Najznačajnija politička borba sedmice nesumnjivo se vodila u Mičigenu, gde su republikanci pokušali da proguraju zakon o „pravu na rad“ koji bi oslabio sindikate – i to u jednoj od američkih država čija je sindikalna politika najčvršće ukorenjena. Predsednik Obama otputovao je u Mičigen kako bi kritikovao ovaj zakon, kojeg je guverner Rik Snajder (R) trebalo da potpiše.
Otkud ovolika panika i graja? Po zakonu o radnim pravima, od zaposlenika, koji su dosad radili pod zaštitom nekog od sindikata, više neće biti zahtevano da plaćaju troškove sindikalnog zastupanja. Ovakva promena u statutu zakona shvata se kao urušavanje uticaja i moći organizovanog rada – to znači da sindikate čekaju teška vremena: daleko duži vremenski rok potreban da bi od radnika prikupili novac za usluge koje pružaju automatski znači da će sindikati imati i manje novca na raspolaganju. Trenutno, u svojim pravnim knjigama 23 američke države imaju ovakve zakone. Mičigen bi mogao biti 24-ta, i, zbog svoje duge prosindikalne istorije – možda i najvažnija.
Kakve su, dakle, moguće posledice ovakvog zakona o radu? Ogroman je broj pokazatelja raznih istraživanja o toj temi, ali se, sve u svemu, tokom proteklih godina moglo izvući nekoliko značajnih zaključaka: zakoni o pravu na rad oslabljuju sindikate. Zakoni narušavaju ravnotežu moći, tako da radnici imaju sve manje koristi od ekonomskog rasta. Ipak, još uvek je teško iznaći definitivan dokaz da zakoni o radnim pravima pomažu (ili odmažu) ekonomijama američkih država.
1) Zakoni o radnom pravu imaju tendenciju da oslabe sindikate. Ovo je stvar oko koje se i levo i desno krilo slažu. Ako se, po novom zakonu, sindikatima brani da od svojih članova zahtevaju uredno plaćanje troškova zastupanja, tu je free-rider* problem. Zašto se gnjaviti davanjem novca mom sindikatu ako ću ionako imati koristi od njihovih pregovaračkih/zastpničkih napora? Uskoro, sindikatima će ponestati sredstava, a samim tim ponestaće i njihova organizatorska moć i uticaj
(* „free rider“, u kontekstu radničkih sindikata, jeste zaposlenik koji sindikatima ne plaća takse za zastupanje ali ipak od njih dobija iste benefite kao i oni koji plaćaju redovno. Po dosadašnjem zakonu Sjedinjenih Američkih Država, sindikati su dužni da fer zastupaju sve radnike koje predstavljaju – bez obzira plaćaju li članarinu ili ne. Neki pravnici dovode u pitanje pravednost ovakvog sistema, ako ne i zakonitost ove prakse).
Američki sindikati se, dakle, urušavaju. Jednim istraživanjem ekonometrijskih podataka iz 1998. utvrđeno je da zakoni o radnom pravu uzrokuju sve više ovakvih “slobodnih jahača” među američkim zaposlenima. Ovo, pak, dovodi do pada efikasnosti sindikata i njihovih organizacionih uspeha, te, konačno, i do smanjenja ukupnog broja sindikalnih članova. Nedavno su se Ajdaho i Oklahoma suočili s velikim osipanjem svog sindikalnog članstva – otkad je početkom prošle decenije na snagu stupio novi zakon o zaposlenima.
Neki podržavaoci sindikata pitaju se kako će sindikati uopšte prevladati ove nedaće. Oni će radnicima prosto morati da dokažu svoju vrednost. „Na primer,“ piše Rič Jeselson, „najmoćniji lokalni sindikat u zemlji – ‘Kulinarski 226’ u Las Vegasu – zapravo je “politička elektrana”, centrala dovoljno moćna da osigurava benefite za plate onih iz srednje klase, kao i za hotelske domaćice. Ovaj sindikat poštuje prava zaposlenih a, zauzvrat, od njih dobija skoro 100% članarine od ukupnog broja učlanjenih.” Ovo što je Jeselson naveo je, čini se, izuzetak a ne pravilo.
2) Po zakonima o pravu na rad, radnici manje dobijaju nego što je realni ekonomski rast. Pristalice ovog zakona tvrde će baš dotični pomoći u privlačenju većeg broja kompanija i poslova u državu. Protivnici uzvraćaju da slabiji sindikati povlače sobom i smanjivanje plata (rezultati jedne velike studije Instituta za ekonomsku politiku iz 2011. pokazuje da su, nakon analize niza činilaca, u državama u kojima funkcioniše problematični ‘Zakon o radnim pravima’ plate u proseku niže nego u državama koje su pro-sindikalno nastrojene).
Oba argumenta mogu biti tačna. Jedna detaljna studija, sprovedena od strane Lonija Stevansa iz ‘Hofstre’ je 2007. utvrdila da zakoni o radnom pravu zaista i pospešuju povećanje broja poslovnih subjekata u državi – ali su dobici, uglavnom, otišli vlasnicima dok su prosečne plate pale. „Iako je zakon o radnim pravima možda atraktivniji za poslovanje“, zaključuje Stevans, „to ne znači da se ovaj trend mora i nužno odraziti kroz povećanje ekonomske vitalnosti država koje zastupaju ovakve regulative o zaposlenima – kakva je onda korist tog Zakona ako povećanje profita samo ‘malo procuri nadole’ – od preduzetnika ka radnicima, koji nisu sindikalno organizovani.“
Dakle, vlasnici biznisa dobijaju a radnici gube. Jedan od mogućih načina za ublažavanje ovog trenda bio bi postavljanje neke nove mreže ‘programa sigurnosti’. Njom bi se, eventualno, kompenzovali radnici oštećeni primenom ovog Zakona. Međutim, to nameće i neka druga pitanja: bez čvrsto ustanovljenih sindikata koji sada propadaju – ko bi, onda, bio taj ko bi ovu zaštitu radnika progurao?
3) Šire ekonomske efekte ovakvih zakona često je teško razdvojiti. Postoji obilje istraživanja o uticaju i posledicama ovih regulativa. Ipak, kako su se požalili i ekonomisti Ozkan Eren i Serkan Ozbeklik u jednoj velikoj prošlogodišnjoj studiji, većina podataka ove analize je pod udarom „teškoća koje onemogućavaju pravilno razlučivanje učinaka (ovog zakona) od pojedinačnih karakteristika američkih država, kao i drugih njihovih politika koje nisu povezane s tim zakonom.“
U 2001, na primer, u Oklahomi je ovaj Zakon prošao, ubrzo se potom suočivši sa grčenjem svoje proizvodne baze. Ali – koliko je to bilo zbog zakona, a koliko zbog konkurencije iz Kine? Isto tako, jedna studija Tomasa Dž Holmsa iz 1998. utvrdila je da kompanije iz država sa snažnim sindikatima često izmeštaju svoj biznis u države u kojima je na snazi Zakon o pravu na rad. Pitanje je, ipak, da li uzrok za ovaj trend leži u Zakonu o radnim pravima ili, možda, u nekim drugim poslovnim politikama. Jedan od razloga ovom tako teškom utvrđivanju uzroka i posledica je u i tome što je trenutno samo oko 7 posto američkih radnika u privatnom sektoru sindikalno organizovano – ovo je zaista mali (a i dalje osipajući) segment ukupne radne snage. Štaviše, kompanije donose odluke o tome zašto smeštaju svoj biznis na određenu lokaciju: postoji čitav niz razloga – energetskih troškova za infrastrukturu, na primer. Snaga sindikata nije jedini faktor. Zato, u predstojećim godinama, treba biti spreman na baraž novih proučavanja, studija, protiv-studija i podataka.
4) Takođe, ovi zakoni treba da budu stavljeni u jedan širi kontekst. Ali, hajde da na trenutak ostavimo na stranu sva ova istraživanja. Ovaj zakon u Mičigenu je ujedno i odličan pokazatelj šireg trenda prisutnog u Sjedinjenim Američkim Državama. Kao što je Rič Jeselson detaljno ukazao, Mičigen je jedan od najstrože sindikalno ustrojenih američkih država, sa 17,5 posto radnika koji pripadaju sindikalnoj zajednici. ‘The United Autoworkers’ je npr jedan od najvažnijih sindikata. Ako čak ni Mičigen – od svih drugih država – više nije siguran zbog ovog Zakona, onda nijedna od preostalih prosindikalnih država na Srednjem zapadu i severoistoku neće biti imuna na ovakav trend.
U zemlji u kojoj snaga organizovanog radništva nestaje već decenijama, ovo je velika promena.
Bred Plamer, Washington Post Blog