U Srbiji se decenijama posle oslobođenja u skupštini, štampi, javnim i privatnim diskusijama potezalo pitanje o ekonomskom stanju i položaju zemlje. U javnosti se neprekidno jadalo da Srbija ekonomski opada i tražilo da se privredno stanje naroda poboljša i unapredi.
Srbija je od oslobođenja preturila više od pola stoleća samostalnog unutarnjeg državnog života i mi imamo danas škola u kojima spremamo činovnike svake ruke, sudova koji nam pravdu dele, policije koja nas od napasti čuva, ali nemamo još ni jedne zanatlijske škole ili banke, ni jednog uglednog dobra, tek od jesenas prvu ratarnicu. Ni jedan važniji nov izvor prirodnog bogatstva zemlje naše nije otvoren radinosti zemaljskoj. Izgleda, kao da ukoliko se više lamentovalo da se utoliko manje mislilo na sredstva i načine kako da se posrnuloj ekonomnoj snazi narodnoj u pomoć priteče; izgleda kao da se više politički spekulisalo sa tužbama o našem ekonomnom opadanju, no što se ozbilja na pomoć i pomišljalo, piše dr Mihajlo Vujić1883. godine. Vujić je studirao filozofiju i narodnu ekonomiju u Nemačkoj a doktorirao u Parizu kod čuvenih profesora Viljema Rošera i Viljema Vunta. Bio je profesor političke ekonomije na Velikoj školi a za ministra finansija postavljen je 1887. godine. Više puta je, u zavisnosti od političkih prilika u zemlji, smenjivan i penzionisan a zatim vraćan na položaj ministra finansija. Posle majskog prevrata bio je poslanik u inostranstvu.
Ekonomist piše 1913. godine da je Vujićeva delatnost u oblasti rukovanja državnim finansijama ispunjena markantnim reformama koje su unele red u državne finansije. „U momentu kad je Vujić došao prvi put na položaj ministra finansija, stanje naših finansija, ruiniranih posledicama bugarskog rata, bilo je veoma kritično. Državni kredit pretio je da se sroza na nulu; leteći dugovi i deficiti koji su pokazivali tendenciju za skakanjem, kočili su privredni život u zemlji. Posao oko sređivanja finansija zahtevao je silnu energiju i Vujić je zbilja svoje ministrovanje obeležio odmah krupnim uspesima.“ Vujić je uzeo od stranaca monopole železnice, soli i duvana. „Akcija Vujićeva, oličena u oduzimanju eksploatacije železnica i monopola soli i duvana od stranaca ma kako je u prvi mah bila primljena u inostranstvu kao nasilje, ipak je brzo ustupila mesto opravdanom mišljenju da će energični rad na saniranju finansija i povećanju prihoda dati još bolje garantije srpskim poveriocima na strani.“
Pre Vujića u Srbiji „u opšte vrlo malo se radilo na Narodnoj ekonomiji i malo razmišljalo o privrednim problemima u opšte“, piše Ekonomist. On je prvi počeo na predavanjima da raspravlja o privrednim i finansijskim problemima zemlje. „Preduzeo sam evo da skrenem pažnju na polje naše ekonomne politike, polje najmanje raskrčeno i obrađeno na kome se još razrastaju najraznovrsnije ideje i prepliću najrazličitiji interesi. Veoma je mnogo po nas životnih pitanja koja su ponikla na ovome polju, a među tim vrlo ih je malo osvetljenih a najmanje prečišćenih“, piše Vujić.
Sa razvojem srpske države rasli su i rashodi a Vujić smatra da „ništa činjeno nije, da se prihod narodni povisi tj. privredni izvori njegovi umnože.“ Državni budžet je za dvadeset godina uvećan sedam puta, sa 4.800,000 dinara u 1863. godini na 34.480,000 u 1883. godini. Samo na otplatu raznih državnih dugova 1883. godine trošilo se godišnje blizu osam miliona dinara, gotovo dvaput više nego što je dvadeset godina ranije iznosio ceo budžet državnih rashoda. „Seoski živalj naš koji u nas predstavlja devedeset od sto odsto, koji je svojim pregnućem ovu zemlju iz pepela podigao, nije koračio koraka napred, već samo nazad u gazdinstvu svome. On i danas radi zemlju na isto onako primitivan način kao što su mu je i đedovi i prađedovi za vreme turske vladavine obrađivali, onako isto kuluči kao i u vreme – kad Jerina Smederevo gradi, i onako isto prodaje ono malo viška proizvoda svojih koliko tek da porezu plati i svoje najnužnije industrijske potrebe podmiri.“
Privredna slika bila je utoliko nepovoljnija što su se intenzivnijom trgovinom sa razvijenim zapadnim zemljama proširile „potrebe naše a međutim naša domaća radinost, zanatlijska i kućevna, opadala je pod slobodnom konkurencijom strane industrije.“ Vujić piše da samo trgovina cveta, ali „u njenoj po privredni život narodni najžalosnijoj, pasivnijoj ulozi – trgovina, koja tuđinu izmećari, noseći mu na noge naše domaće sirovine a donoseći u zemlju strane prerađevine. Isto kao i u srednjem veku, težišna ekonomna tačka koja u industriji leži, ne podiže se u zemlji već se na strani traži. Sva je razlika u tome što se danas taj centrum gravitatis preselio iz Dubrovnika, Mljetaka i Vizantije u Beč, Štajnbruh i Peštu.“
Načela i interesi
Analizirajući pravac kojim se kretala državna politika kada su u pitanju privredni interesi zemlje, Vujić zaključuje „da smo mi najdoslednije postupali po načelu ingliske ekonomije: pustimo neka sve ide prirodnim, tj, slučajnim tokom svojim – Laissez faire, laissez passer! Naši očevi otadžbine starali su se o tome kako će nas kultivisati tj. podići što bliže nivou zapadnog kulturnog sveta, kako ćemo ući u što tešnji saobraćaj sa njime ali se nisu ni najmanje pobrinuli o tome, da se srazmerno širenju potreba razviju i nove produktivne snage zemaljske, već se naprotiv širom otvarala vrata tuđinštini.“
U toku 18. veka Rusija i Austrija su se nadmetale u ekonomskim i političkim težnjama na istoku. Rusija se zabavljala oko Krima i Podunavskih kneževina Vlaške i Moldavske kao svojoj, a Austrija u srpskim krajevima kao svojoj najbližoj sferi interesa. Težnja i borba oko trgovačkih i kolonijalnih osvajanja je karakteristika državnog života tog doba. Turska je već na izmaku 17.veka počela da podleže zapadu u vojničkom pa usled toga i u ekonomskom pogledu. „Savladana, ona je morala otvarati kapije slobodnom trgovanju zapadnjaka pobedilaca, naročito u pograničnim pokrajinama svojim. Tako ona počinje zaključivati trgovačke ugovore na osnovi slobodnog trgovanja. Ti ugovori jako nas se tiču jer su obaveze njihove državno-pravne prelazile i na nas kao sastavni deo turske carevine“, piše Vijić.
Pandur ili radenik„Mi se još sećamo zanata grupisanih u čitavim ulicama, koje od njih i ime svoje dobijahu, a koji danas na očigled s dana u dan sve više nestaju. Jedva još po gdegde u kakvome zakutku krije se iza ćepenka, kao opomene radi, po kakav ostatak ove propale radinosti narodne. Radionice su umukle, preslice i razboji potureni a na mesto njihovo širi se trgovanje sa stranom robom – golo komisionarstvo u službi tuđe radinosti. Sve domaće radnje naše padaju pod konkurencijom strane veliko-fabričke industrije, koja se do mile volje u Srbiji širi i posle svega ovoga – pošto se oduzela svaka mogućnost održanju i razviću domaće radinosti – najzad se umstvuje još kako Srbin nije raden i industrijalan, kako voli biti pandur no radenik!! – kao da se narodi već po prirodi svojoj dele u radne i neradne, kao da narod isto onako kao i čovek, nije tvorevina prilika i uslova pod kojima se nalazi.“ |
Austrija je osigurala slobodu trgovanja Karlovačkim mirom 1699. godine, a koristi i povlastice u njenu korist potvrđene su i u svim kasnijim ugovorima, sve do 1862. godine. Turska je 1838. godine zaključila sa Engleskom tzv. Posonbijev ugovor o plovidbi i trgovini kojim se utvrđuje 3%+2%=5% uvozne, 12% izvozne i 3% provozne đumručine. Slične trgovačke ugovore sa Turskom zaključile su i ostale evropske zemlje. „Naše ondašnje Praviteljstvo imalo je dakle na osnovu ovih ugovora a naročito ingliskog, puno prava da naplaćuje 5% vrednosti stranog uvoza u Srbiju. Međutim, naša tarifa od 1843. utvrđuje 3%. Fermanom od 1843. godine utvrđuje se izrikom Srbiji pravo naplaćivanja 3% uvozne sa 2% dodatka, a 3% izvozne đumručine kako prema Turskoj, tako i prema ostalim državama. Ali i pored ovog izričitog ovlašćenja, tarifa od 1847. godine uzakonjuje samo 3%! Sem toga mi smo na primeru same Turske imali prava da unutarnjim merama: opštinskim dažbinama i otežavanjem prava na rad i trgovanje stranaca po zemlji koliko toliko suzbijamo poplavu naših pijaca stranim proizvodima a u cilju očuvanja i potpore naše domaće radinosti. Umesto svega toga mi se – zar iz načela – predadosmo slobodi trgovanja. Međutim, Vlaška nije išla za „načelom“ već za interesima svojim. Ona je u tarifi od 1850. godine upotrebila pravo svoje utvrdivši 5% za uvoz kao i izvoz u Austriju.“
Turska je zaključila sa Engleskom nov trgovački ugovor 1861. godine sa pravom naplate od 8% uvozne đumručine. Ovakve ugovore potpisale su sa Turskom i druge evropske zemlje. U svim ugovorima je izričito pisalo da đumručka stopa od 8% važi za sve zemlje otomanske carevine. Vujić smatra da je to bila druga zgodna prilika da se naša uvozna đumručina s punim pravom povisi i to sada na 8% – ali nije iskorišćena. „Naša uslužnost prema inostranstvu u pitanjima ekonomnih interesa ide tako daleko da se najzad još i 1875. godine izdaje đumručki raspis kojim se smisao člana 7. fermana od 1845. godine o oslobođenju uvoza robe iz Carigrada, Soluna i Jedrena proširuje i na robu strane provinijencije! Jevropski areopag silnih, koji po pravilu jačeg slabijima sudi, dosudio nam je na Berlinskom kongresu 1878. da nam se oduzme jedan važan činilac državne nezavisnosti koju nam je ovamo načelno priznao, a to je slobodno rukovanje spoljnim ekonomnim odnosima našim, vezavši nas jednim članom ugovora da ne smemo u njima ništa menjati sve do zaključenja naročitih trgovinskih ugovora i pogodaba – dakle opet Status quo actuel od 3%!“
Prema Vujićevoj oceni, spoljna ekonomska politika Srbije bila je pasivnija i od same turske „ako se još i ovo odsustvo svake ekonomne politike može uopšte nazvati kakvom ekonomnom politikom“. Ni ona koja je vođena u zemlji, nije bila ni malo aktivnija. Uređenje privrede kakvo je bilo do oslobođenja, gde je seljak i zanatlija uživao izvesnu zaštitu, raspalo se a novo nije stvoreno. Stare esnafske uredbe, iako nisu više odgovarale savremenim prilikama i potrebama, ipak su branile zanatliju od strane konkurencije i pružale mu pomoć u slučaju nevolje. „Njih je valjalo vršiti sve dotle dok se ne zamene savršenijim oblicima zanatlijskih udruženja, ali se naše državne vlasti nisu na njih mnogo osvrtale, već su po načelu slobode rada i trgovanja puštale strance sasvim na slobodu. Sve do poslednjih trgovinskih ugovora stranci koji u zemlji rade i trguju, behu oslobođeni svakih dažbina, bilo državi, bilo opštini, dok su naši domaći privrednici morali snositi sve javne terete.“ Primera radi, Rumunija i Turska su opterećivale „strane espape“ opštinskim dažbinama a strance, preduzimače i trgovce u zemlji, patentima na pravo rada. U Rumuniji su se plaćale opštinske takse za firme na stranom jeziku.
Registar grehova
Mi još ni do danas nemamo ni jedne zanatlijske škole a još manje kakve zanatlijske banke za uzajamno pomaganje i kreditovanje. A međutim, ustanovljeni su seoski dućani da što brže uskore propadanje kućevne, ženske industrije narodne. A sa propadanjem domaćih zanata i kućevne industrije naše sve se više šire trgovine – ovi filijali za prodaju stranih rukotvorina u zemlji.“ Vujić u svojim radovima i predavanjima ne traži zaštitu u cilju monopola ili finansijskih prihoda već samo u onoj meri koja je najnužnija da bi se neka grana proizvodnje održala pod konkurencijom stranih proizvoda. On detaljno analizira načine na koje razvijene zemlje štite svoju proizvodnju i zaključuje „da je nama slabijima izvesno zaštita i pomoć državna još daleko potrebnija no li Francuskoj, Nemačkoj ili Rusiji. Naša državna uprava je maćijski postupala prema interesima naše narodne privrede i sada snosimo posledice koje su nas sustigle pod tom ekonomnom politikom: pustimo neka ide, kako ide! Registar grehova naših prema privredi narodnoj neiscrpan je. Kad bi hteli ređati i dalje sve do još neuređene poreske sisteme i do kuluka – daleko bi nas odvelo.“
Privredno stanje posle oslobođenja jedva da je malo odmaklo od onog stepena razvoja na kome ga je zatekla i zaustavila najezda Turaka u srednjem veku. Zemljoradnjom i stočarstvom bavilo se devedeset odsto stanovništva a mali deo koji je živeo u varošima i tradicionalnim zanatima. Iako je u poređenju sa razvijenim zapadnim zemljama bilo manje zanata i to starih, Vujić smatra da su mogli da posluže kao osnov za razvoj domaće industrije, tim pre što je postojeća proizvodnja podmirivala domaće potrebe. “ U zemlji je na pragu 19. veka bilo prilično raznovrsnih i razvijenih grana domaće radinosti. Poglavito dve grane zemaljske industrije: kovništvo i tkalaštvo odlikovahu se od sviju ostalih. Kovništvo beše poglavito muška, varoška zanatska radinost a tkalaštvo opet ženska, seoska kućevna industrija. Među tim danas naše industrijske potrebe silno su se proširile a u isti mah propala je naša zanatlijska i kućevna industrija, tako da mi što dalje sve to više zavisimo od tuđine; njojzi prodajemo naše sirovine da njima kupimo strane fabrikate.“ Tadašnja državna statistika u Državoopisu Srbije prikazuje da je od 1846. do 1862. godine izvoz Srbije porastao za 72% a uvoz za 91%.
Vujić smatra da je put kojim treba krenuti u ekonomskoj politici stvaranje domaće industrije. „Ako hoćemo da našu zemaljsku industriju ško skorije podignemo i da ta industrija bude u stvari narodna a ne stranačka, onda se pre svega država mora sastarati da, bar za prvo vreme, i samim kreditom svojim pomogne podizanje najnužnijih grana industrijske radinosti u zemlji i to na osnovi udruženja i uzajmice. Bolje je da država i opština stavljaju u budžet sume za potpomaganje proizvođačkih zadruga – no za pomaganje i izdržavanje sirotinje! Kad država može n. pr. danas potpomagati bogataše pojedince pri podizanju željeznica koncesijama, svakojakim olakšicama pa i samim garantovanjem interesa na potrebni kapital, zašto onda da ne pomaže podizanje domaćih radionica, kad su ove danas uslov ekonomnom opstanku i blagostanju naroda – i to da se pomaže ne u rukama pojedinaca, već na široj osnovi udruženja, kao što to i jeste u zadaći države kao predstavnika celine narodne. U naprednih industrijskih zemalja mi ćemo naći još podosta državnih i državom potpomognutih preduzeća koja su poslužila kao praktične škole za negovanje dotičnih grana radinosti u zemlji.“
Gordana Milojković
broj 63, februar 2010.