Nikada do sada nismo bili toliko nezavisni i toliko zavisni, zahvaljujući spravici koja staje u šaku. Promenila je čak i živote filmskih junaka, a naše do te mere da još nismo svesni šta nam se ustvari desilo.
Telefončić. Kakav naziv za tako moćnu spravu koja neumoljivo guta sve ostale. To je telefon koji piše, računar koji govori, novčanik, kreditna kartica, cela kancelarija koju nosimo sa sobom… Otkad se izmigoljio iz okova nepokretnosti – poput knjiga koje nisu više lancima vezane za zidove monaških biblioteka – telefon započinje svetsku avanturu kao nijedan izum do sada. Uporedo sa smanjivanjem dimenzija rasla je njegova tehnološka i društvena emancipacija, koja jemči takve neviđene stvari kakve se sa klasičnim telefonom nisu dale ni naslutiti. Ko je tada mogao da zamisli svet u kojem na svaka dva-tri metra, kako u pustinjama, tako i u planinama, postoji telefonska kabina i poštansko sanduče koji su namenjeni isključivo nama? Jer, to je ono što bismo morali da uradimo sa klasičnim spravama da bismo dobili iste pogodnosti koje nam omogućava stvar koja staje u šaku. Svet je toliko preobražen a sa njim i životi svih od nas, da pitanje „šta je mobilni telefon i kakva je to, uopšte, vrsta predmeta?“ uveliko prevazilazi tehnologiju i ekonomske koristi. To je postalo ozbiljno društveno pitanje, smatra italijanski filozof i publicista Mauricio Feraris, autor knjige „Ontologija mobilnog telefona“.
Što manji to moćniji – samo je jedan od paradoksa koje je mobilni telefon uselio u naše poimanje stvarnosti. Među najvećima je svakako taj da je sprava, koja je prvobitno osmišljena za usmenu komunikaciju, vratila pisanu reč na velika vrata. S mobilnim telefonom nismo svedoci trijumfa usmenosti, već pisma (pomislite samo na eksploziju sms i elektronskih poruka), ili čak ideograma. Zahvaljujući mobilnom, u poslednjih pet godina prosečan korisnik je napisao više pisama nego Lajbnic za ceo svoj život. Naravno, porediti ko je svet više zadužio sasvim je izlišno.
Gde si?
Možda se suština društvenog preobražaja izazvanog mobilnim telefonom najbolje odslikava pitanjem: „gde si?“ Da ste u nedavnoj prošlosti telefonski razgovor započinjali ovim pitanjem, to bi u najmanju ruku delovalo neumesno, gotovo bezumno: a gde pa mogu da budem?! Ovde sam gde me zoveš. Sa mobilnim je potpuno druga stvar. Poruka može da nam stigne bilo gde, kao što i mi možemo da budemo bilo gde. Ono što je izlišno kod fiksnog, postaje esencijalno kod mobilnog telefona. Pitanje „gde si?“, postaje informacija prve vrste. „Gde si?“ „U autobusu, stižem ubrzo“. „Gde si?“ „Na sastanku, zvaću te kasnije“. Čak ni roditelji nisu uspeli da pobegnu od tog diktata – u eri mobilnog decu više ne zovu da pitaju „kako su“, već „gde su“. Majka, društvena figura koja se za razliku od supružnika ili šefa ni pred čim ne zaustavlja, na mobilnom je večito u potrazi za detetom. Dete uvek ima opciju da slaže i potom isključi mobilni („iscurela mi baterija“).
Da bismo razumeli dubinu promene, probajmo da zamislimo roditelja koji bi, sve do nedavno, svom detetu prikačio pejdžer (taj ’nagoveštaj’ mobilnog telefona), kako bi ga neprestano pratila. Verovatno bi ga gledali kao reinkarnaciju inkvizitora Torkemade. Sa mobilnim, postaje uobičajeno da nam se, pored nezavisnosti, nameću i novi oblici međusobne zavisnosti – i to ne samo u odnosima sa decom već i u svetu odraslih. Ranije bismo izašli iz kuće i priča o telefonu se tu završavala. Sada nije više tako. Ako je nečiji mobilni isključen na kraće vreme, to nešto znači: imao je predavanje; na važnom je sastanku; domet je loš. Ali ako je mobilni isključen ceo dan – nešto nije u redu. Ako smo isključili telefon samo zato što smo želeli da radimo u tišini, ili smo bili umorni, ili nam je naišla „žuta minuta“, naredni dan ćemo svima morati da se pravdamo. Iz tabele naše prisutnosti i odsutnosti na mobilnom može se rekonstruisati ceo naš svet.
Ako na ulicu izađemo bez ličnih dokumenata ili novčanika – to se da preživeti, ali ako zaboravimo mobilni, uhvati nas panika kao da smo se pojavili bez odeće. Odjednom se osećamo radikalno izolovani čak i usred grada. Na tako nešto nismo ni pomišljali u eri pre mobilnog. A kada nam je u džepu, ali je domet loš, obrušava se nova katastrofa. „Nema dometa“ počelo je da zvuči kao „nema spasa“. Mogućnost da se bude uvek i svuda prisutan namah nestane. Otvara se ponor i tada, poput rašljara, tražimo mesto gde će se pojaviti signal. Ako znamo da idemo na neko od malobrojnih mesta gde nećemo biti dostupni, odmah se uspostavi emotivna, a potom i profesionalna hijerarhija osoba koje ćemo unapred obavestiti o toj neprijatnosti. A sve donedavno, ako biste zaključili da ste celo popodne proveli na fiksnom telefonu – a kamo li ceo dan – osetili biste u najmanju ruku kajanje.
Obratite pažnju da su nestala sva mesta sastajanja na stanicama, aerodromima, u glavnim ulicama i pored prepoznatljivih objekata. Šta će nam kada je tu sada mobilni? Sa druge strane, može vam se desiti da razgovarate sa osobom iz najbližeg komšiluka, ali ukoliko koristite usluge kompanija iz različitih zemalja, odgovori od jednog do drugog uha moraju da obiđu pola sveta. Pri tom je mobilni telefon vrlo lična stvar. On je kao smrt, lična svojina koja nas prati kao senka. Jer, kao što neko drugi ne može da umre umesto nas, podrazumeva se da se na njega ne javljaju drugi. Da bismo se javili na tuđi mobilni potrebna je familijarnost, poverenje, gotovo prisnost – kao da koristite tuđu četkicu za zube, ili, s obzirom da je pun podataka, kao da kopate po tuđoj torbi ili fioci.
Imam mobilni, nemam dom
Mobilni menja i izmišljene živote u filmskim scenarijima i savremenim romanima. Setite se, na primer, knjige i filma „Doktor Živago“, kada glavni junak veruje da je iz tramvaja prepoznao Laru, ženu svog života, pokušava da siđe, ne uspeva da je stigne, tragično završava… Ko bi danas pored mobilnog mogao da smisli takav kraj u filmu ili romanu o savremenom dobu? Sada pripovedačka uobrazilja mora da se suoči sa mobilnim telefonom. Novi filmovi, a pogotovo serije, kao da u njemu nalaze svoj razlog postojanja. Priče se ukrštaju i postaju veoma brze, upravo zato što svi momentalno sve znaju, a akcija postaje nus proizvod mreže telefonskih poziva.
Lajt motiv priče o mobilnom telefonu je da se on širi potpuno drugačije od svih ostalih čuda tehnike. Činjenica je da su druga tehnološka čuda u veoma lošem stanju u onome što se nekada zvalo „treći svet“. To, s obzirom na niske cene, nije slučaj sa mobilnim telefonom. Možete da imate mobilni telefon a da nemate dom. Ipak, još je zanimljivije da tradicionalne zajednice, koje s podozrenjem gledaju na frižider, poput mormona, ili na televiziju, poput islamskih radikalista, nimalo ne oklevaju pred mobilnim telefonom. Ljudi koji ga još nemaju ili ga ne žele deluju poput onih Japanaca na ostrvu koji nisu znali da je Drugi svetski rat završen. Ne tako davno predstavljali su tihu većinu. Štaviše, dugo je vladao stav nepoverenja prema toj necivilizovanoj spravici koja čini da čovek urla i priča „sam sa sobom“ na ulici. Ako ste hteli nekog da uvredite, mobilni je bio omiljena tema. U Mađarskoj su, na primer, prve mobilne nazivali „bugarskim telefonima“.
Mobilni telefon je jedan od retkih sofisticiranih tehničkih izuma koji je dostupan svima. U tom smislu prisustvujemo radikalnoj transformaciji. Pa ipak, i dalje izgleda nesavladivo idealistička pretpostavka da će mobilni konačno rešiti pitanja dostupnosti znanja i dubokog siromaštva. Svako od nas će potvrditi bezbrojne prednosti pretraživanja Guglom, ali to ima veze sa pravim znanjem kao i dečji san da ćemo naučiti lekciju ako stavimo knjigu pod jastuk. Isto je i sa tezom da je koren siromaštva u nedostatku informacija. To najbolje pokazuje aktuelna kriza. Svi imaju informacije šta je koji državnik ili ekonomista rekao povodom nje, ali to im ne pomaže da nađu posao. I još nešto na tu temu: kada bi bila tačna fraza da u današnjem svetu uspeh postižu samo oni koji su u neprestanom pokretu, onda bi migranti bili na vrhu lestvice uspešnosti.
Zorica Žarković
MSP: 1000 zašto 1000 zato
decembar/januar 2012/13