U jednom delu Dečjeg muzeja na beogradskom Dorćolu, mališani mogu da opipaju drvene i metalne igračke svojih baka i deka, a u drugom da zavire u detinjstvo svoje dece koja će, uz sada jedva poznatu tehnologiju, plesati sa 3D dinosaurosima. Postavka u kojoj se pipkanje i „komuniciranje“ sa eksponatima zdušno ohrabruje – izgrađena je na sasvim drugačijem konceptu učenja od onog koji deca dobijaju u školi – i traži od njih slobodu mišljenja i delanja.
Više od 30 miliona ljudi godišnje poseti preko 350 dečjih muzeja širom sveta. Od pre pola godine i mi spadamo u ovu statistiku – usred Dorćola u zgradi Muzeja nauke i tehnike smešten je Dečji muzej, u čijem se prizemlju, na 150m2 nalaze dve celine – muzej igračaka sa 150 eksponata iz perioda od 1920 – 1970. godine i interaktivni sadržaji koji angažuju odveć tehnološki naprednu decu.
Za razliku od drugih muzeja, u njemu važi pravilo – molimo vas da dirate predmete, kaže direktorka Muzeja nauke i tehnike Sonja Zimonić, i dodaje: “Učenje u muzejima i galerijama i drugim ne-školskim ustanovama zove se neformalno učenje i učenje po slobodnom izboru (free-choice learning). Ono se veoma razlikuje od učenja apstraktnih ideja iz knjiga, jer uzima u obzir i okruženje i motivaciju posetioca. Dečji muzeji su mesta na kojima deca uče kroz igru i istraživanje u okruženju kreiranom samo za njih. Teorijski pristup na kojem je baziran ovakakv koncept muzeja je da se fizička aktivnost smatra obrazovnom aktivnošću, posebno u ranom detinjstvu. Politika diranja predmeta na postavci, interaktivnost i rukovanje i korišćenje nekih od njih, predstavljaju posebnu sponu između muzeja, predmeta i posetioca”.
U postavci igračaka su plišane, drvene ali i mehaničke igračke na navijanje, kao i modeli parne mašine i železničke stanice. Zidovi sobe sa igračkama ukrašeni su policama u kojima je smešteno mnoštvo plišanih medvedića, u njenoj sredini je kolekcija automobilčića, od najmanjih kakvih se svi sećamo iz detinjstva, do većih limenih primeraka, kakve poseduju pasionirani kolekcionari. Postavka je prilagođena deci visinom postamenata i dostupnošću predmeta, a planirano je i njeno proširenje sa još dve celine sa igračkama. Do sada je Dečji muzej, kao i Muzej nauke i tehnike, najveći deo svog fonda prikupio putem poklona preduzeća, fabrika, univerziteta, individualnih kolekcionara i sugrađana.
Amose, je li to bio elektricitet?
Muzej nauke i tehnike razvija i pedagoške programe namenjene učenicima različitih uzrasta. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da su deca i mladi veoma zainteresovani za ovakav vid učenja, kojim se, prema rečima Sonje Zimonić, na vreme kod dece razvijaju navika i želja da posećuju muzeje: “Ove ustanove dokumentarno uz adekvatnu edukaciju obrazuju humanističku ličnost, spasavajući nas jednodimenzionalnosti kao opšte odlike čoveka tehničko-potrošačke civilizacije”.
To se ne postiže samo izložbenom delatnošću – u Dečjem muzeju održavaju se i radionice na kojima se donekle obrazuje i karakter mališana. Jedna od njih zove se “Ruka u testu” i služi za naučno opismenjavanje sve dece, a ne samo talentovane. “Učenici realizuju eksperimente, uz pomoć voditelja radionice, kako bi neposredno razumeli naučne principe na kojima su bazirane igre Pliva-tone, Voda, Vazduh, Elektricitet i Napravi boje. Tokom poslednjih 18 meseci, od kada se radionice održavaju u Muzeju, u njima je učestvovalo oko 35 škola sa preko 1.000 dece”, kaže Zimonić. Naredne godine trebalo bi da pokrenu nove edukativne i kreativne radionice u saradanji sa predškolskim ustanovama na teritoriji Beograda. Teme predviđenih radionica su: Ja u ulozi, Moj organizam čudan mehanizam, Orijentacija u prostoru, Nekad i sad, Napravi sam svoju igračku, Moja soba iz mašte, Papirni kompjuter… Uskoro će na ovim radionicama deca na zabavan i edukativan način moći da proslave svoje rođendane.
Budućnost kao muzejska postavka
Drugu celinu Dečjeg muzeja čini interaktivni deo postavke kroz primenu nove tehnologije pod nazivom Proširena stvarnost (Augmented reality) – koja informacije iz stvarnog sveta kombinuje sa računarski generisanim slikama i sadržajem i tako objedinjene ih prikazuje na ekranu računara ili mobilnog telefona. To znači da posle razgledanja starih plišanih igračaka, možete stati preko puta ekrana na kom se nalazi kamerica i tada ćete u njemu videti kostimiranog sebe, kao npr. astronauta. Još je zanimljivija igra sa velikim kockama na sredini jednog pokretnog kruga uzdignutog od poda, iz koje se može izroditi neočekivano biće. Naime, svaka kocka je deo neke slagalice, koja ima onoliko likova koliko kocka ima strana. Svih šest likova koje možete složiti su animirani i proizvode sebi svojstvene zvukove. Tako, ako kompjuter prepozna da ste tačno složili sliku medveda on će se uspraviti i početi da igra sa vama. Normalno, niko neće pustiti pravog medveda da pleše sa decom nego će se 3D meda koji u punoj veličini stoji naspram posetilaca i njihati zajedno sa njima na velikom ekranu preko puta. Najupečatljiviji je 3D dinosaurus, koji se, ako zavrtite krug na kom su kocke, vrti zajedno sa njim, a atmosferi doprinosi činjenica da su oko vas taktički raspoređeni zvučnici iz kojih glasno dopiru njegovi opaki krici. Čak i ako ste odrasla osoba kojoj je jasna ova tehnologija, može vam se desiti da kada dinosaurusov rep krene ka vama, refleksno sagnete glavu da ga izbegnete.
Njega, dinosaurusa, kaže Marko Todorović koji je autor ove postavke, deca se ponekad i uplaše, dok sa ostalim veselim junacima žele da plešu, ili čak i da ih maze.
Navikli smo da u muzeje idemo da bismo upoznali prošlost ali ovde nam se predstavila budućnost. A sve je počelo kada je konceptualni fotograf Marko Todorović nakon Festivala nauke 2011. dobio poziv za saradnju od Muzeja nauke i tehnike. “To je bilo malo nakon što sam realizovao prvu prostornu augmented reality instalaciju u ovom delu sveta. Radi se o projektu VIZION:AR koji je anticipirao koncept primene tehnologije proširene stvarnosti u obrazovanju, izdavaštvu itd. Direktorka muzeja je prepoznala veliki potencijal koji nudi ova tehnologija i pozvala me da kreiram prostornu instalaciju za Dečji muzej koji je bio u pripremi. Rezultat tog rada su interaktivne kocke odnosno AR Cube Puzzle”, kaže Todorović.
Ova tehnologija je, u nekoj rudimentarnoj formi, postojala još davne 1966. godine, ali u javnosti počinje da se pojavljuje tek posle 2000. godine, objašnjava Todorović. “Pre toga je praktično bila dostupna samo kroz literaturu. Već neko vreme se primenjuje u različitim industrijama, gde se u vidnom polju posmatrača prikazuju dodatne informacije kao neka vrsta navođenja prilikom rešavanja najkompleksnijih zahvata i zadataka, ali mislim da će najširu primenu tek pronaći kao osnova za komunikaciju u deceniji koja je pred nama. Razvoju novog medija će u najvećoj meri doprineti masovna upotreba tablet i smart telefona u prvoj fazi i augmented reality naočara koje će redefinisati način na koji doživljavamo svet oko sebe. Nešto kao pokretna slika na početku dvadesetog veka ili internet devedesetih, ali ovog puta bez “kutije” i u interakciji sa fizičkim okruženjem. Zamislite okolinu kao prazno slikarsko platno koje čeka da bude pokriveno bojom…”. Cilj ove interaktivne postavke je skretanje pažnje javnosti na neistražen prostor oko nas ali i predstavljanje vizije budućnosti u kojoj će nam identitet biti “obogaćen” mnoštvom digitalnih satelita u proširenoj stvarnosti. Na ovaj način stiče se osnovno znanje o tehnologiji koja je u ovom trenutku praktično nepoznata obrazovnom sistemu a koja će biti nezaobilazni činilac naše budućnosti.
Prema rečima Todorovića iako su deca oduševljena pojavom animiranog sadržaja u prostoru pored njih ona na njega reaguju sasvim prirodno. Ona, za razliku od odraslih nemaju fascinaciju tehnologijom jer “ono što je za nas napredna tehnologija je deo njihovog okružnja od rođenja. Čak smo primetili da očekuju i više od onog što se u ovom trenutku nudi, odnosno žele da ostvare interakciju sa digitalnim elementima koji se pojavljuju u njihovom okruženju”, kaže Todorović. Možda će i to jednog dana biti moguće. Za sada znamo da će u skorijoj budućnosti u ovom muzeju moći da se vidi kako funkcioniše najsavremenija computer vision tehnologija, odnosno – posetioci će moći da pomoću kamere na telefonu ili računaru mapiraju 3D objekte u fizičkoj realnosti.
U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.