Od svih odgovornosti direktora koje su normirane domaćom regulativom, najosetljivija za utvrđivanje u sudskoj praksi je povreda dužnosti pažnje, što će biti nepoznanica i u zemljama sa najuređenijim zakonodavstvom u slučajevima dokazivanja menadžerskih propusta tokom pandemije. U Srbiji je sve veća potražnja za polisama osiguranja od menadžerske odgovornosti, ali za razliku od EU gde se limiti pokrića kreću do više desetina miliona evra, kod nas najčešće iznose oko pet miliona evra.
Direktor jedne banke u Sloveniji je pre nekoliko godina morao da plati odštetu od 2,5 miliona evra kao naknadu štete banci jer je dozvolio da se odobri kredit bez odgovarajućih sredstava obezbeđenja. Sud je obrazložio svoju odluku da je presuda doneta zbog povrede dužnosti pažnje. Ova presuda je i dalje presedan u našem regionu, uključujući i Srbiju.
Ali pomenuta odgovornost direktora je normirana i u našem zakonodavstvu, a to što i dalje nema razvijene sudske prakse, pa time ni primera koliki rizik za direktore može predstavljati povreda dužnosti pažnje – samo uvećava tu opasnost, rečeno je na konferenciji „Rizici novog doba: uticaj na poslovanje i imovinu“.
Šta menadžeri moraju znati
Na skupu održanom u Beogradu u organizaciji portala www.sveonovcu.rs i www.sveoosiguranju.rs. govorilo se i o tome kojim su sve rizicima izloženi menadžeri, za šta mogu da ih tuže akcionari, i koliko je važno da poseduju polisu osiguranja od menadžerske odgovornosti kako bi zaštitili kapital vlasnika i zainteresovanih lica.
Naime, za razliku od opšte odgovornosti koja se odnosi na materijalne štete kao što su fizičke povrede ili oštećenja imovine, profesionalna i menadžerska odgovornost su vezane isključivo za finansijsku štetu. Profesionalna odgovornost podrazumeva štetu koja je napravljena zbog propusta u obavljanju nekog stručnog posla, recimo u radu lekara ili advokata. Menadžerska odgovornost, pak, nije usko vezana za industriju u kojoj direktor radi, već za pitanje kome je odgovoran za eventulane propuste u obavljanju svoje funkcije.
Odgovornost direktora je u Srbiji regulisana Zakonom o privrednim društvima i pored dužnosti kao što su prijava ličnog interesa, izbegavanje sukoba interesa, čuvanje poslovne tajne, odgovornost za izjave neistinitog sadržaja i poštovanje zabarane konkurencije, obuhvata i dužnost pažnje. Prema slovu zakona to znači da je direktor dužan da postupa savesno, u najboljem inetersu privrednog društva u kojem obavlja svoju funkciju, odnosno sa stepenom pažnje sa kojom bi postupalo lice sa istim znanjima, veštinama i iskustvom.
Slabosti domaće regulative
Ova vrsta odgovornosti je novost u zakonskom normiranju i ujedno naosetljivija za utvrđivanje u praksi, objašnjava stručnjak za međunarodno pravo Ljubica Tomić, iz Advokatske kancelarije „Tomić Sinđelić Groza“ (TGS). Međutim, može se očekivati da će zbog posledica aktuelne pandemije, upravo dužnost pažnje postati mnogo prisutnija u sudskoj praksi širom sveta, odnosno utvrđivanje da li je došlo do štete u poslovanju zbog propusta u radu samog direktora.
Pri tome se ne misli na direktno kršenje mera koje su zbog suzbijanja zaraze donete na nivou države. Reč je o preventivnim merama koje je direktor trebalo da preduzme na osnovu informacija o mogućim rizicima, kako bi sprečio situacije poput one u Nemačkoj, da se u jednom danu zarazi preko hiljadu radnika u pogonu. Prema koroprativnom pravu, zaposleni ne mogu da tuže direktora zbog toga što su se zarazili, ali može da ga tuži kompanija ili akcionari zbog nastale finanijske štete usled zatvaranja pogona.
Procesuiranje ovakvih i drugih slučajeva direktno vezanih za posledice pandemije predstavlja nepoznanicu i za zakonski najuređenije države. Kada je reč o Srbiji, osim što nema sudske prakse ni za manje komplikovane povrede direktorskih dužnosti, i sam zakon – iako je usklađen sa regulativom EU – ima dve ključne manjkavosti. Jedna je, prema rečima Ljubice Tomić, odgovornost direktora za nepokretanje stečaja, „koja je zamrznuta tokom korona krize i na Zapadu, ali se u regularnim okolnostima veoma ozbiljno tretira. Naš zakon to ne poznaje, što je veliki rizik i za tržište i za poverioce“.
Rok za podnošenje tužbe
Duga bitna manjkavost je kratak subjektivni rok za podnošenje tužbe. „Objektivni rok je dug – tužba se može podneti i pet godina nakon što je tuženi prestao da obavlja funkciju direktora u preduzeću, ali subjektivni rok se računa od dana kada je akcionar saznao za štetnu radnju i on traje šest meseci. Problem je što u poslovanju posledice nekog propusta mogu da se pokažu tek za godinu dana pa i duže. To je ogromna slabost zakona na koju ukazuju i slučajevi u praksi“, upozorava Tomić.
Različita pokrića u polisi od zemlje do zemlje
Ukoliko protiv direktora bude podneta tužba zbog propusta koje je napravio nesavesnim ponašanjem u vanrednim pandemijskim okolnostima, da li igde u svetu postoji polisa osiguranja koja bi pokrila takvu vrstu odgovornosti? „Iskreno rečeno, ne verujem“, kaže Sanja Jovanović, direktorka sektora za korporativna osiguranja Wiener Städtische osiguranja.
„Ali to ne mora ništa da znači“, dodaje. „Mi smo skoro imali slučaj u Francuskoj gde su se ugostitelji žalili da im njihova polisa osigaranja od prekida poslovanja nije pokrila gubitke nastale zbog toga što su morali da prestanu sa radom tokom trajanja karantinskih mera. Tako da ako me pitate da li D&O polisa pokriva konkretan slučaj koji se desio u Nemačkoj, rekla bih da ne pokriva, ali možda će zakonodavstvo neke zemlje reći suprotno“.
D&O polisa (Directors’ & Officers’ Liability Policy) je polisa osiguranja koja štiti direktore i druge osobe koje imaju menadžerske odgovornosti, a mogu postati lično odgovorni za plaćanje štete i troškova usled pokretanja sudskog spora. Polisa postoji već više od tri decenije na tržištu, tokom kojih su se pokrića menjala i razlikuju se u različitim zemljama i zakonodavstvima.
Standardna polisa bi danas pokrila odgovornost menadžera u pogledu nekih odštetnih zahteva koje su pre svega uputili akcionari, ali i ceo niz troškova u procesu utvrđivanja odgovornosti, „koje direktor mora da plati iz svog džepa ili iz bilansa društva ako ono stane iza njega“, ističe Jovanović. To su: troškovi advokata, predistražnog i istražnog postupka, troškovi za potrebe očuvanja reputacije, troškovi izručenja. Ako dođe do zaplene imovine direktora, polisa u tom slučaju pokriva neke osnovne životne troškove kao što su troškovi rente, školovanja, komunalni troškovi.
Najčešći limit u Srbiji oko pet miliona evra
Osim što se razlikuju u pogledu pokrića, ni limiti ovih polisa nisu jednaki. U Evriopskoj uniji oni su na nivou od nekoliko desetina miliona evra, u Sjedinjenim Državama dostižu i više stotina miliona evra, dok u Srbiji taj limit najčešće iznosi oko pet miliona evra. Premda je u našoj zemlji osiguranje od menadžerske odgovornosti značajno manje zastupljeno nego na razvijenim tržištima, zahtevi za ovom vrstom polisa su sve učestaliji.
„U poslednje dve godine, ove polise se najviše ugovaraju u stranim kompanijama koje posluju kod nas, a primetno je i da kada direktori prelaze u drugu kompaniju sve je češći slučaj da neće da zaključe ugovor bez polise osiguranja od odogovornosti sa određenim limitima“, kaže Jovanović.
Razlog za to je što i kod nas menadžeri sve više prepoznaju ovu vrstu rizika ne samo dok su na funkciji, već i da za nastalu štetu mogu biti tuženi i kada odu sa menadžerske pozicije, pa čak i u penziju. To se najčešće dešava prilikom akvizicija, kada se poslovanje preipspituje veoma detaljno.
Govoreći o tome kako teče postupak isplate štete, Jovanović napominje da ona može početi od prvog dana kada se direktoru uruči tužba, pre nego što ona dospe na sud, te da naplata naknada iz osiguranja sukcesivno prati troškove. Na pitanje da li bi sudske kazne mogle da se plate iz polise osiguranja, Jovanović navodi primer Hrvatske. „Naše kolege koje rade na hrvatskom tržištu kažu da ne mogu ni da prodaju D&O polisu ako ne sadrži plaćanje prekršajnih, odnosno administrativnih kazni do nekog limita. To je obavezno sastavni deo njihove polise, da bi ona uopšte bila utrživa“.
Zorica Žarković
Broj 175/176, jul/avgust 2020.
Foto: Pixabay