Iako je amaterizam u kulturi deklarativno priznat kao značajna društvena vrednost, ko želi njime da se bavi u Srbiji mora duboko da zavuče ruku u sopstveni džep.
Izraz „amater“ potiče od latinskog „amare“, što znači voleti. Dakle, amaterizmom u kulturi se bave oni koji to pre svega vole, a ne zbog materijalne satisfakcije. Kao amateri su počeli mnogi kasnije poznati i priznati umetnici, kao što su Čkalja, Zoran Radmilović, Mija Aleksić, Petar Kralj, Zahar, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Seka Sabljić, Goran Sultanović, Lola Đukić, Ana Sofrenović i mnogi drugi. Počeci amaterizma sežu u daleku prošlost, jer je narod uvek svirao, pevao i igrao, pogotovu uz određene obrede i svetkovine. Prvi pisani tragovi o amaterizmu u Srbiji nalaze se krajem XII i početkom XIII veka u „Nomokanonu“ Svetog Save, kojim se zabranjuje sveštenim licima da se bave glumom. Sa uspostavljanjem srpske države u XIX veku, osnivaju se brojna glumačka i kulturno-umetnička društva. U Srbiji danas ima oko 750 kulturno-umetničkih društava sa oko 350.000 članova, dok samo u Vojvodini ima preko 180 amaterskih pozorišta. U našoj zemlji se održava 47 kulturno-umetničkih manifestacija iz svih područja amaterskog delovanja. Dobrobit amaterskih društava nije samo što omogućuju velikom broju ljudi da se bave nekim od vidova umetnosti, već i da očuvaju tradiciju i zainteresuju druge za svoje delatnosti.
Pravni status amaterskih društava je regulisan Zakonom o društvenim organizacijama i udruženjima građana i Zakonom o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije za teritoriju bivše SFRJ. Novi zakon, koji će bolje i pre svega savremenije regulisati ovu oblast, još nije u skupštinskoj proceduri, iako se o njemu već duže vreme raspravlja. Poseban problem amaterskih društava je kako da obezbede neophodnu finansijsku podršku, a nešto bolja situacija je u onim ustanovama koje se dotiraju iz budžeta. O tome svedoči i primer pozorišta Dadov, čija se finansijska situacija po rečima njegovog direktora Vlade Mijovića značajno popravila od kako je februara 2008. godine dobilo status ustanove kulture od posebnog značaja za Grad Beograd, pa time i sredstva iz budžeta. Međutim, Dadov je nadaleko čuveno pozorište sa dugom tradicijom, ali šta je sa drugima, manje poznatima?
Sam svoj majstor
Zoran Straka, koji je daleke 1994. godine bio jedan od osnivača „Pozorišta amatera Batajnice“, žali se da je situacija u amaterizmu iz godine u godinu sve gora. Broj predstava je sve manji i njihov kvalitet je značajno opao. Ekonomski problemi u državi direktno se odražavaju na položaj amaterskih društava, koja su na margini interesovanja ne samo nadležnog ministarstva već i lokalnih samouprava, iako imaju veoma značajnu društvenu ulogu, naročito kada su u pitanju mladi. Straka se priseća da je i ideja o osnivanju „Pozorišta amatera Batajnice“ imala za cilj da se oformi opštinski kulturni centar, budući da lokalna samouprava za tako nešto nikada nije iskazala interes. „Nismo imali ni dovoljno znanja o pozorištu, ni pozorišnu opremu, čak ni prostor – i danas pozorište radi u adaptiranom atomskom skloništu za koje plaćamo, za naše uslove, visoku zakupninu. Ipak, bez mnogo premišljanja smo se upustili u ovu avanturu i okupili prvi pozorišni ansambl. Nikada nismo imali dovoljno sredstava za rad, ali kada naučite da se sami brinete za egzistenciju, takvo stanje postaje normalno. Veoma nam je stalo da pozorište opstane i to nas drži“.
Uprkos teškoćama, za petnaest godina rada ovo pozorište je steklo reputaciju kvalitetnog teatra, sa bogatim repertoarom i produkcijom od nekoliko predstava godišnje. To je uticalo i na bolje razumevanje sa predstavnicima lokalne vlasti, ali je ta podrška nedovoljna, pa su batajnički amateri u neprestanoj potrazi za sponzorima. No, s obzirom na činjenicu da rad amaterskih pozorišta nije naročito tržišno isplativ, zainteresovanih donatora je veoma malo i uglavnom se do njih dolazi na osnovu bliskih ličnih poznanstava. Ali čak i kada prevlada altruizam kod potencijalnih finansijera, reč je uglavnom o jednokratnoj pomoći, pa nije retkost da članovi pozorišta sami nadomeste novac koji nedostaje. Glavni izvori finansiranja su članarine, prihodi od predstava i donacije lokalne samouprave, kaže Straka, napominjući da bi im za opstanak mnogo značilo kada ne bi morali da plaćaju prostor čiji je vlasnik „Javno preduzeće za skloništa“. Na žalost, u ovom preduzeću nemaju želju da na taj način sponzorišu rad pozorišta, iako je ono prepoznatljivo baš po tome što je bilo prvo pozorište u svetu koje je počelo da radi u atomskom skloništu, pa se i njegova scena zove „Sklonište u teatru“.
Možemo zaključiti onim što smo već i sami znali. U siromašnoj državi finansijski je najsiromašnija kultura, a najugroženiji amaterizam. Međutim, uz više sluha lokalne samouprave i države kulturno-umetničkim društvima mogu se obezbediti bolji uslovi za rad, bar ustupanjem na korišćenje prostora i obezbeđivanjem sponzorstava. Ovako je situacija paradoksalna: iako je amaterizam u kulturi deklarativno priznat kao značajna društvena vrednost, ko želi njime da se bavi u Srbiji mora duboko da zavuče ruku u sopstveni džep.
Uroš Nedeljković
broj 57/58, jul/avgust 2009.