Goranka Matić, urednik fotografije u „Politici“ tvrdi da, uprkos slabom interesovanju države za ovu sferu kulture, mi imamo fotografe koji su u svetskom vrhu, iako toga još uvek nismo svesni, i poručuje: „Kako stojimo u ekonomiji, još smo i dobri u fotografiji“.
Otkad najjeftiniji digitalni foto aparat košta kao boks cigareta, mnogi kritičatri osuli su paljbu po modernoj fotografiji. U razvijenim državama tačno se zna razlika između profesionalne i amaterske fotografije, posebno kada je u pitanju odnos cene opreme i zarade od bavljenja ovim poslom. Ovde, ne možete naći mnogo tekstova o fotografiji, niti listati stručne časopise osim ReFoto magazina, te je fotografija i dalje špansko selo za mnoge od nas. Međutim, kada se obratite ekspertima za pomenutu oblast, doćićete do interesantnih podataka – srpska fotografska škola je prilično razvijena, i bez obzira na neodgovornu politiku države prema njoj, mi imamo svetski priznate fotografe. Zapravo, izgleda da je najveći problem to što se sve svodi na privatnu i građansku inicijativu a njene rezultate država ne može čak ni da sistematizuje i prikaže javnosti, bez obaveze da bilo kog umetnika finansira. Goranka Matić, dugogodišnji urednik fotografije u „Vremenu“, sada „Politici“, ocenjuje da je razlog ovome ekonomske prirode – sistematizacija i objavljivanje knjiga o fotografiji na ovako malom tržištu nisu isplativi.
„Kada sam bila u Slovačkoj mogla sam da kupim mnoštvo knjiga o njihovoj fotografiji, što je svojevrsna kulturna i turistička atrakcija. Ali kada neko dođe kod nas, taj dugo mora da traži knjige, i najčešće ih ne nalazi. Ovo nije samo problem fotografije, u Srbiji je slična situacija i sa ostalim umetnostima, na primer likovnom. Mi imamo nekoliko poznatih slikara i njihovih monografija, a ostalo se manje potencira. Tako stvarate situaciju da samo dobro upućeni mogu da dođu do nekih umetničkih dela.
Inače, pomenula sam slučaj Slovačke jer ne želim da se poredimo sa Amerikom, Francuskom, Engleskom, i ostalima koji su mnogo razvijeniji. U krajnjoj liniji, to su velike zemlje sa velikim budžetima i tržištem, i naravno da im se isplati da štampaju knjige ovog tipa. S obzirom na veličinu ovdašnjeg tržišta, ne možemo kriviti samo državu, jer ono je prilično nerazvijeno, i štampanje knjiga o fotografiji i ulaganje u ovu oblast je ekonomski neisplativo. Rasprava o tome je mač sa dve oštrice, gde svako tera vodu na svoju vodenicu – volela bih da država ima strategiju i da vodi računa o fotografiji, ali, kao što sam pomenula, nije preterano isplativo, tako da je razvoj fotografije više u domenu dobre volje nego državne strategije.“
Bif: Da li je slična situacija i u domenu obrazovanja za ovu profesiju?
Goranka Matić: U sistemu formalnog obrazovanja postoje mogućnosti za talentovane mlade fotografe, i to u vidu dva fakulteta, kod Braće Karić i na Primenjenim umetnostima. Na neki način edukacija se odvija i na Fakultetu dramskih umetnosti gde nije formirana samostalna katedra za fotografiju, a izborni predmet foto žurnalizam održava se na Političkim naukama već sedam godina. Ali kvalitetni fotografi dolaze i iz drugih profesija, posebno iz reda onih koji su se bavili video kamerama.
Bif: S obzirom na sve češće konkurse, što za profesionalne fotografe, što za amatere koji su ovekovečili neki trenutak koji odgovara temi nadmetanja, da li je tačan utisak da je ova umetnost sve popularnija u našoj zemlji?
G.Matić: Recimo da fotografija u poslednjih deset godina „ulazi u modu“. Počev od reklama, preko novinske fotografije, do izlagačke, ova umetnost je u nekoj vrsti ekspanzije. Međutim, kada govorimo o domenu izdavaštva vezanog za fotografiju, tu smo prilično tanki. Postoje neki pokušaji da se situacija unapredi, poput galerije Artget koja godišnje izdaje dve knjige, ali generalno, malo je literature o ovoj oblasti. Gledano kroz prizmu kulturne politike, sve što se radi po pitanju fotografije nije sistematično, ne vodi se dovoljno računa ni o foto žurnalizmu, niti o izlagačkoj fotografiji. Dela koja zovem „izlagačkim fotografijama“ su prilično prisutna u javnosti, i kao profesionalna i kao sredstvo izražavanja amatera. Međutim, i konkursi i izložbe Bete i Tanjuga su više esnafskog karaktera nego dobre državne strategije.
Čak i kada su u pitanju državne institucije, poput muzeja, situacija je slična. Neki od njih, poput Muzeja savremene fotografije imaju odlične zbirke radova, ali oni nisu dovoljno popularisani. Primera radi, Vojni muzej ima odličnu fotografsku dokumentaciju ali nismo nikada videli da je od toga napravljena neka solidna monografija. Takođe, niko nije video Istoriju srpske fotografije, jer ona ni ne postoji.
Bif: Da li bi, kada bi postojala, imala kvalitetne sadržaje?
| Goranka Matić proslavila se serijom fotografija nastalih tokom Titove sahrane, snimajući targikomične prizore izloga koji su, kao i svi tada, bili u žalosti, te ste mogli videti aranžirane mesare sa butkama, parfimerije sa kozmetikom i razne druge radnje koje su pored robe iznele u izlog i Titovu sliku. |
G.Matić: Kako da ne. U toku Prvog svetskog rada imali smo fotografsku četu koja je odlično radila svoj posao. Doduše, u narednom svetskom ratu smo imali malo kvalitetnih foto reportera. Videla sam nešto što se može nazvati „četničkom fotografijom“, gde se veliki deo radova svodi na poziranje pred kamerom uz one blažene osmehe dok neko izgovara „Ptičicaaaa“. Posle Drugog svetskog rata imali smo fotografe, ali to je bilo uglavnom preko foto-kino klubova, kao tada u svim socijalističkim zemljama, a sve nekako suviše tradicionalno i strogo. Međutim, posle ovih skorašnjih ratova izdvojilo se dosta zaista kvalitetnih foto reportera, koji su počeli da rade za mnoge novinske agencije, i spadaju u vrh foto žurnalizma. Ne bih ih nabrajala po imenima kako ne bih nekoga neopravdano zaboravila. No, činjenica je da danas imamo odlične fotografe i foto reportere. Produkt ovog vremena je svojevrsna specijalizacija fotografa, uprkos tome što smo malo tržište, a to svakako jača kvalitet fotografije. Ta nova generacija fotografa, kojima je sad prosek godina negde oko 40, iznedrila je neke koji su u svetskom vrhu u ovoj oblasti.
Bif: Kakav je životni standard fotografa u Srbiji?
G.Matić: Kao i svuda u svetu, neki fotografi žive pristojno a neki sastavljaju kraj sa krajem, te moraju usput da se bave drugim poslovima. Recimo da su novinski reporteri u najgorem položaju, oni, kao i sami novinari, imaju male plate pa moraju da zarađuju sa strane, dok fotografi koji rade za strane agencije imaju pristojna primanja. S druge strane, poznati modni fotografi veoma dobro zarađuju, ali nije lako postati poznat i dobar fotograf. To uveliko zavisi od talenta, ali i od menadžerisanja. Imate i one koji nisu profesionalni, ali imaju početni kapital, odnosno dobre kamere. Tako, svadbarski fotografi veoma dobro zarađuju.
Bif: Pošto smo pomenuli novinsku fotografiju, postavlja se pitanje zakonske regulative u ovoj oblasti. Normama je utvrđeno šta se sme fotografisati, ali svedoci smo da ih neke novine često krše. Gde je granica za fotografe?
G.Matić: Granica je u kućnom vaspitanju. Ta priča se vrti oko tamne strane čovekove prirode, potrebe da vidite nešto privatno, nešto sočno. Međutim, mediji ne bi smeli tome da podilaze. Objavljivanje takvih fotografija je za osudu, kao što je bio slučaj sa objavljivanjem mrtvog tela mladića koji je pao u kavez Zoo vrta. Primeri iz strane prakse govore da mediji koji imaju velike tiraže prvo prouče štetu koju će imati objavljivanjem neke fotografije, odnosno visinu odštete, pa ako im se isplati, odluče da budu bezobrazni i objave. No, kod nas kažnjavanje još nije zaživelo, „Kurir“ je dužan državi ogroman novac, ali i dalje mu niko nije stao na put. To vam je isto kao da držite ubicu na slobodi i da on nastavlja da ubija, tako i tabloidi stalno budu tuženi ali na kraju nikome ne plate štetu, i nastavljaju da objavljuju nedolične fotografije. Naravno da ubijanje i objavljivanje nedoličnih fotografija ne svedoče o istom stepenu neodgovornosti države, ali definitivno štete zajednici.
Marija Dukić
broj 57/58, jul/avgust 2009.