Cena umetničkog dela koje se prodaje na aukciji formira se tako da aukcijskim kućama obezbedi oko 20% provizije, koja se naplaćuje prodavcu. Aukcijske kuće naplaćuju naknade za svoje troškove i kupcima, a koje se kreću u rasponu od 35% do 60% od prodajne cene. U galerijama, koje većinom afirmišu nove umetnike, cena se najčešće formira kroz tri vida komisione prodaje. To ne važi za vodeće galerije u svetu i umetničke dilere, koji imaju posebna pravila.
Umetnost ipak ima cenu, ako umetnik želi da proda svoje delo. Šta više, utvrđivanje cene na ovom specifičnom tržištu je vrlo složeno, jer je veoma teško primeniti klasične ekonomske metode kao što je, na primer, da se izračunaju troškovi nastanka nekog dela i onda uvećaju za određeni procenat dobiti. Zato se za umetnička dela, kolekcionarske i antikvarne predmete, cena određuje kombinacijom više različitih metoda.
Osnovne metode utvrđivanja cene umetničkog dela su direktna, indirektna, administrativna i metoda parifikacije, a koje se primenjuju u zavisnosti o kakvom delu je reč, ko su relevantni akteri kupoprodajne transakcije, te da li se prodaja obavlja na primarnom ili sekundarnom tržištu, objašnjava Hristina Mihić iz Grupe za kreativnu ekonomiju u analizi „Ekonomsko vrednovanje umetničkih dela i njihova prodaja“.
Prilikom direktne prodaje, cena se određuje nagodbom između autora umetničkog dela i kupca, dok indirektna podrazumeva učešće trećeg lica, odnosno procenu koju najčešće vrše kustosi, istoričari umetnosti ili veštaci za procenu vrednosti. Cena se utvrđuje na osnovu kretanja tržišta, tražnje za delima, formata i tehnike izrade dela, njene inovativnosti, veličinom ponude i slično.
Administrativna metoda predstavlja arbitrarno određivanje cene i ona se primenjuje kada dođe do spora oko vrednosti nekog dela, što se često događa na tržištu starog slikarstva, ili u slučaju kada država otkupljuje umetnička dela.
Metoda parifikacije je najčešća metoda utvrđivanja cene umetničkog dela, naročito kod aukcijske prodaje, ali i u slučajevima kada nedostaju činjenice za utvrđivanje cene umetničkog dela, ili ukoliko posrednik smatra da dostavljeni podaci nisu relevantni i verodostojni. Tada se pristupa upoređivanju sa cenama koje su slična dela postigla na tržištu pod sličnim okolnostima (format, autor, period nastanka, tehnika,), a ovaj metod se uglavnom primenjuje na sekundarnom, kao i na kategorisanom umetničkom tržištu, gde se neprestano vrše revizije vrednosti umetničkih dela.
Zrno po zrno, aukcijska pogača
Aukcijska prodaja umetničkih dela ima određene specifičnosti. Aukcijske kuće za svoje klijente vrše procenu vrednosti umetničkog dela pre aukcije, i to kroz procenu fer tržišne vrednosti za koju veruju da se može postići na aukciji i procenjene vrednosti osiguranja dela od uništenja, krađe i oštećenja.
U zavisnosti od želje prodavca, umetničko delo se može prodavati na dva načina. Prvi je slobodnim nadmetanjem, kada potencijalni kupci licitiraju vrednost umetničkog dela, pri čemu je svako povećanje ponude uobičajeno za 10% veće od prethodno licitirane vrednosti. Drugi se primenjuje kada prodavac zahteva prodaju po takozvanoj rezervisanoj ceni, odnosno minimalnoj prodajnoj ceni koju je odredio pre početka aukcije.
Rezervisana cena može biti fiksirana ili diskreciona. Fiksirana je naznačena u apsolutnom iznosu aukcijskoj kući pre početka aukcije, a u slučaju da se ona ne postigne, delo ostaje neprodato. Diskreciona rezervisana cena nije eksplicitno naznačena pre aukcije, što omogućava prodavcu da prihvati ponudu koja je izlicitirana kao najviša na aukciji, a koja je nešto niža od njegovih očekivanja.
Praksa aukcijskih kuća je i da nude garantovane cene koje mogu ohrabriti prodavce da održe visoke cene za ekskluzivne primerke umetničkih dela. Na primer, aukcijske kuće mogu garantovati prodavcu naplatu rezervisane cene umetničkog dela, nezavisno od toga da li će najveća ponuda na aukciji dostići njen iznos.
Proces funkcioniše tako što u slučaju da se postigne cena veća od rezervisane, koju je garantovala aukcijska kuća, ostvareni prihod se raspodeljuje između aukcijske kuće i prodavca u srazmeri 30%:70%.
Aukcijske kuće su glavni igrači u prodaji umetničkih dela na sekundarnom tržištu, a cena se formira tako da im osigurava proviziju od oko 20% od prodajne cene, koja se naplaćuje prodavcu. U aukcijskoj prodaji, dodatni troškovi koji povećavaju cenu umetničkog dela jesu i troškovi premije koju aukcijske kuće naplaćuju kupcima, a koja služi za pokrivanje administrativnih troškova. Kod poznatih aukcijskih kuća, kao što su „Sotheby“ i „Christie“, one se kreću u rasponu od 10% do 35%, u zavisnosti od vrednosti umetničkog dela.
Osim toga, kod živih umetnika, kupac je u obavezi da pokrije i troškove prava sleđenja, koja se plaćaju u korist autora ili njegovih naslednika za svaku preprodaju umetničkog dela u rasponu od 0,25% do 4% od prodajne cene, ako vrednost dela prelazi 1000 evra. Iznos naknade koja se zaračunava po osnovu prava sleđenja ne može biti viši od 12.500 evra i to ukoliko vrednost dela prelazi dva miliona evra.
Kada se sve sabere, ukupne administrativne i manipulativne naknade aukcijskih kuća kreću se u rasponu od 35% do 60% od prodajne cene.
U svoje ime, i za svoj račun
Galerijska prodaja umetničkih dela odvija se nešto drugačije, imajući u vidu da je posao galerija da afirmišu nove umetnike i pravce. One najvećim delom kreiraju buduću ponudu na tržištu, a način na koji se odvija prodaja zavisi od toga kako se galerija rangira, odnosno da li spada u vodeće u svetu, ili u takozvane galerije nižeg reda.
Najčešći vid prodaje umetničkih dela u galerijama je komisiona prodaja, kada galerija vrši prodaju u svoje ime ali za tuđ račun, pri čemu poslovni rizik snose vlasnik umetničkog dela ili autor, a galerija naplaćuje komisionu proviziju od prodajne cene. Cena za komisionu prodaju umetničkih dela može biti imperativna, indikativna i fakultativna.
Imperativna je obavezujuća cena po kojoj komisionar mora da proda umetničko delo. Indikativna obavezuje komisionara da umetničko delo proda po ceni čiji je raspon naznačen u nalogu za prodaju, što mu dozvoljava da prodajnu cenu prilagodi uslovima na tržištu, ali tako da štiti interese komitenta. Fakultativna cena sadrži niz neobavezujućih, ali indikativnih saveta od kojih komisionar može odstupiti, uz uslov da time štiti interese komitenta. Ovaj vid posredovanja između umetnika i tržišta karakterističan je za galerije namenjene tradicionalnoj likovnoj umetnosti, koje u svom poslovanju ne preuzimaju rizik koji prati inovacije.
Vodeće galerije u svetu, međutim, imaju drugačiji pristup prodaji. Kako su osnivači najprestižnijih galerija umetnički dileri, njihovo poslovanje samo je institucionalizovan način prodaje koju vrše samostalni umetnički dileri na primarnom tržištu, odnosno pojedinci koji rade u svoje ime i za svoj račun. Oni direktno otkupljuju dela od umetnika, ali često i finansiraju autore čija će dela kasnije plasirati na tržište.
Umetnički dileri i vodeće galerije svoje poslove obavljaju kao principali, odnosno sami snose poslovni rizik u trgovini umetničkim delima. Njihova logika svodi se na već poznati trgovački princip da prodaju dela kada njihova cena počne da raste, a kupuju kada ona pada. Trude se da ona što kraće vreme budu u prometu, jer se tako povećava njihova cena, ali spremni su i da neka dela duže imaju u ponudi, kako bi ih prodali kada prilike na tržištu budu odgovarajuće.
Pregovori oko utvrđivanja cene umetničkog dela sa još neafirmisanim umetnikom vode se tako da umetničkom dileru ili vodećoj galeriji omoguće za 50% nižu cenu od one koja se trenutno može postići kroz uobičajeni sistem galerijske prodaje. S druge strane, ovakve galerije obezbeđuju mladim umetnicima intenzivne promocije na najprestižnijim izložbama, pa time i mogućnost da ostvare visok rejting na tržištu umetnina i da ubuduće svoja dela prodaju po znatno višim cenama.
Procenjuje se da u svetu trenutno posluje oko 6.500 umetničkih dilera i oko 35.000 galerija, gde prvih 5% ostvaruje oko 70% godišnjih prihoda od prodaje umetničkih dela.
Borjana Radojević
Biznis i finansije, broj 189, septembar 2021.
Foto: Pixabay