Za Amerikance, butil guma se pojavila u pravo vreme. Naime, nakon objave rata u decembru 1941. godine, Japanci su Amerikancima zaprečili pristup do devet desetina svetskih resursa prirodne gume. Amerikanci, međutim, nisu ponovili grešku Nemaca. Osamnaest meseci ranije guma je u Americi deklarisana kao “strateški i kritični” materijal.
Predsednik Ruzvelt je ustanovio kompaniju „Rubber Reserve“ za skladištenje gume, kontrolu proizvodnje sirovina i kontrolu proizvodnje same gume. Uz kompaniju „Standard Oil“, u proizvodnju gume su se uključila i četiri najjača koncerna — „Firestone“, „B.F. Goodrich“, „Goodyear“ i „U.S. Rubber“ — svi okupljeni radi lakše i brže razmene patenata i informacija. Tokom rata, ova grupa je napravila značajna poboljšanja u procesu proizvodnje gume. Razvijena je sintetička stirenbutadien guma, koja je postala osnovna vrsta gume za proizvodnju automobilskih guma. Butil guma je korištena i dalje zbog dobre karakteristike nepropustljivosti na vazduh, ali samo za oblaganje unutrašnjosti. Do 1950. godine upotreba sintetičke gume prerasla je upotrebu prirodne gume.
Recikliranje
U užem smislu, recikliranje predstavlja tretman ili obradu materijala sa ciljem da se ponovo upotrebi za njegovu izvornu namenu. U slučaju otpadnih automobilskih guma, recikliranje bi podrazumevalo proces kojim se ovaj materijal iskorištava kao sirovina za proizvodnju novih guma. U širem smislu, recikliranje bi moglo da se odnosi na usitnjavanje otpadnih guma u granulat, koji se zatim upotrebljava u neke druge svrhe, dok se ostali sastojci kao što su čelične žice i vlakna uklanjaju. Isto tako, termin bi mogao da se primeni i na upotrebu otpadnih guma kao goriva ili sirovina za dobijanje goriva, čijim se sagorevanjem vraća deo energije uložen u proces proizvodnje gume. Industrija recikliranja gume je stara gotovo koliko i sama industrija proizvodnje gume. Čarls Mekintoš je pokrenuo proizvodnju gumenih kišnih ogrtača 1820. godine, da bi mu već nakon godinu dana rada manjkalo osnovnih sirovina. Potražnja je bila tolika da Mekintoš sa uvozom nije mogao da podmiri potrebe proizvodnje. Tomas Henkok, njegov partner u istraživanju, ponovo je imao rešenje. Henkok se dosetio i razvio mašinu koja je usitnjavala komade otpadnog materijala dobijenog tokom procesa proizvodnje ogrtača. Usitnjeni materijal je pakovan u veće blokove gume, koji su zatim vraćani u proizvodni proces. Zbog načina na koji je vršila usitnjavanje, Henkok je mašinu nazvao „žvakalica“. Međutim, primena vulkanizacije – procesa koji je omogućio razvoj moderne industrije gume – znatno je otežala proces recikliranja. Vulkanizirana guma se ne može pretopiti i oblikovati u novi proizvod. Recikliranje je imalo nekog ekonomskog smisla sve dok je guma, bilo prirodna, bilo sintetička, imala visoku cenu na tržištu. Godine 1910., jedna unca (1 unca = 28,349 g) gume imala je istu cenu kao i jedna unca srebra. Gumeni proizvodi su sve do polovine dvadesetog veka dobijani od sirovine koja je sadržavala 50 procenata reciklirane gume. Već šezdesetih godina prošlog veka, usled uvoza jeftine nafte iz koje su dobijane sirovine za proizvodnju sintetičke gume i rezultujućeg pada cene gume, prosečni sadržaj reciklirane gume u proizvodima opao je na 20 procenata. Uvođenje u upotrebu automobilske gume sa upletenim čeličnim žicama toliko je poskupelo proces usitnjavanja gume, da je maltene dokrajčilo industriju recikliranja gume. Zbog toga je 1995. godine za proizvodnju novih guma upotrebljavana sirovina sa svega dva procenta reciklirane gume. Posao sa recikliranjem gume bio je u krizi i svuda su nicali veliki otpadi, često divlji i ilegalni. Požari koji su nastajali na ovakvim mestima pokazali su se kao velika pretnja po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Zapaljene gume se jako teško gase i požari na velikim odlagalištima mogu da traju mesecima. Gusti, crni dim i uljasta tečnost koji nastaju požarom sadrže toksične hemikalije, koje zagađuju atmosferu i mogu da zagade lokalne podzemne ili površinske vode. Zagađenje vazduha, vode i zemljišta može da bude još gore ukoliko se požar gasi sa penom za gašenje požara. Jedan od najvećih požara zabeležen je 21. avgusta 1999. godine, u američkoj saveznoj državi Ohajo, gde su piromani zapalili veliko odlagalište sa preko 26 miliona otpadnih guma. U požaru koji besneo 5 dana, izgorelo je oko 5 miliona automobilskih guma. Sagorevanjem je nastalo ulje koje je dospelo u obližnju reku i izazvalo pomor ribe. Sa požarom se borilo više od 250 vatrogasaca, dok nije savladan zatrpavanjem sa zemljom. Trošak uklanjanja nabacanog, proizvodima sagorevanja sada kontaminiranog zemljišta i prečišćavanja zagađene vode iznosio je gotovo 900.000 dolara. Sem požara, potencijalnu opasnost po zdravlje predstavljaju komarci, kojima gume sa izolovanim baricama vode služe kao pogodno mesto za razmnožavanje. Pored komaraca, ovde se sjajno snalaze i neizbežni glodari. Većina industrijski razvijenih zemalja sveta reagovala je na probleme sa ugrožavanjem životne sredine bezbrojnih ilegalnih odlagališta automobilskih guma donošenjem određenih regulativa. Iako regulative variraju od zemlje do zemlje, osnovna im je svrha da obezbede odlaganje bezbedno po životnu sredinu, stave pod kontrolu količinu guma koja se odlaže na određenoj lokaciji i ohrabre upotrebu proizvoda recikliranja guma. Kao korisno sredstvo za podsticanje na implementaciju projekata recikliranja pokazale su se donacije i subvencije, međutim, odabir ekonomski i tržišno najprihvatljivijih rešenja najviše zavisi od dovitljivosti poslovne zajednice. Ključni faktori za dugoročni ekonomski uspeh na ovom polju su:
- dobra marketinška kampanja za reciklirani proizvod,
- promišljen izbor odgovarajuće tehnologije recikliranja,
- inovativni razvoj proizvoda,
- podrška lokanih i državnih vlasti programu recikliranja.
| Način upotrebe | EU | USA | ||
| t | % | t | % | |
| Kao gorivo | 508.500 | 22 | 950.000 | 40 |
| Odlaganje na otpad | 101.7100 | 46 | 920.000 | 38 |
| Građevinarstvo | 228.900 | 10 | 225.000 | 9 |
| Recikliranje gume | 228.800 | 10 | 180.000 | 7 |
| Ostalo | 279.700 | 12 | 135.000 | 6 |
| Ukupno: | 2.263.000 | 2.410.000 | ||
U proteklih nekoliko godina, industrija recikliranja otpadnih guma se znatno oporavila. Materijal iz otpadne gume može da se upotrebi na više načina i danas je razvijen veći broj tehnika za tu svrhu, svaka od njih ima svoje mane i prednosti. Ekonomisti i inženjeri koji su ispitivali ovo pitanje sastavili su na osnovu ekoloških i ekonomskih karakteristika procesa rang listu. Lista naravno nije konačna, već zavisi od novih informacija koje bi mogle da promene način rangiranja. Kao ekološki i ekonomski najprihvatljivija varijanta vidi se upotreba proizvoda u njegovu izvornu namenu, što je duže moguće. Tu se podrazumeva projektovanje sastava i geometrije gume na maksimalnu trajnost, kao i odgovarajuća kultura upotrebe gume od strane korisnika kojom bi joj se produžio vek trajanja. Na drugom mestu je usitnjavanje gume, izdvajanje čeličnih žica i vlakana, da bi se granulat prodavao kao sirovina i upotrebljavao za dobijanje novih proizvoda. Sledi upotreba celih guma kao izvora energije, spaljivanjem u odgovarajućim pećima. Manje iskorištenje dobija se prethodnom mehaničkom obradom gume do komadića, koji se zatim dodaju uglju u termoelektranama i sl. Iskorištenje je još manje ukoliko se menja hemijska struktura otpadne gume i proizvodi koriste za dobijanje energije (piroliza i superkritična ekstrakcija). Najmanje proporučljivo je odlaganje otpadnih guma na specijalizovane otpade radi neke ili nikakve buduće upotrebe.
Oliver Terzić
broj #3, januar 2005.