Najbolje plesačke trupe koje su se predstavile na Beogradskom festivalu igre pogledalo je 13 000 gledalaca iz zemlje i sveta i tako demantovalo uvreženo mišljenje da je balet na ovim prostorima nepopularan. Da li je to znak da Beograd ima potencijal da postane grad koji privlači turiste željne kulture, kao što je to bio slučaj u najboljim danima Bitefa?
Da li će nas idućeg aprila pohoditi turisti željni modernog igračkog izraza? “Posle decenija odsustva, Srbija se dobro pozicionirala na plesnoj mapi sveta” zabeležio je prošle godine Njujork Tajms. S razlogom, jer je Festival (BFI), 28. marta otvorila zvezda klasične i savremene baletske igre Silvi Gilem, nekadašnja zvezda Baleta pariske Opere koja se danas u 47. godini života i dalje uspešno bavi igrom, a po prvi put je nastupila i u Beogradu i u regionu. U Sava centru je sa “Čežnjom” i “Leptirom” nastupio Holandski plesni teatar, čiji su sledeći slobodni termini tek 2017. godine a, poslednjeg dana, 12. aprila, Festival su zatvorili igrači londonskog Sadlers Velsa sa “Političkom majkom“, pravim rok spektaklom sa bubnjarima i gitaristima. Sažimajući u jednoj rečenici ovakav igrački opus, berlinski baletski magazin BalletTanz opisao je BFI kao “plesnog trendsetera starog kontinenta.” To bi mogle da potvrde i mlade balerine iz inostranstva, koje su ovih dana takođe bile u gledalištu.
Ovaj festival bitan je element domaćeg kulturnog turizma potvrđuje Ivana Milovanović, po vokaciji turizmolog, ali sledom životnih okolnosti osnivač i glavni urednik „Orchestre“, jedinog srpskog časopisa koji se bavi umetničkom igrom. “A takav turizam je veoma važan za državu koja nema more, poput nas. Kultura povezuje ceo svet u jednu celinu, bez obzira na mentalitetske i istorijske različitosti i stoga je veliko bogatstvo”, kaže Milovanović. „Ako ćemo banalizovati njen značaj, recimo samo da će ovaj broj stranih plesnih kompanija aktivirati hotelski smeštaj, gosti će nam ostavljati novac u vanpansionskoj potrošnji i, u krajnjoj liniji, pogledaće još neke sadržaje u Beogradu i prepričavati svoja iskustva poznanicima i prijateljima, a to je najbolji marketing za jednu zemlju”, kaže ona.
Gospođa Milovanović se u to uverila još 1996. kada je plesna kritičarka Milica Zajcev u Javnu biblioteku Njujorka odnela nekoliko brojeva „Orchestre”. Tamo su bili oduševljeni što im je sa Balkana stigla bar jedna lepa vest. Od tada u njujoršku biblioteku stiže svaki primerak ovog časopisa, a Srbija za njene zaposlene nije samo sinonim za krizno žarište.
Jovan Ćirilov, teatrolog, i od osnivanja 1967. godine umetnički direktor i selektor Bitefa, seća se zlatnih dana, tog sigurno najčuvenijeg kulturnog događaja u Beogradu. „Bitef je privlačio zapadne ljubitelje pozorišta koji su želeli da upoznaju istočnu scenu, istovremeno pružajući mogućnost našim umetnicima da ostvare kontakte sa stranim kolegama i saznaju nove trendove“, kaže Ćirilov. „Čini mi se da se danas festivali mnogo više reklamiraju nego ranije, i da samim tim privlače i više turista. Sa takvim pristupom kulturnim manifestacijama, one su zaista postale bitan element turističke ponude“. Međutim, nije u pitanju samo reklama. Aja Jung, direktorka BFI-a, za uspeh ovog festivala „krivi“ i ponudu, koja dovodi svet u Beograd. „Na BFI-u možete videti savremene i kvalitetne produkcije o kojima se piše u Londonu, Njujorku i Parizu. Ovde ima ljudi koji žele da pogledaju predstavu koja u Londonu rasprodaje salu po mesec dana. To su oni kojima je dosta garderobe sa greškom, modela od pre par sezona, hrane iz inostranstva kojoj je istekao rok, baba koje se češljaju i folk diva koje mjauču ili urliču“.
Poznate plesne kompanije koje su bukirane mesecima unapred nije lako dovesti ovde – u glavi morate imati kalendar za pet godina unapred, mnogobrojne kontakte u inostranstvu koji će lobirati za Festival, ali i intuiciju – koja će trupa napraviti hit predstavu u sezonama koje dolaze, kaže Aja Jung.
Na organizatorima je, kaže ona, da naprave dobar program i da ga profesionalno realizuju, “a sve ostalo je na institucijama i organizacijama koje se bave turizmom, diplomatijom i kulturom u gradu ili državi. Mi smo sigurni da na Beogradski festival igre dolaze mnogi producenti, direktori festivala i pozorišta, novinari i kritičari iz inostranstva. Oni kontaktiraju ili kompanije koje žele da pogledaju u Beogradu ili Festival direktno. Za sve ostale posete, kojih verovatno ima, ali su pojedinačne, ne znamo“.
Ovi gosti za sada izmiču domaćoj statistici. Konkretnih podataka o turističkim posetama kulturnih manifestacija nema. U Republičkom zavodu za statistiku kažu da se prošle godine u aprilu, kada je festival održan, broj stranih turista povećao za 18 odsto u odnosu na prethodni mesec. Međutim, ova poseta ne može se pripisati samo festivalu jer broj turista raste sa lepim vremenom. Ni u Turističkoj organizaciji Beograda nemaju podatke o kulturnom turizmu, jer kako kažu, veoma je teško voditi takvu statistiku – od broja stranaca koji dolaze u Beograd ne možete znati ko je došao zbog kulturnih sadržaja a ko zbog nečeg drugog. „Ono što možemo da izmerimo je ogroman broj poseta muzičkih festivala među kojima prednjači Beogradski festival piva sa dnevnom posetom od oko 250.000 ljudi, među kojima je i mnogo stranaca“, kažu u TOB.
I BFI, po rečima organizatora, publiku broji u hiljadama, iako u Srbiji balet već decenijama kuburi sa „rupama u gledalištu“. Linde de Boer, menadžerka gore pomenutog Holandskog plesnog teatra iz Haga, kaže da ova plesna kompanija ima široko razgranatu internacionalnu publiku već 30 godina, posebno na festivalima na koje se često vraća, kao što je i ovaj beogradski. I holandske plesne festivale posećuje mnogo stranaca: „Turizam je važan deo prihoda naše zemlje a posebno gradova. Holandija ima nekoliko ‘vrućih’ kulturnih destinacija, od kojih je jedna Holandski plesni teatar, odnosno Hag, odakle dolazimo. Hag inače ima dobre šanse da postane prestonica kulture 2018. godine zbog svog kulturnog potencijala, a za to možemo da zahvalimo dobroj kulturnoj politici u poslednjih deset godina. Imali smo i imamo veliku podršku države i sada malo brinemo zato što će se zbog krize svim sektorima pa i kulturi smanjiti finansiranje“.
Osim finansijski, države mogu da pomognu promovisanju svojih kulturnih sadržaja i javnom diplomatijom, podseća nas urednica „Orchestre“. „Pre izvesnog vremena, na poziv Stejt departmenta, pet nedelja sam predstavljala Srbiju na putovanjima kroz SAD. Cilj našeg programa je bio promovisanje tolerancije putem umetnosti. Tamo sam se trudila da objasnim ljudima šta mi u Srbiji, koja je na zapadu prilično medijski satanizovana, radimo, i šta to naša zemlja ima da ponudi. Naša javna diplomatija se uopšte ne bavi ovakvim stvarima, a političke partije već godinama u svojim programima ne pominju celokupan kulturni prostor u Srbiji. Tih tema nema dovoljno ni u medijima. Možda bi neko pisao o kulturi kada bi se umetnici okupili na Trgu i napravili neki skandal“.
I zaista, na sajtu Ministarstva spoljnih poslova javna diplomatija se poslednjih godina pominje isključivo u vezi sa Kosovom, kao instrument za osnaživanje odnosa sa državama koje ga nisu priznale kao državu. Baletski umetnici to čine na jedna drugačiji, suptilniji način. „Bilo bi lepo da se na Beogradskom festivalu igre pojavljuju i lokalne plesne zajednice, i da naši baletski igrači mogu da zasnuju saradnju sa inostranima. Jer, i to je vid kulturnog turizma“, kaže Ivana Milovanović. Ali, kaže ona, veliki je uspeh i dovesti najpoznatija imena plesne scene kod nas kada „država ne podržava gostovanja naših kompanija, a vi morate da odete negde da bi i vama neko došao“.