Najprofitabilniji ugovor za koji se ikada jedan pojedinac izborio u sklapanju sporazuma sa državom važio je samo na papiru. Pogađate – reč je o Kolumbu, koji je, prema tom ugovoru, na celokupnom novom području polagao pravo na: najviše pravne odluke na kopnu (kao zamenik kralja) i na moru (kao admiral); predlaganje službenika španske krune koji će raditi u novom području; polovinu svih dohodaka koje kruna ostvari od prinosa iz kolonija; osminu od profita koje ostvari špansko preduzetništvo u kolonijama. I to nije sve. Prema ugovoru, ta prava su se prenosila i na njegove potomke, međutim španska dinastija ga nije ispoštovala.
Milioneri su dosadni, milijarderi su posebni. Ako imate genijalne ideje, sjajan ste hazarder, skorojević sa ogromnim ambicijama, pohlepni bez granica i skloni ludilu – ispunjavate sve preduslove da postanete milijarder, tvrdi poznati nemački novinar Detlef Girtler, ekonomski urednik u više nemačkih časopisa i dnevnih listova, kolumnista nemačkog izdanja „Fajnenšel tajmsa“ i autor knjige „Milijarderi“. Ovde je nekoliko kratkih lekcija za početnike koji obećavaju.
Lekcija 3
Kruni je pripadala kraljevska petina, što je 20% svih dobiti moreplovaca – polovina toga je 10% celokupne dobiti. Od preostalog profita (80% od ukupne dobiti) naredna osmina čini još jednom 10% celokupne dobiti. Mito koji je primao Kolumbo da bi postavio nekog budućeg kraljevskog službenika procenjuje se na oko 5% ukupnog prinosa iz kolonija. Sve u svemu, Kolumbu i njegovoj porodici pripadala je četvrtina ukupnog profita iz svih španskih kolonija.
Nikada niko nije izračunao koliko bi donelo ovo pravo iz ugovora da su ga se držali španski katolički velikodostojnici tokom narednih vekova. Ako ne Kolumbo, onda već njegov sin Dijego bi postao najbogatiji čovek na svetu. Mali primer radi sticanja bolje predstave o tome: između 1500. i 1520. godine, na ostrvu Hispanjola (današnje države Haiti i Dominikanska Republika) dobijalo se oko 700 kilograma zlata godišnje. Ako velikodušno odbijemo 200 kilograma na troškove i gubitke prilikom transporta, ostaje 500 kilograma zlata čiste zarade. Znači, samo od tog ostrva porodica Kolumbo bi dobijala 100 kilograma zlata godišnje, a da prstom ne mrdne.
Naravno, bilo je drugačije. Španski kraljevski par Izabela i Ferdinand najverovatnije nikada nisu ni nameravali da se drže ugovora. Postupili su isto kao današnji davaoci rizičnog kapitala. Početniku u stremljenju ka visokoj klasi pruža se upravo toliko novca i ovlašćenja koliko je potrebno da se uhvati zamah. Tako je i Kolumbo stavljen pred veliki finansijski izazov. Od njegovog rado preduzetog rizičnog koraka profitiraće svi učesnici, mada je jedino on rizikovao svoj život. Da li bi on prihvatio putovanje da je znao da će mu, umesto obećanih 20%, kraljevska kuća na kraju isplatiti samo 2% od plemenitih metala donetih sa druge strane Atlantika? Najverovatnije ne bi.
Ali tada nisu postojala pravna sredstva kojima bi pojedinac prisilio državu da ispuni obećanja. Godine 1536. trideset godina nakon Kolumbove smrti, posle dugog pravnog natezanja, naslednici su odustali od svih potraživanja proisteklih iz ugovora od 1492. U zamenu, prihvatili su životne rente koje su im omogućavale visok standard i svu udobnost. O superbogatstvu, koje bi pripalo Kolumbovoj porodici po ugovoru, sanjali su neki drugi ljudi. Oni koji su rešili da se obogate otimačinom, ubistvima i radom robova. Glavni cilj svih njih je bilo – zlato.
Nije sve u zlatu, nešto je i u nafti
Činjenica da je zlato prepoznato kao najvrednije što novootkriveni kontinent nudi, prouzrokovala je drugi najveći propust vrtoglavog bogaćenja u priči o otkriću i pljački Amerike. Reč je o koloniji koja je pripala porodici, drugoj po bogatstvu u Nemačkoj toga doba – familiji Velzer, a kolonija se zvala Venecuela. Bila je poklon cara Karla V od Španije. Ne baš dobrovoljan poklon. Habzburški car imao je velike dugove kod Velzerovih, ali vraćanje mu nije baš lako išlo od ruke, uprkos neprekidnom pristizanju blaga iz Novog sveta. Dug je izmirio 1527. poklanjanjem parčeta zemlje u Južnoj Americi, veličine pola Evrope.
Ali Velzerovi su ubrzo bili krajnje razočarani. Ta kolonija nije imala da ponudi ništa osim mulja. Nije bilo ni zlata, ni začina, ni trgovačke robe, temperature su bile previsoke a vazduh vlažan. Na svakom koraku nailazili su samo na masnu crnu masu koja je izbijala iz zemlje u okolini jezera Marakaibo. Šta sa time da se započne? Nakon 18 godina Velzerovi su povukli svoje ljudstvo iz Venecuele i time se odrekli carskog poklona.
Isplatilo bi im se da su sačekali još samo nekoliko vekova. U okolini jezera Marakaibo nalazi se najveće ležište nafte u celoj Južnoj Americi. Crno zlato kontinenta.
Dakle, ako uprkos prethodnoj lekciji niste izrasli u političara, onda bar naučite da političarima nikada ne verujete
Zorica Žarković
Finansije Top 2011-12