RTS je javni servis. To znači da je njegova dužnost rad za visoke ciljeve kao što je često korišćena fraza – opšte dobro. Na njima je da shvate da li je opšte dobro isto što i podilaženje opštoj volji i opštem ukusu.
Iako je mnogima delovalo kao „krađa, prevara, malverzacija“ i sl, uvođenje tv pretplate nije novitet, ni u Srbiji, ni u razvijenim zemljama. Pretplata „na radio“ plaćala se još u Kraljevini Jugoslaviji. Jedna od najpoznatijih radiodifuznih kompanija na svetu, BBC, uredno se finansira isključivo iz džepova poreskih obveznika. Zašto je onda domaća javnost odvajanje novca u svrhu informisanja dočakala negativno? Mnogi tvrde da im ne bi bio problem da plaćaju nešto kvalitetno, ali da to RTS svakako nije. Kako stoji u godišnjem izveštaju Medijskog javnog servisa Srbije za 2006. godinu, „RTS je…postigao visoku konkurentnost u odnosu na druge komercijalne stanice, što je jedan od preduslova za uspešno ostvarivanje funkcije javnog servisa.”
I zaista, činjenica je da je RTS neretko beležio visoku gledanost, ali kada uzmete u obzir da su najgledanije u 2006 bile serija Bela lađa, i dva sportska događaja (SCG-Holandija i proglašenje pobednika EP u vaterpolu), dolazimo do zaključka da treba više ulagati u sportiste nego u istraživačko novinarstvo. Uostalom, da li je gledanost princip kojim bi trebalo da se rukovodi jedna javna televizija? Ideja iza koje stoji EU jeste da je javni servis „institucija od vitalnog značaja za demokratiju“. Drugim rečima, tržište, kao i podilaženje ukusu publike, ne bi trebalo da budu orijentiri ili pretnja delovanju ovih institucija. Ako emisije poput „48 sati svadba“, „Žikina šarenica“ i sl, nisu podilaženje masovnom ukusu, već edukativne i informativne emisije onda imamo ozbiljan problem. U tom slučaju bi trebalo ukinuti sve fakultete, obučiti žene kako da se dobro udaju, a muškarcima dati luk u ruke i poslati ih u lov. I naravno, isklesati totem da imamo čemu da se klanjamo.
Vesti iz kuRtule
Pre 2 godine izvršeno je jedno opširno istraživanje funkcionisanja televizijskih kompanija u Evropi. Pokretač projekta bio je Eu monitoring and advocacy program. Na početku, ponovljeni su zahtevi koji se postavljaju svim javnim radiodifuznim kompanijama. To su raznovrsnost programa, bavljenje različitim oblastima poput kulture, umetnosti, zabave, obrazovanja, kao i primetno učešće dečjeg programa, i to ne samo kao zabavnog (a RTS nudi Muzički tobogan), već i edukativnog.
| Izveštaj RTS-a pokazuje da je u 2006. godini, 24% programa “otpalo” na informativne emisije, na igrane i animirane sadržaje 19 %, na komercijalne sadržaje je utrošeno 4 %, a to je samo jedan procenat manje nego na dečje. Ostalo je podeljeno između “zabavnih” (to je verovatno Šarenica i sl), sportskih i obrazovnih. |
U Evropi, 5 od 10 najvećih radiodifuznih kompanija su u javnom vlasništvu. Na prvom mestu je privatna BSB, a na drugom javna BBC. Primera radi, ovaj javni servis se finansira isključivo iz pretplate. Od davne 1936, kada je počelo emitovanje televizijskog programa, BBC se često nalazio u konfliktu sa vlastima, zbog nezavisnog izveštavanja, kao i sa tržištem, koje je nametalo potrebu za komercijalizacijom. Međutim, britanski javni servis, kao i većina u Zapadnoj Evropi, je uprkos naletu privatnih televizija koje nisu birale sredstva u ostvarivanju profita, uspeo da zadrži jasan profil programa, bez poniranja u dubine folkerskog načina mišljenja. Mnogi od njih akcenat stavljaju na informativne emisije. No, u tranzicionim zemljama, u kvazi demokratskim uslovima, mnoge televizije podilaze (ne)svesti publike. Javne televizije u post-socijalističkim društvima, kontriraju osnovnim principima koje bi trebalo da izvršavaju – povećavaju udeo zabavnog programa lošijeg kvaliteta, pomerajući programe za nacionalne manjine i emisije iz kulture u neprivlačne termine. Verovatno se rukovode time da kulturne, naučne i istorijske emisije nisu interesantne, zaboravljajući da majstori ovog zanata od tih tema prave veoma popularne reportaže, koje se prodaju i drugim televizijama. BBC je i počeo da pravi istorijske emisije da bi povećao gledanost. No, činjenica je da kad bi to uradio RTS, na način na koji ih realizuje (a koji nije namenjen većinskom stanovništvu, već uskom krugu ljudi koji su zainteresovani za datu oblast), mnogi bi spavali ispred svojih malih ekrana. Opala bi potražnja za sedativima, što bi dovelo do lošijeg poslovanja apoteka (kao što znamo, lekovi za smirenje su veoma tražena roba). No, šalu na stranu, nije RTS baš toliko loš (uvek se može tešiti Pinkom). Svako ko je dovoljno kritički pratio ovaj tekst (što u ovoj zemlji mogu samo oni koji su tajno razvili kritički duh) došao je do zaključka da su gore navedene tvrdnje kontradiktorne. Ne sme se podilaziti ukusu publike, ali RTS pravi dosadne emisije zato što to ne radi. To je varka, izvučena iz konteksta. Ne sme se sadržinski podilaziti ukusu publike. To znači da javni servis ne bi trebalo da pušta u etar emisije koje su sadržinski prazne, a i kad imaju neku poentu ona je u domenu takozvane razbibrige. Ali to ne mora da znači da ako obrađuje prave (edukativne) teme forma emisije mora biti nedinamična, zastarela, nekreativna. Uspeh je napraviti nešto zaista poučno što će auditorijum „progutati“ samo zato što je i zabavno, ne shvatajući pri tom da su nešto i naučili. Zvuči komplikovano, zar ne?
Ali uz pravi, školovan kadar nije neizvodljivo.
Brojke
Mnogi potcenjuju moć medija. Teoretičati starije generacije su tvrdili da oni imaju stabilizatorsku ulogu, ali ne i moć uticaja na javno mnenje. Danas se ovom problemu pristupa drugačije. Posebno u Srbiji, uzevši u obzir činjenicu da je TV Pink uspostavio jasna pravila igre koja poštuju mediji koji žele da budu uspešni, ali i obrazovao novu publiku, nove društvene vrednosti. Osim toga, mi smo nacija koja najviše vremena provodi ispred tv aparata. Prema podacima Međunardnog marketinškog komiteta (2005. godine) prosečan Srbin provodi 278 minuta dnevno gledajući televiziju. Čitavih 98% domaćinstava u Srbiji ima bar jedan televizor, dok poređenja radi, tehnološki naprednija Nemačka može da se pohvali sa 91%. U godišnjem izveštaju Medijskog servisa stoji da je ukupan bruto priliv od pretplate u 2006. bio oko 4.1 milijarde dinara (od čega se zbog troškova naplate EPS, PTT, autorskih prava i sl, oduzima 20%). Međutim, na osnovu nekih tadašnjih računanja ako se broj strujomera u Srbiji, kojih ima oko tri miliona, pomnoži sa iznosom pretplate, u kasu republičke radiodifuzne ustanove trebalo je da uđe skoro jedanaest milijardi godišnje. Nešto manje, ako uzmemo u obzir domaćinstva koja imaju više strujomera. Očigledno, nije ušlo.
| Najkvalitetnije programe o našoj zemlji, i dešavanjima u njoj, ne pravi RTS, nego evropski javni servisi. Primera radi, BBC je pravio programe o svim važnim događajima u prošloj deceniji ovde, a jedan od najpoznatijih je “Smrt Jugoslavije”. |
Marketing RTS-u donosi 1.9 milijardi dinara godišnje. Upravo ovo je izazivalo polemike. Anem je često upozoravao da naš javni servis ne poštuje pravila koja se tiču prekidanja programa emitovanjem reklamnih blokova. Ali postoji dobro opravdanje u vidu jedne stare poslovice: „Novac vrti gde burgija neće“.
Marija Dukić
broj 32, jun 2007.