatim poteže za ekonomskim načelima, stavovima, dokazivanjima. Svet je utemeljen na čoveku i njegovoj svesti, koja je po definiciji subjektivna, time i ideološka. Istina, dominantna ekonomska shvatanja, u svom svom pluralu, metodološki su zasnovana na nekim od postpozitivističkih tradicija, koje negiraju ideološko i odvajaju normativno od naučnog saznanja. Otuda, ostaje otvoreno pitanje shvatanja ekonomije kao nauke i/ili ekonomije kao metafizike.
B&F: Kako vidite polemike, posebno u američkoj javnosti, u kojima deo akademskih stručnjaka sa veoma prestižnih svetskih univerziteta biva optuženo kako je prodao svoj integritet, u sprezi sa poslovnim i političkim lobijima i svesno učestvujući u kreiranju krize?
K. Josifidis: Sve je to prirodno, u skladu sa intelektualnom nojevskom tradicijom zabijanja glave u pesak (čast izuzecima), koja je u službi kapitala, i koja predstavlja rezultat politike finansiranja univerziteta, kao god i lične sklonosti i nedostatka hrabrosti i spremnosti da se odrekne komforne pozicije u ime ideje. Kreiranje krize je možda preteška ocena, ali su ćutanje i oportunost, uključujući i neznanje, svakako bili na delu, premda je nesumnjivo prisutna i činjenica licemerne svesnosti ishoda, odnosno, da krizu plaćaju siromašni i neuki, dok se elita, u širem smislu, uvek dočeka na noge.
B&F: Kako biste vi, na listi odgovornosti za ekonomske posledice, rangirali: regulatore, akademske stručnjake, međunarodne finansijske institucije, komercijalne finansijske institucije i rejting agencije?
K. Josifidis: Nezahvalno je graduirati redosled, svakako su svi u igri, ne isključujući čak ni teoriju zavere, a zajednički imenilac je kapital.
B&F: Kako objašnjavate činjenicu da ekonomski stručnjaci koriste iste podatke o makroekonomskim pokazateljima za promovisanje potpuno različitih ekonomskih koncepata?
K. Josifidis: Bez makroekonomskih indikatora se ne može pratiti, istraživati, objasniti i predviđati, tako da se ovde radi o razlici između metoda i metodologije, u smislu da se istom metodom istraživanja dokazuju različiti teorijsko-doktrinarni stavovi, ili obrnuto: ista metodološka matrica koristi različite metode istraživanja, sve u cilju potvrde vlastite superiornosti u borbi za monopolizacijom naučne istine.
B&F: Da li je ekonomija kao granična nauka između društvenih i prirodnih nauka previše značaja dala modelima, a potisnula nepredvidivosti u ljudskom ponašanju i reakcijama?
K. Josifidis: Ekonomska nauka je u prošlom veku doživela nezapamćen procvat upravo zahvaljujući stvaranju (i praktikovanju/robovanju) izuzetno sofisticiranih kvantitometrijskih modela, i upotrebi matematike i statistike. Istovremeno, neizbežno je bilo i preterivanja, l’art pour l’art, nauke radi nauke, čime je čovek izgubljen, društvo takođe, što je normalno uzrokovalo i saturaciju, greške, lutanja, pa i pseudo nauku.
B&F: Koliko u ovakvoj situaciji imaju kredibilitet konsultantski saveti gde investirati, kako predvideti rizike u poslovanju, kako projektovati poslovni plan?
K. Josifidis: Konsultantski saveti su uvek dobrodošli i funkcionalni s obzirom da biznis nema dovoljno saznanja o celini, pa i parcijalnim ekonomskim tokovima i aktivnostima, u čemu se i očituje svrsishodnost uloge specijalizovanih konsultantskih grupa.
Zorica Žarković
Tekst je iz edicije Finansije TOP 2012