Gotovo jednako koliko i po sjajnim filmovima, britanski reditelj Ken Louč poznat je i po društvenoj angažovanosti. Od najranijih filmova, poput kultne drame “Kes”, preko često zabranjivanih dokumentaraca iz 70-ih i 80-ih, pa sve do novijih dela poput “Anđeoski deo”, 76-godišnji filmaš uglavnom se bavio pitanjima radničke klase i nepravdama u savremenom svetu. Zato ni ne čudi što je odlučio prokomentarisati i današnju ekonomsku krizu, ali na suptilan način – snimivši dokumentarni film “Duh četrdeset i pete” o Velikoj Britaniji nakon II svetskog rata, kada su, suprotno današnjoj neoliberalnoj težnji za privatizacijom kapitala, stvarani temelji besplatnog školstva i zdravstva. Film je premijerno prikazan na Berlinskom filmskom festivalu, a ovih dana može se videti i u Zagrebu na Subversive Film Festivalu.
# Zašto ste se odlučili na dokumentarni film o postratnoj Velikoj Britaniji?
Ken Louč: Hteli smo snimiti film u kojem će se obični ljudi, a ne političari ili istoričari, prisetiti tog razdoblja kada je sused pomagao susedu, a svi su verovali da dolazi bolji svet. Važno je prikazati svedočanstva ljudi poput doktora koji je napokon dočekao besplatno zdravstvo i više nije morao odbijati siromašnu decu čije majke nisu imale novca za lečenje. Već neko vreme razmišljao sam da bih trebao snimiti nešto o ovoj temi, no kada sada pogledam film, ali i svet oko sebe, čini mi se da sam ga trebao snimiti pre deset godina.
# Kakva su vaša sećanja na to razdoblje?
K. Louč: Imao sam devet godina, pa se puno toga ne sećam, ali ne mogu zaboraviti euforiju koja je tada vladala. I, naravno, sam mogu potvrditi dobrobit koju smo imali od besplatnog zdravstva i školstva, mogućnosti da svi besplatno studiraju.
# U čemu je najveći problem današnjeg sveta?
K. Louč: Moramo pronaći novi ekonomski model. Šokantno je gledati kako neoliberalizam propada, a političari mu sve više veruju. Grčka bankrotira i jedini lek koji političari mogu pronaći je da se proda javna imovina. Iako nije sve bilo sjajno u Britaniji nakon II svetskog rata, neke modele i danas možemo primeniti, a posebno bi nam dobro došla nada koja se tada osećala.
# Može li se neoliberalizam pobediti?
K. Louč: U prirodi je kapitala da se mora širiti i bilo je samo pitanje vremena kada će neoliberalizam posegnuti za onim što smo kao civilizovano društvo zajedno podigli, poput javnog zdravstva, školstva i vode. U Britaniji sada čak iznajmljuju i policajce. To je nešto čemu se moramo odupreti. Političari nam neoliberalizam predstavljaju kao prirodnu pojavu, nešto što jednostavno mora biti, ali mi moramo ustati i kazati da to nije istina. Da možemo napraviti pravednije društvo.
# Šta mislite o propaloj akciji vašeg prijatelja, bivšeg fudbalera Erika Kantone, koji je pozvao ljude da povuku svoj novac iz banaka?
K. Louč: I on je znao da akcija neće uspeti. Više je hteo privući pažnju i skrenuti pozornost na bankarsku pohlepu. Da bi takva akcija uspjela, ipak je potrebna bolja organizacija i više od samo jednog poziva.
# Koliko su ozbiljna razmišljanja da bi Velika Britanija trebala napustiti Evropsku Uniju?
K. Louč: To je svađa između dve konzervativne frakcije. Oni koji žele otići iz EU su izolacionisti što viču da smo mi ionako ostrvski narod, kome su dovoljni govedina i pivo te nam ne trebaju sve te evropske sitnice i čudni jezici. Zapravo, govorimo o šovinistima. S druge strane imate desničarske kapitaliste koji ne žele izaći iz EU, jer im je potrebno evropsko tržište. Moraju nekome prodati svoje proizvode, a to bi im bilo teže bez zajedničkog tržišta.
# Kako vi gledate na EU?
K. Louč: Ponosan sam što sam Evropljanin. Ponosan sam na našu kulturu i raznovrsnost. No, svestan sam da nam je potrebnija drugačija Evropska Unija. Potrebna nam je unija koja će se bazirati na međusobnoj suradnji i potpomaganju, a ne sitničavom nadmetanju i iskorištavanju.
# Vidite li nekoga ko bi je mogao povesti u tom smeru?
K. Louč: Na žalost, ne. Veliki je to problem. Istorija nas uči da je takva politička praznina vrlo opasna. Imali smo je tridesetih godina prošlog veka i dobili smo Hitlera.
# Diljem Evrope sve je više pokreta koji traže promenu sistema. Mislite li da mogu uspeti u svojem naumu?
K. Louč: Važno je da ljudi izraze svoje mišljenje putem štrajkova i drugih protestnih metoda. No, jednako je važno da se onda taj glas politički uobliči, da se ljudi s dobrim idejama organizuju i na demokratski način suprotstave neoliberalnim političarima. Ipak, sve mora krenuti s ljudima s ulice.
# Nije li opasno kada ulica preuzme glavnu reč?
K. Louč: Sve počinje s time da obični ljudi kažu – dosta. Ipak, treba biti oprezan. Nema sumnje da moramo menjati ekonomski sistem, ali ne smemo se odreći demokratskog sistema odlučivanja. Alternativu su ponudili Staljin, Franko i Hitler, pa ste videli što se dogodilo.
# Slažete li se da ovo nije samo ekonomska, već i društvena kriza u kojoj su ljudi postali imuni na susedovu patnju?
K. Louč: Društvena svest proizlazi iz ekonomskog sistema. Ako je on postavljen tako da potencira individualnost, onda ćete to ponašanje preneti i na društvene situacije. No, kada bi vaš ekonomski uspeh zavisio o saradnji s drugima, tada bi i izvan posla više pomagali komšijama. Naš ekonomski sistem se promenio kada je Margaret Tačer poručila da nam ostali radnici nisu saradnici već konkurencija.
# Kako gledate na mlade generacije?
K. Louč: Mladi su danas isti kao što smo i mi bili, samo pokušavaju naći svoje mesto u ovom svetu. Teško je generalizovati, kao i u svakoj generaciji puno je različitih ljudi. Žao mi je jedino što smo im u nasleđe ostavili misao da se ovaj sistem ne može menjati. To je nešto protiv čega se moraju jače boriti.
# Jeste li optimista kada pomislite na budućnost?
K. Louč: Ne. Više bih rekao da sam očajan.
Josip Jurčić,