Šta je ostalo od Srednje Evrope? Zemlje koje slede zapadni put? Zaostali Zapadnoevropljani? Rubno područje Zapada? Marginalna Evropa? Linija razdvajanja s još istočnijim i još južnijim zonama? Putevi sa Zapada ka Istoku vode kroz Srednju Evropu.
Posle 1989. godine Srednja Evropa je naglo porasla. Budući da između Beča i Budimpešte, Berlina i Praga više nema grozne Gvozdene zavese, ako će pre ili kasnije obe polovine Srednje Evrope pripadati istim integracijama, ako ćemo jednom svi biti zemlje-članice Evropske unije, onda će nas prošlost i horizont ponovo spojiti i znatno će biti umanjen značaj dojučerašnje, pomenutom Gvozdenom zavesom naglašene razdvojenosti. Berlinu i Beču je u interesu da podrže etos srednjoevropske pripadnosti, tim pre što lako mogu da prepoznaju u sebi Srednjoevropljanina.
Krah komunističkih režima samo naglašava doživljaj srednjoevropskog diskontinuiteta kao njenog određujućeg obeležja. Srednjoevropljani su pod ovim podnebljem svi koji se kao relativni početnici uče demokratiji. Srednjoevropska je zemlja u kojoj nije bilo pobedničke demokratske građanske revolucije – kao u onim zapadnim zemljama koje su same stvorile demokratski ustav i pravnu državu. Jedna Nemačka je posle Drugog svetskog rata, a druga je tek zajedno s nama, devedesetih godina, počela da se uči demokratiji.
Reč je, zapravo, o faznim razlikama. Englezi i Holanđani su počeli ranije, Poljaci i Mađari kasnije, drugi, još istočnije, još kasnije. Šta je bolje? Starije ili novije? U svakom slučaju, ovaj građanski preobražaj, kao proces koji je započet na Zapadu, širi se prema Istoku, prelazi u Sibir i, sa izvesnim zakašnjenjem, stiže i na Balkan. Ali, ako bolje razmislimo, taj proces je i u Zapadnoj Evropi tek nedavno počeo. Svi smo nekakvi eksperimentatori i niko od nas ne može da bude toliko siguran u vlastite civilizacijske vrednosti. Na različite načine, ali je ljudska sreća u svakoj zemlji moguća, međutim, i strah je svuda moguć. Pitanje je samo ukusa ko kakve strahove preferira.
***
Svaki srednjoevropski region podseća na svoj raniji apsolutizam, nosi njegova obeležja, ako ne i direktno, onda tako što je s tim apsolutizmom bio suočen i, prema tome, izgrađivao naspram njega ove ili one strategije otpora ili preživljavanja. Roditelji prenose na decu ovaj imprint, koji su dobili od one vlasti kojoj su se prilagođavali sklapajući s njom nagodbe ili nastojeći da je, pomoću trikova, nadmudre.
Srednja Evropa je u nama, u nama koji smo Srednjoevropljani po tome što smo živeli pod okupacijama, od čega smo i sami donekle postali – opsednuti. Carsko-kraljevsko-sultanska imperijalna vlast nad pojedincima održavala je u njima vazda budnim doživljaj ugnjetenosti, beznađa, nepripitomljive sudbine.
Jozef K. je tipična srednjoevropska figura. U Kolorado Springsu držao sam predavanja devetnaestogodišnjacima o Kafkinom Procesu. Jedan student je primetio: „Taj Jozef K. je budala, jer još može slobodno da se kreće i, umesto da smesta emigrira u Ameriku, u opskurnim nadleštvima traži pravdu.“ Zaista je Jozef K. beznadežno Srednjoevropljanin, za njega se ambijent pojavljuje kao nepredvidiva sudbina naspram koje ja traži svoju istinu. Jozef K. je, dakle, ostao i eksperimentisao. S gubitničkim revolucijama, na primer. Ili s konfliktnim, dramskim modelima društva i duše, muzike i poezije.
Ovu dvojnost, dualitet, ovu paradoksalnost smatram srednjoevropskim paradigmama: izmučenu, ponekad patološku dijalektiku gornjeg i donjeg, privida i stvarnosti, pojavnosti i suštastvenosti, nadgradnje i baze, svesti i podsvesti, države i naroda, duha i instinkta, represije i emancipacije. U valjanim, uzornim demokratijama imamo ono što se vidi, a ono što imamo to se i vidi. Ovu dosadnu ekvivalenciju Srednjoevropljani uče tek od 1989. godine.
***
Zašto su njegovi žitelji privrženi ovom svetu, šta hvale u njemu? Da li to što je život u njemu manje racionalan, organizovan, uređen, to što više dopušta prirodi, što beton još nije pobedio? Ovde su ljudi manje ekonomični s vremenom nego na Zapadu, mada su već počeli pomalo da žure. Zemlje koje su najenergičnije radile na tome da se izvuku iz Istočne Evrope sada nastoje da se ubace u Zapadnu Evropu. Srednjoevropljani su najbolji učenici, odlikaši, dobri momci, kod njih nema pucnjave i funkcioniše alternacija.
Ali ipak nije lako zaboraviti svoje dojučerašnje ja, prošlost je nadasve žilavo i istrajno biće, ona živi i radi u nama i kada nastojimo da je zaboravimo. Prošlost ima samostalnu volju. Postoji u toj vezi nekakva rođačka osećajnost, postoje jaki, strastveni, svađalački odnosi, čovek je pod ovim podnebljem manje usamljen, uvek ima s kim da razgovara. I političke grupacije su, u manjoj ili većoj meri, integracije zasnovane na emocijama, sada će da nauče – ako će da nauče – dogovorena, racionalna pravila igre i da se nauče uravnoteženoj, građanskoj pouzdanosti.
Bliži smo organskoj materiji, tekstovi su osećajniji, ne moramo iznova da otkrivamo prirodu, jer ona još nije sasvim nestala, treba samo da je štedimo. Još se svuda ne vidi prevlast čoveka nad pejsažom, noću su na mapi još prisutne velike, tamne mrlje.
Ako su diskontinuitet i fragmentarnost istorije srednjoevropska odlika, onda ta okolnost provocira glad i radoznalost za vrednostima. Treba nam nekakav prefinjeni, mali univerzalizam, nekakva ideologija, neka vrsta religiozne predanosti, da bismo imali za šta da se uhvatimo, nešto sigurno, pouzdano, da imamo zvezde nad glavama.
Šta je u Srednjoj Evropi ostalo od Srednje Evrope? Folklor? U čemu se sastoji, u čemu se ispoljava srednjoevropski identitet? Da li je reč samo o nekoj vrsti kuriozuma koji sad ovaj region iznosi na tržište pretvarajući ga u turističku atrakciju?
Kafka na šoljama za kafu, na jelovnicima, majicama. Istina, ova ironična posmrtna slava zadesila je, recimo, i Van Goga. Sve što je misteriozno ima dobru prođu ne samo u Pragu nego i u Amsterdamu. Sve što se može prodati biće ponuđeno na prodaju.
Đerđ Konrad
***
Srednja Evropa je prostor na kojem su državna birokratija, vojska i inteligencija uvek bili jači od građana-preduzetnika. Na ovim prostorima za sve učenije pojedince oduvek je država bila prevashodni izvor egzistencije, a ne tržište – mada je i ono postojalo i neprekidno razvaljivalo okvire hipertrofirane države.
Ovde građani i danas mnogo, suviše mnogo očekuju od vlasti, ona ih čini srećnim ili nesrećnim, u njoj traže omnipotentni prauzrok svih svojih nevolja i svih svojih nada. Usamljen i napušten, nesigurni građanin ovde oseća nostalgiju za brižljivom i pravednom, ali strogom partijskom državom koja, naravno, kriminalce s vremena na vreme šalje na vešala.
Kajmak sa ove nostalgije nastoje da uberu, naročito u izbornim kampanjama, čas levo, čas desno orijentisane partije. Srednjoevropljani su, međutim, odustali od vešanja kada je to već i Evropa od njih zatražila. Sve za Evropu!
Elita, htela to ona ili ne, već je ukrcana u voz, putuje na Zapad, uči se zajedničkom evro-američkom sistemu vrednosti, kao psić lajanju. Ova načela se mogu naučiti i Srednjoevropljani će ih naučiti.
Naučiće ta elita, između ostalog, i da od političara ne treba previše očekivati, da njihov život ne zavisi od pripadnika ove profesije. Shvatiće da je tako najbolje. Naučiće da je utoliko slobodnija, ukoliko manje zavisi od države.
Evropske politike moraju da se podrede određenoj disciplini. Ko je u politici, ili bar želi da uđe u nju, mora da se disciplinuje. Ne mogu se ponavljati istorijske greške stoleća, nije moguće biti član evropske zajednice i, ujedno, kršiti ljudska prava, zapadati u nacionalističku demagogiju i biti netolerantan. Mnogo toga nije moguće, ali Srednjoevropljani su, uglavnom, tokom istorije iskusili da ne odlučuje logika sporazumevanja, nego slepa sila.
Srednja Evropa je onaj deo Istočne Evrope koji prihvata jezik argumenata i dijaloga, koji nastoji da se sporazume, ali oseća, čak i u sebi, i unutar vlastitih krugova onaj intranzigentni element koji je privržen hipertrofiranoj fikciji kolektivnog ja.
Vododelnica je sledeća: s kim je moguće, a s kim nije moguće razgovarati jezikom demokratske racionalnosti. Ko nije sposoban da nauči taj jezik, ostaće izvan.
***
Evropski izbor vrednosti podrazumeva veće poštovanje ovozemaljskog, ovosvetskog života pojedinca, jedan od kompleksnih elemenata sazdani, na raznovrsnost osetljivi evrohumanizam koji, tragom iskustva dvadesetog veka, znači odbijanje diktatorskog nasilja i nervozno reagovanje na nacionalističku ratobornost.
Evropljane njihova iskustva i interesi navode na opreznost. Pokazalo se, naime, da se ratoborne politike koje teže hegemoniji, pobedi i potčinjavanju drugih veoma brzo vraćaju kao bumerang i da nečovečnost, na duži rok, ne može da bude uspešna kao opcija.
Zbog toga su Evropljani prinuđeni da se podvrgnu uzajamnoj, veoma pažljivoj kontroli. Nemci su naučili da ne mogu vladati Evropom, da njihova ekspanzija, čak i među ekonomski slabijim, može da bude samo prijateljska i zakonita, i da u svakoj prilici moraju da reprezentuju zajednička evropska načela. Nemci ne mogu računati ni na šta što Francuzi i Englezi ne bi odobrili, i obrnuto. Nacije drže jedne druge u šahu, na sreću i dobrobit građana.
Srednja ili Mittel-Europa neće biti nemačka Evropa, bez obzira na to što su u njoj značajno prisutni i nemački kapital i nemački uticaj. Jesu značajni, ali je američki još značajniji. A ne može se zanemariti prisustvo ni japanskog, francuskog, austrijskog, holandskog, ruskog i italijanskog kapitala.
Srednjoevropske zemlje su zainteresovane za multipolarnu zavisnost, to je ključ njihove relativne nezavisnosti. Samo jedna nacija ne može da vlada Evropom, pa ni Srednjom Evropom. To je nova stvarnost koja je, ne na poslednjem mestu, delo stanovnika ovog regiona.
Ono što velike nacije ne mogu, to im više nije ni cilj. Njihov je trajni interes da imaju prijatelje za susede. Nije im prijatno ako su okruženi mržnjom. To znači da bi jači morali unekoliko da se naklone pred slabijim. Uvređena nacija je težak sused, a uvreda uzvraća udarac i teži da se osveti.
Postoji već jedistveno evropsko javno mnenje i treba se prilagođavati tom javnom mnenju. Ako neki evropski političar počne da zastupa ekstremna gledišta, u toj javnosti taj otklon ne prolazi nezapaženo. Ko jednom prekrši pravila politički korektnog govora, teško može da se oslobodi senke sumnje koja će ga dugo pratiti.
Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko
(Iz knjige Đerđa Konrada Izveštaj o stanju duha, Arhipelag, 2012)