Home TekstoviAnalizeBiznis Nova šansa za Obamu, reformatora u pokušaju

Nova šansa za Obamu, reformatora u pokušaju

by bifadmin

Svi su izgledi da će Obama tesno pobediti na predsedničkim izborima, ali analitičari predviđaju da se suštinski stvari neće mnogo menjati. I do sada su republikanci imali hegemoniju u centralnim političkim oblastima, pa ako zadrže većinu u predstavničkom domu moći će zajedno sa pokretom Čajanka da otežavaju Obamino vladanje, kao i sve njegove reforme. Da podsetimo, članovi Čajanke su radikalni protivnici povećanja poreza, a samim tim i velikih promena u zdravstvenom i socijalnom sistemu.

Da Bil Klintonov slogan It’s the economy, stupid – važi i u ovoj izbornoj kampanji, Barak Obama bi već bio gubitnik, jer je nezaposlenost u Americi oko 8%. Mit Romni ove izbore može da izgubi samo svojom zaslugom. Tom ishodu će doprineti i njegov izbor tvrdog konzervativca Pola Rajana za kandidata za potpredsednika. Ukoliko milioni dolara Romnijevih pristalica ne promene njegov imidž ravnodušnog i odbojnog čoveka, Obama će odneti tesnu pobedu. Šta se onda može očekivati od njegovog drugog mandata?

Jedno je sigurno – neće biti novog razočarenja. Obamine pristalice su se otreznile, posebno one koje su u njemu videle levičara ili čak mesiju. Ispostavilo se da njegove grassroot organizacije nisu temelj obećane društvene promene, već su tu da bi omogućile njegov reizbor. I uprkos Nobelovoj nagradi za mir, Obama je ipak predsednik svetske sile, uključujući i napade bespilotnim letelicama.

Politički protivnici u Obami i dalje vide ekstremistu. Polarizacija američkog društva se dodatno zaoštrila posle njegove istorijske pobede. Ne zbog njegovog stila ili politike, već zato što on otelovljuje republikansku politiku straha, ustanovljenu kasnih 60-ih godina prošlog veka, kao odgovor na rastuće zahteve manjina za većim političkim i ekonomskim učešćem u američkom društvu. Prognoze kažu da će 2050. u SAD biti više pripadnika manjina nego belaca. Zato zahtev konzervativnog pokreta Čajanka glasi: „Vratite nam našu zemlju“.

Polarizacija Amerike nije rezultat jasne razlike u programima dveju najvećih partija. Ona je više posledica republikanske strategije podela, i strateških i programskih slabosti demokrata. Dok su demokrati godinama bili usmereni na izbornu pobedu i odbranu ostataka države blagostanja, republikanci su smišljeno gradili čitavu mrežu institucija, sa ciljem ukidanja tekovina njima mrskog Nju dila. Za to su dobijali velike sume novca od slojeva koji žele niže poreze i manju državnu regulaciju. Ali neophodni glasovi mogli su se dobiti samo pozivom beloj većini da se suprotstavi zahtevima manjina, prvo na jugu SAD, pa u bogatim predgrađima, a sada u celoj Americi.

Ova desno-populistička taktika republikanaca je uzela toliko maha, da oni danas najviše zavise od glasova belih radničkih i srednjih slojeva, od ljudi bez fakultetske diplome i sa godišnjim primanjima između 30 i 100 hiljada dolara, koji su sve vreme profitirali od ekonomske, socijalne i pre svega poreske politike demokrata. SAD će krenuti u pravcu etnički polarizovanog dvopartijskog sistema, ukoliko demokrati ne uspeju da na ekonomskim i socijalno-političkim pitanjima pridobiju sindikalno neorganizovane bele birače iz radničke i srednje klase.

Prvi mandat Baraka Obame jasno je pokazao hegemoniju republikanaca i taktičke slabosti demokrata. Uprkos početnoj ubedljivoj većini u oba doma kongresa, koja je mogla da osujeti blokadu republikanaca u senatu, demokratima su nedostajali jedinstvo i zajednička agenda. Dodatni problem je bila činjenica da oni nisu imali jasan mandat od građana, koji su, pod pritiskom finansijske krize, pre svega želeli da kazne katastrofalnu politiku Džordža Buša. Uprkos tome, ukazala se prilika, na primer, za reformu radničkog zakonodavstva, koja bi pomerila odnos snaga u korist sindikata, bez čije pomoći demokrati teško da mogu da dobiju bilo koje izbore, i koja bi ujedno zauzdala rastuću socijalnu nejednakost u zemlji. Međutim, bilo je dovoljno protivljenje samo jedne demokratske senatorke iz Arkanzasa, sedišta koncerna Walmart, koji je veliki protivnik sindikalnog organizovanja, pa da ovaj predlog padne u vodu.

Ali šta je sa reformom zdravstvenog osiguranja? Nije li ona istorijsko dostignuće? To je zaista najbolji (i paradoksalan) primer hegemonije republikanaca. Pravo na opšte zdravstveno osiguranje je ideja konzervativne Heritage fondacije. Cilj ove ideje bila je odbrana od predloga demokrata, koji je predviđao obavezu poslodavaca da zdravstveno osiguraju svoje zaposlene. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, demokrati su se protivili republikanskom predlogu. I tokom kampanje 2008, Obama je odbijao ovaj koncept, ali je ipak popustio kada su mu objasnili da drugačije ne ide. Posle usvajanja reforme, osiguravajuća društva, odana republikanska klijentela, dobile su milione novih mušterija. Mogućnost proširenja Medikera u neku drugu formu državnog zdravstvenog osiguranja nije ni razmatrana. Republikanci su izašli kao pobednici svih rasprava o ekonomskim, finansijskim i socijalnim pitanjima. Diskurs američke politike odvija se na njihovom terenu.

I u mnogim srodnim oblastima, republikaci samo treba da budu strpljivi. Iako je u bliskoj budućnosti privatizacija socijalnog osiguranja i Medikera malo verovatna, dokle god se finansiranje ovih programa ne prilagodi demografskim promenama i izmenjenoj raspodeli zarada, oni nezadrživo klize u krizu finansiranja, a samim tim i ka svojoj propasti.

Uprkos republikanskoj hegemoniji u centralnim političkim oblastima, postoje značajne razlike između ovih dveju partija i njihovih kandidata, koje su važne za mnoge građane SAD (i za one sklone da glasaju protiv svojih interesa), i koje su relevantne za svetsku javnost. Šta Obama želi, odnosno šta može da uradi ukoliko bude reizabran?

Republikanci će gotovo sigurno zadržati većinu u predstavničkom domu, a verovatno će i pokret Čajanka osvojiti veliki broj poslaničkih mesta, pa je izvesno da će se nastaviti blokada u Vašingtonu. Obama u kampanji pokazuje manju spremnost za kompromis i jasnije definiše pravac kojim želi da ide, ali to mu posle izbora neće biti od velike koristi, čak i ako ne odustane od tog oštrijeg kursa. U sistemu koji je institucionalno orijentisan na otežavanje vladanja, i u kontekstu političke kulture koja gaji skepsu prema državi, nespremnost na kompromis izabranih predstavnika mogla bi Ameriku vrlo brzo da dovede u situaciju u kojoj bi upravljanje državom postalo nemoguće. Već rasprava o budžetu za 2013. može da dovede predsednika, demokrate, na kompromis spremne republikance, a sa svima njima i kreditni rejting cele zemlje – u poziciju ideoloških talaca poslanika pokreta Čajanka, koji su radikalni protivnici povećanja poreza.

Institucionalne reforme ovde nisu od pomoći. Neophodna je pre svega suštinska debata o zajedničkim kulturološkim osnovama i vrednostima američke demokratije. Pri tome se ne sme zaobići američka velika tragična tema – rasizam. Barak Obama je do sada propuštao priliku da povede ovu debatu. Možda će se, ako pobedi, oslobođen pritiska reizbora, odlučiti na ovaj korak. Ostaje da vidimo da li će ga neko čuti.

Presuda vrhovnog suda u vezi sa reformom zdravstvenog osiguranja ojačala je Obaminu poziciju. Njegov najvažniji projekat je preživeo. Ali đavo je u detaljima obrazloženja presude, a postoje i mogućnosti blokade reforme na nivou pojedinačnih država. Mada čak i republikanski guverneri sprovode reformu zdravstva, ako ni zbog čega drugog, onda da ne trpe zvocanje sa saveznog nivoa. Velikim socijalnim programima, a i saveznom budžetu u celini, potrebna je reforma izvora prihoda, koja u ovom trenutku nije verovatna. Obama ostaje, kao i Klinton u drugom mandatu, maleni reformator.

Nekadašnje viđenje demokratskog kandidata

Iako se Obama donekle distancirao od Volstrita, ipak je baš bivšim sužbenicima i bankarima sa Volstrita prepustio rešavanje ekonomske krize. Ovo stanje može da promeni samo pritisak javnosti. Ali postoji opravdana sumnja da je Occupy pokret, koji deluje prilično dezorijentisano i drži se podalje od kampanje, u stanju da izvrši ovaj pritisak. Prednost za Obamu mogli bi da budu znaci oporavka auto industrije (iako je to pre svega posledica rasta troškova transporta i zarada u Kini). Suštinska pitanja, kao što su skandalozna nejednakost i porast siromaštva, ostaće i dalje nerešena, jer su baš ona na liniji razgraničenja dve polarizovane partijske politike. U ta pitanja spada i prikrivena rezervisanost belog stanovništva prema „drugima“, to jest prema onima koji, po njihovom mišljenju, ne zaslužuju pomoć društva.

Obama će možda uspeti da pokrene širu društvenu debatu o ovim pitanjima, mada stvarna promena može doći samo odozdo. A sindikati i druge slične organizacije trenutno nemaju snage za taj zadatak.

Peščanik

Pročitajte i ovo...