Vlada Srbije je sredinom septembra donela Uredbu o merama podrške građevinskoj industriji kroz subvencionisanje kamatne stope za stambene kredite i dugoročno stambeno kreditirinje u 2009. godini. Da je program subvencionisanja stambenih kredita za novogradnju izazvao veliko interesovanje građana, pokazala je i gužva koju od 1. oktobra prave zainteresovani u filijalama banaka.
Za ove kredite mogu da konkurišu građani mlađi od 45 godina koji prvi put kupuju stan i čija zarada ne prelazi 120.000 dinara. Maksimalni iznos pozajmice je 100.000 evra a minimalni 10.000. Učešće građana je pet odsto. Država će iz budžeta obezbediti beskamatni kredit za učešće od dodatnih 20 odsto, a banke će kreditirati preostalih 75 odsto. Za kupce to znači da su im krediti beskamatni u prve tri godine a poslednjih pet godina otplate Vlada subvencioniše kamatu u punom iznosu.
Kakvi će biti efekti ove vladine uredbe na tržište novih stanova i kreditnu politiku banaka? Da li će subvencije koje je država namenila za izgradnju i kupovinu stanova pokrenuti građevinsku industriju? Da li su i pod kojim uslovima banke i građevinska industrija zainteresovane za projekat masovne gradnje jeftinih stanova koji najavljuju pojedini državni zvaničnici? O tome za BIF govore: Dragan Kopčalić, generalni direktor i suvlasnik građevinske kompanije Monterra, Borislav Strugarević, član izvršnog odbora Marfin banke i Srđan Vujičić, direktor konsultantske kuće za nekretnine King Sturge.
D. Kopčalić: Uredba je došla pravovremeno, možda i u poslednjem trenutku, jer je tržište nekretnina potpuno zamrlo. Vrednost ugovorenih radova je 42 odsto u odnosu na ono što smo proizveli prošle godine. Većina građevinskih firmi i proizvođači građevinskog materijala su u teškom položaju. U javnosti je stvoren utisak da će tokom trajanja krize cene pasti na 500 ili 600 evra po kvadratu što je imalo tragične posledice na tržište nekretnina u Beogradu. Nema novih investitora jer nema ni sigurnosti da će uspeti da prodaju stanove. Zbog toga je i manji priliv sredstava u gradski i republički budžet a ugrožena je i kompletna građevinska industrija. Naravno, to nikome ne odgovara i ovom uredbom država pokušava da otpuši tržište. Siguran sam da će ona imati pozitivan efekat na tržištu.
B. Strugarević: Slažem se da su uzroci krize na tržištu nekretnina donekle realni. Tražnja koja je postojala i pre godinu dana nije se promenila ali kod građana postoji opravdan strah od gubitka posla i da će ekonomska kriza potrajati. Na drugoj strani su očekivanja da će cene stanova pasti za 50 ili 60 odsto, što je nerealno. Mi smo još daleko od cena koja su dostigla tržišta nekretnina u okruženju. Uz sniženje cena nekretnina u ovoj godini za 20 odsto, možda smo sada došli do one cene koja je optimalna prema stanju na tržištu.
B&F: Zašto je određena starosna granica onih koji mogu da konkurišu za ove povoljne zajmove na 45 godina. Da li je to bio uslov bankara?
B. Strugarević: To nije bio uslov bankara. Sredstva za subvencije su limitirana na 450 miliona dinara a to je u plasmanima 20 miliona evra do kraja godine. Od nečega mora da se krene, što ne znači da Vlada neće na sugestiju građana i banaka menjati uslove i omogućiti i drugim građanima da se zaduže.
B&F: Da li je realno očekivati da i banke menjaju uslove pa spuste visoke kamate i omoguće bolje uslove kreditiranja?
B. Strugarević: Kada su margine banaka 2 ili 3 odsto a kamatne stope na štednju 7 ili 8, ne može se očekivati da kamata na stambeni kredit bude 2 ili 3 odsto. Može, ukoliko država reši da subvencioniše razliku, ali to ni najbogatije države ne mogu da iznesu. Ova uredba može samo da pomogne da se ljudi opuste i lakše odluče za stambene kredite jer znaju da država stoji iza tog projekta i u prve tri godine otplate subvencioniše kamatu a zadnjih pet godina se kredit otplaćuje beskamatno. Smatram da je to odlična mera koja može da pospeši rast tražnje i da pokrene tržište nekretnina. To je izuzetno važno u ekonomskoj krizi jer stambena izgradnja pokreće i sedamnaest drugih industrija. Problem građevinske industrije je i što ima dosta započetih objekata koji stoje. Investitori se plaše da uđu u završetak tih objekata i zbog sredstava i što nisu sigurni da li će biti tražnje. Ovom uredbom je olakšano kupcima stanova i bankama da uđu u kreditne odnose a građevinarima da krenu u završetak započetih objekata.
B&F: Da li se ovom uredbom pomaže prvenstveno investitorima koji imaju završene stanove?
B. Strugarević: Ne samo njima, već i onima koji imaju preko 85 odsto završenih građevinskih radova. Pomaže i građevinskim firmama koje već imaju aranžmane s bankama da uđu u projektno finansiranje, da bi ispratile finansiranje objekta a s druge strane obezbedile kupca. Sigurnost je tu obostrana – i klijenta i banke. Smatram da će se ovim merama pokrenuti i građevinska industrija i stambena izgradnja i tržište stambenih kredita.
S. Vujičić: Bez obzira koji segment tržišta nekretnina pokrivali, slažemo se da će uticaj ove uredbe biti pozitivan i da će se osetiti neki pomak na tržištu. Ona je usmerena da pomogne kupcima stanova. Ali nas u King Sturgu brine što je država u ovom paketu mera ispustila da pomogne i u onom segmentu koji čini ukupno poboljšanje tržišta a to je projektno finansiranje. Postojeći projekti koji su došli do određene faze izgradnje mogu da osete benefit od ove uredbe, ali ne direktan. Bojim se da banke nisu spremne da prate veće projekte. Vi ste pomenuli neke ograničavajuće faktore ove uredbe. Zbog ograničenih sredstava je bitno kojoj kategoriji stanovništva će ta uredba najviše pomoći. Ona se odnosi na populaciju do 45 godina starosti. Možemo da tumačimo da je to prestrogo i ograničavajući faktor. Ali te mlade porodice su i stambeno najugroženije. Ono što se nama u King Sturgu ne sviđa su ograničenja u pogledu kvadrature. Dugoročno, može da dovede do toga da investitori prave manje stanove i blok naselja koja čine zgrade forme šibica-stanova. Beogradu u budućnosti to nije potrebno. Ne bih voleo da se ovo protumači na način, kao što je to uvek praksa u Srbiji kad se planira neka akcija da postoje oportunisti koji negiraju potrebu za akcijom. Znači, ova mera države je preko potrebna i dobrodošla, ali treba videti u kojim segmentima bi bilo dobro pospešiti je i u svakom slučaju implementirati.
B&F: Koliki je profit investitora? Javnost veruje da su oni do izbijanja krize mogli odlično da zarade od prodaje stanova.
D. Kopčalić: Srbija je beskrajno siromašna zemlja i naši investitori su u jadnom stanju u odnosu na relevantne repere u inostranstvu. Profitna stopa u Beogradu je u ovom trenutku sigurno pala ispod 20 odsto. To znam jer je moja firma bila i investitor. Kada se pojavite sa projektom pred bankarima oni gledaju vaš biznis plan. Ukoliko je ispod 20 odsto profitabilnosti, banka je nesigurna da ćete moći da ga ostvarite. Znači, vaš biznis plan treba da bude dobro postavljen da gađa tu repernu liniju – da je toliko niska izlazna cena koju će banka oceniti kao pravu a s druge strane da imate zadovoljavajući nivo rizika u vašem profitu da bi banka podržala projekat. I tu je ključ uspeha. Prema tome, kad neko izađe u javnost i kaže – tu se zarađuju pare i možemo da spustimo cenu kvadrata na 400 evra, to su budalaštine.
B. Strugarević: U pravu je gospodin Kopčalić, jer banka procenjuje rizik. Prvo, kakva je investicija, zatim procenjeje kakav je investitor i treće, kolika je margina investitora. Do probijanja rokova, dodatnih radova i troškova dolazi uvek i ako investitor to dobro ne ukalkuliše u startu, kasnije mogu nastati ozbiljni problemi. Banka zna kako da to gleda i proceni. Ova uredba će doprineti da krene tražnja, da se tržište probudi, da bismo bili sigurni kad ulazimo u projektno finansiranje da će stanovi koji se grade imati kupca.
S. Vujičić: Mi stalno pominjemo uticaj ove uredbe na tražnju. Ona postoji ali nema realizacije. Ljudi se boje krize i nepoznate budućnosti. Možda je najveći uticaj ove uredbe u tome da se krene sa mrtve tačke. Građevinari, bankari i krajnji kupci su se povezali zarad krajnjeg korisnika i sigurnosti celokupnog procesa. Time se uliva dodatna sigurnost da će se određeni poslovi realizovati. Ali, ponavljam da je problem u nedostatku sredstava za projektno finansiranje. Pojedine banke tu imaju limite do milion ipo evra. U tom slučaju ne pričamo o ozbiljnim projektima jer je to minorna gradnja. Prema našim istraživanjima tržišta, u Beogradu nedostaje oko 30.000 stambenih jedinica. Sa dvadesetak hiljada stanova bio bi pokriven veći deo tražnje. Trebalo bi dobro razmisliti kako pomoći i graditeljima i investitorima.
B&F: Možda najavljenom masovnom gradnjom? Od državnih zvaničnika smo čuli da će ovaj program subvencionisanja stambenih kredita namenjenih građanima do 45 godina, biti uvod u finansiranje stambenih kredita za masovnu gradnju iduće godine, navodno od marta. Kako vidite ovaj projekat?
D. Kopčalić: Treba potpuno razdvojiti ova dva projekta. Subvencionisanje stambenih kredita je realan projekat koji je okrenut tržištu i stimuliše kupca da se tokom krize odluči za kupovinu stana. Definisana su sredstava i ograničenje do kog trenutka će ova uredba važiti. Jasno je sagledan i kompletno zatvoren finansijski ciklus interesa – investitora, izvođača radova, banaka i kupca.
Što se tiče masovne gradnje jeftinih stanova, tu se na mala vrata uvode javni radovi u visokogradnji gde su oni gotovo nemogući jer je stambena izgradnja tržišna kategorija. Mora da se zna ko je investitor, kako doći do cene od 500 evra po kvadratu i koliko ima potencijalnih kreditno sposobnih kupaca. Ne znam da li je država već izdvojila određena sredstva u budžetu za subvencije građanima koji ne mogu da zadovolje uslove za dobijanje bankarskih kredita jer će takve stanove kupovati oni sa nižim primanjima. Sem toga, cene građevinskog materijala su kod nas više nego u bilo kojoj evropskoj zemlji. Mi plaćamo najskuplji cement u Evropi zato što tri firme imaju monopol. Sada se omogućava tim stranim firmama da naprave monopol i u proizvodnji betona. Jeftini stanovi mogu da se sagrade za 500 evra samo pod uslovom da država obezbedi projektnu dokumentaciju, zemljište i pripremi kompletnu infrastrukturu parcele. Može naravno i tako, ali opet košta i neko mora to da plati.
B. Strugarević: Slažem se da je, sem poklona od strane države, tako jeftine stanove nemoguće izgraditi. Kakav će biti model gradnje i koliko će zaista oni biti jeftini, to mi u ovom trenutku ne znamo.
S. Vujičić: Smatram da su u pitanju jeftini politički poeni kad neko kaže – imaćemo stanove od 300 evra po kvadratu i svi će moći da ih kupe. Hajde da budemo ozbiljni pa da vidimo da li je to stvarno moguće. Takvu analizu treba da napravi Vlada. Sve je moguće ako država zalegne iza toga a jedino je pitanje da li će imati sredstva da to i uradi. Sve ovo me definitivno podseća na nekadašnje omladinske radne akcije. Nisam pristalica toga jer se mi okrećemo ka tržišnoj privredi i EU.
B&F: Akcijaši su mnoge infrastrukturne objekte i izgradili, iza njih je nešto i ostalo.
S. Vujičić: Da, nešto se tada radilo. Infrastrukturni projekti mogu da se pokrenu, pitanje je samo kako će se tome pristupiti. Nama u ekonomiji nedostaje taj sistemski, planski pristup. I dalje su to personalna rešenja, ad hoc akcije i gledaju se samo kratkoročni interesi.
B&F: Koliko je domaća građevinska industrija uključena, kada su u pitanju infrastrukturni objekti koji se trenutno rade?
D. Kopčalić: Apsolutno, ne. Naprotiv, u državi Srbiji svu podršku imaju strane firme. Tenderi se prave tako da nijedna srpska građevinska ili projektanska firma ne može da pobedi. Primera radi, to se desilo sa mostom preko Save. Projekat je dobila slovenačka firma gde je član konzorcijuma i Nikola Hajdin, najistaknutiji srpski projektant. Srpskim građevinskim firma se ne dozvoljava da učestvuju u procesu pretkvalifikacija za bilo koji veći infrastrukturni objekat.
B&F: Zašto ne mogu da učestvuju?
D. Kopčalić: Zato što se u uslovima tendera toliko dižu kreditne sposobnosti fimi koje nijedna domaća građevinska kuća ne može da zadovolji U referencama se traži da je firma izgradila 20 ili 30 mostova sličnog nivoa u poslednje 2-3 godine. Neverovatno je koliko se pravi jak lobi koji podržava strane građevinske firme, čak i one koje tuže srpsku državu. Da li možete da zamislite situaciju da srpska firma dobije iz budžeta Austrije ili Nemačke novac da u ekonomskoj krizi radi najveće infrastrukturne objekte a da pritom tuži tu istu državu i traži višemilionsku odštetu po pitanju nekog projekta?
Gordana Milojković
broj 60, oktobar 2009.