Reciklaža: Gde završavaju stare automobilske gume 4

Iskustva velikih firmi koje se bave recikliranjem gume pokazuju da na ovom polju nisu potrebna nova tehnološka dostignuća – dobre tehnologije recikliranja guma već postoje. Ono što je neophodno jesu dobri marketinški planovi i promocija.

Jedan od načina da se uštedi novac i istovremeno smanji količina otpadnih autoguma je njihova regeneracija i ponovna upotreba. Udruženje proizvođača autoguma iz SAD smatra da regenerisane, odnosno zanovljene gume prati nezasluženo loša reputacija kod kupaca. Naime, pocepane gume koje se mogu videti duž američkih autoputeva obično se pripisuju regenerisanim gumama, iako je u stvari glavni krivac vožnja sa nedovoljno naduvanim gumama. Udruženje industrijalaca tvrdi da su regenerisane gume jednako bezbedne kao i nove gume. Da je to tačno, pokazuje činjenica da ih uspešno koriste komercijalni avioprevoznici, školski autobusi i sva federalna vozila u SAD. Svake godine u ovoj zemlji se oko 45 miliona otpadnih guma koristi za proizvodnju 24,5 miliona automobilskih i kamionskih guma. Pored regeneracije, kao dobra opcija za rešavanje problema otpadnih guma pokazalo se recikliranje gume i čeličnih žica u nove proizvode.

Komadanje gume

Ukoliko je autoguma toliko degradirana da ne može da se regeneriše, najbolja strategija je recikliranje. Danas se na tržištu može pronaći veliki broj proizvoda napravljenih od reciklirane autogume. Parčići usitnjene gume koriste se kao punila u građevinarstvu i konstrukcijama. Finije usitnjena i prosejana guma koristi se na dečijim igralištima i za posipanje klizišta. Parčići gume koriste se i za dobijanje poboljšanog asfalta, dok se guma pomešana sa uretanom koristi za formiranje atletskih staza i izlivanje raznih proizvoda. Usitnjena guma može se čak integrisati sa zemljištem odnosno travnatim podlogama. Istraživanje je pokazalo da guma poboljšava protok vode kroz tlo i smanjuje potrebu za vodom, đubrivima i pesticidima u periodu između 25 i 50 godina. Tehnološki postupak koji se koristi za usitnjavanje gume postoji već prilično dugo i najčešće se sastoji u sečenju materijala na parčiće dugačke oko 5 centimetara. Ovi se parčići zatim propuštaju kroz seriju tzv. granulatora, gde im se veličina dalje smanjuje. Postupak se obično sprovodi na “mestu zločina”, odnosno na samom otpadu. Na ovaj način se zapremina gume smanjuje za 75 procenata, što smanjuje i troškove odlaganja i transporta materijala. Procesom se takođe odvajaju od gume čelik i vlakna. Čelik se izdvaja pomoću magneta, a vlakna često izduvavanjem iz granulisane gume. Granulisana guma interesantna je za ponovnu proizvodnju autoguma – 15 procenata reciklirane gume u svežoj gumi obezbeđuje nekoliko prednosti u proizvodnom procesu. Neki proizvođači regenerisanu gumu koriste za proizvodnju punih guma ili guma za poljoprivrednu mehanizaciju. Kombinacija isitnjene gume i veziva za plastiku je veoma ekonomičan način za proizvodnju materijala koji se može obrađivati kao plastika, ali zadržava nešto od elastičnosti gume.

Otpadna guma kao gorivo

U Evropskoj uniji i SAD otpadne autogume se najviše koriste kao gorivo. Gledano sa stanovišta zaštite životne sredine ili ekonomike procesa, ovo nije najbolji način za rešavanje problema otpadnih guma, ali je mnogo bolji od bacanja ili odlaganja guma na otpad. Cela guma ili grubi komadi koriste se za dobijanje energije u pećima za proizvodnju cementa, u proizvodnji papira, termoelektranama i industrijskim kotlovima. Peći za proizvodnju cementa se smatraju veoma pogodnim za sagorevanje smeša goriva i gume, pošto se pepeo ugrađuje u finalni proizvod i nema otpada. Dobri kandidati za upotrebu mešavina konvencionalnih goriva (uglja, drveta, nafte) i gume su i fabrike papira i pulpe i livnice metala, dobrim delom jer su ova goriva jeftinija od samog uglja. Često se autoguma sagoreva u komadu, cela, što smanjuje troškove usitnjavanja, ali povećava troškove skladištenja i transporta. Iako se sagorevanjem gume vraća deo energije uložen u njenu proizvodnju, nastali otpad čini ovu praksu manje privlačnom. Derivati naftesu samo jedan od sastojaka koji se ugrađuju u autogumu. Ostatak čine prirodna guma, poliester ili najlon, čelik, karbon crno, platno i smeša drugih hemikalija (ulja, pigmenti…) koje ne doprinose značajno toplotnoj vrednosti sagorene gume. Zbog toga se i sagorevanjem vraća samo manji deo energije uložene u njenu proizvodnju. Zamerke koje se najčešće postavljaju ovakvom načinu rešavanja problema otpadnih guma odnose se na emisije gasova iz postrojenja za sagorevanje. Ispitivanja su, međutim, pokazala da su emisije metala (cinka, kadmijuma, talijuma, olova, nikla i hroma), ugljen monoksida, oksida sumpora, azotnih oksida, hlorovodonika, dioksina i fluorida iste kao kod konvencionalnih postrojenja.

Ostali načini recikliranja

Ispitivanja novih načina za recikliranje gume se nastavljaju, a neka rešenja obećavaju više, neka manje. Većina postupaka je zasnovana na određenim oblicima devulkanizacije – prekidnja sumpornih mostova između polimernih lanaca u gumi. Sumporni mostovi nastaju tek u postupku vulkanizacije i gumi omogućavaju da zadrži oblik i elastičnost u ekstremnim vremenskim uslovima. Istovremeno, ova karakteristika sprečava topljenje guma i izlivanje novih proizvoda, odnosno recikliranje. Rane metode devulkanizacije podrazumevale su izlaganje gume povišenim temperaturama na određene vremenske periode. Ovakve postupke uvek su pratili problemi, kao što je raskidanje polimernih nizova i degradacija kvaliteta gume. Tu su i pitanja ekonomičnosti procesa i neka pitanja vezana za zagađenje životne sredine. Obećavajući rezultati postignuti su tek primenom ultrazvuka i nekih mehaničkih postupaka, gde se sumporni mostovi raskidaju bukvalno žvakanjem uz pomoć ekstrudera i specijalnih mašina. Eksperimentalne metode sa upotrebom bakterija koje jedu sumporne veze pokazale su se kao složene i za sada preskupe za praktičnu primenu. Guma se po ovom postupku prvo usitni do praška, zatim suspenduje u tečnosti prepunoj bakterija koje se hrane sumporom, kao što su tiobacilus, rodokokus i sulfolobus. Ipak, verovatno najveći interes od svih novih postupaka privukla je piroliza – kontrolisana termička razgradnju gume sve do ugljovodoničnih gasova, karbon crnog i ulja iz kojih je guma napravljena. U procesu se takođe oslobađa čelik. Ugljovodonični gasovi se mogu komprimovati za prodaju, ali obično se sagorevaju da bi obezbedili energiju za proces pirolize. Najveći problem je što današnje tehnike pirolize proizvode ulja i karbon crno promenjivog kvaliteta, zbog čega loše prolaze na tržištu. Čak se i gas, koji najvećim delom predstavlja metan, teško skladišti. Pitanja kvaliteta proizvoda pirolize su upravo razlog iz kojegjoš uvek nije postavljeno nijedno komercijalno postrojenje za pirolizu autoguma. Istraživanja novih postupaka koji treba da pirolizu naprave komercijalnijom se nastavljaju.

Oliver Terzić

broj 4, februar 2005.