Mnoge osnovne pretpostavke budizma značajno se preklapaju sa nalazima moderne neurologije i neuronauke. U tome nema ničeg mističnog: budizam je od samog početka pronikao u prirodu promene sveta i nepostojanost njegovih delova, a potom je ova saznanja primenio na ljudski um. Deo smo prirode i sveta a procesi u njima podjednako se odnose na stenje, drveće, insekte i ljude, piše neurolog Dejvid Vajsman.
Tokom poslednjih nekoliko decenija mnogi budisti i još veći broj neurologa odmeravali su se međusobno i jedni drugima ulazili u “zabran”. Obe grupe dobijale su rezultate koji se uveliko podudaraju i preklapaju. O ovakvim podacima svako ponekad načuje nešto, -bilo koja da je religija u pitanju. Kada rezultat naučnog otkrića podržava neku versku dogmu, možete očekivati da pripadnici te religije postanu “strogi empiristi”, objašnjavajući da se oni i njihov svet “zasnivaju na realnosti”. Ipak, nikad anisu toliko sretni ako dođu u situaciju da moraju da prihvate naučne podatke za koje “osećaju” da su u suprotnosti sa njihovim predrasudama i uverenjima. Ništa čudno – nijedno ljudsko ne voli baš previše kad se ispostavi da nije u pravu.
Ali, nauka ne bi trebalo da brine o tim unapred formiranim predstavama. Nauka – barem dobra nauka – govori nam o svetu kakav jeste a ne, kao što bi neki želeli, o svetu kakav želimo da bude. Ponekad ispadne i da je nauka “u skladu sa željama” pripadnika određene religije. Ali, ona običnoto nije.
Uprkos sumnjama, ne izgleda da neurologija i neuronauka nisu u nekoj dubokoj suprotnosti s budističkom misli. Neuronauka nam govori da je ono što uzimamo kao naš “jedinstveni um” iluzija, da naš um nije jedinstven i da, može se reći, jedva uopšte i postoji. Naš osećaj jedinstva i kontrole je jedna post-hok *konfabulacija, lako lomljiva u komadiće. I kao što su naučna istraživanja već potvrdila, ono što nazivamo umom (ili sopstvom, ili dušom) zapravo je nešto veoma podložno promenama i krajnje nestabilno, pa je stoga vrlo neizvesno da naš pred-naučni jezik i termini mogu izaći na kraj s našim “sopstvom”, ne bi li mu (na silu i po svaku cenu) pronašli smisao.
(*Konfabulacija: poremećaj sećanja koji se odlikuje verbalnim izjavama ili radnjama koje netačno opisuju istorijat i pozadinu ranijih zbivanja. „Saobražavanje“ sa situacijom za koju mislimo da nam se već u prošlosti dogodila, a nije. Konfabulacija se smatra „iskrenim laganjem“, ali se razlikuje od laganja jer prevara, obično, nije namerna. Postoji spontana i izazvana konfabulacija)
Budisti govore o sasvim istoj stvari. Oni veruju da je sopstvo prolazno i iluzorno, te da je sačinjeno od “komadića” koji nisu statični. Čak su i u jeziku pronašli ključ za rešavanje problema između naših opažanja i verovanja: njihova reč za sopstvo je ‘anatta’, koja se obično prevodi kao ‘ne-sopstvo’. Mogli biste pokušati da je upotrebite u odnosu na sebe, ali vas reč ‘anatta’ lucidno podseća da takva stvar kao što je ‘sopstvo’, zapravo, ne postoji.
Kada promatrate budistu koji kontemplira nad svojom dušom, odmah se uočava prekid, nepostojanje veze između verske nastave i percepcije. Dok meditira u hramu, sopstvo je samo iluzija. Ali kada budista ide u kupovinu oseća ono što i svi mi: ujedinjen, u kontroli i nepromenjen od trenutka do trenutka. Način na koji doživljava stvari postaje sumnjiv. A to je prilično blizu onome sa čim se neurolozi svakodnevno bave, kao što je slučaj gospodina Logoša.
Logoš je imao 37 godina kada je doživeo moždani udar. Bilo je to mesec dana nakon operacije kolena i nikad nismo našli pravi razlog, osim trivijalno visokog holesterola i pušenja. Ponekad je medicina takva: loše stvari dešavaju se naizgled bez logičnih razloga. U Hitnoj sam ga sreo u stanju afazije,savršeno lucidnog ali u nemogućnosti da izusti ijednu reč, nepokretne desne strane lica lica, ruku i nogu. Primenili smo jedini raspoloživi tretman za moždani udar: plazmogeni aktivator tkiva (kraće: plazma), ali nije usledilo nikakvo poboljšanje. U takvom nepromenjenom stanju prebačen je na odeljenje intenzivne nege. Podaci sa CT skenera pokazali su da je mrtvo moždano tkivo ispunjeno krvlju. S obzirom da telo može “svariti” mrtvo tkivo mozga, kasniji skenovi pokazivali su veliku rupu u području leve hemisfere.
Iako očajan, tešio sam se posmatrajući snimak njegovog korteksa iznad “mesta udesa”. Na njemu je šteta bila minimalna, a mnogi neuroni uspeli su da prežive. Ipak, uglavnom sam očajavao. Ovakva tragedija je uobičajena za jednog 80-togodišnjaka, koji bi onda ostatak svog ne tako kratkog života proveo kao afazični hemiplegičar. Tragedija je tim veća što mlad čovek, svestan težine situacije, gleda na svoje naredne decenije koje će provesti u nemoj nepokretnosti. Ali, nikad se ne zna sa ranim povredama mozga kod mlađih osoba. Odlučio sam se na optimizam. On je, uostalom, bio moj pacijent.
Logoš se sutradan probudio i počeo da govori. Ne mnogo, na prvi pogled, samo ‘da’ i ‘ne’. A onda je usledilo ‘vode’, ‘hvala’, ‘naravno’ i ‘mi’. Naposletku smo ga poslali na rehabilitaciju. Iako je tada još jedva govorio – sve je shvatao.
Godinu dana kasnije došao nam je sa neobičnim zahtevom. Podneo je molbu za vozačku dozvolu, za koju mu je, između ostalog, bilo potrebno i naše odobrenje, što je bila čista formalnost. Hodao je s jedva primetnom mlitavošću, a njegova desna noga bila je samo malo nesigurna. Otezao je ali to se jedva čulo, dok je reči pažljivo birao.
Ja sam iluzija
Uzimamo zdravo za gotovo da je naš jezik jedinstven i nedeljiv: čujemo reči i “priključimo” im značenja, a onda upotrebljavamo neke druge reči kako bismo odgovorili. To je lako. Čini se da u našem mozgu postoji jedinstvena jezička sfera koja objedinjuje sve segmente naše sposobnosti sporazumevanja. Kako smo se lako dali prevariti! Slučaj gospodina Logoša nam ukazuje da je ‘jedinstvo jezika’ iluzija. Prividno jedinstvo jezika je, u stvari, proizvod aktivnosti različitih delova mozga, koji se pomeraju i menjaju tokom vremena, granajući se na receptivni i izražajni deo.
Razmislimo s kakvom lakoćom budizam prihvata ono što se desilo Logošu. ‘Anatta’ nije jedinstvena niti je sopstvo nepromenljivo, već je više kao svirka benda na koncertu: muziczari stalno menjaju emocije, percepcije i misli. Naši umovi su fragmentarni i prolazni. Nakon promena koje se dogode u duševnom svetu muzičara, promena se takođe oseća i u muzici koju sviraju.
I budizam i neuronauka konvergiraju, tj. teže ka sličnoj tački gledišta: Način na koji se osećamo ne prikazuje stanje stvari. Nema stalnog, konstantnog stanja duše koja je u pozadini. Ne može se verovati ni našem jeziku, koji je nepouzdan i koji od nas uporno zahteva da definišemo ‘anattu’ tj ne-sopstvo. Tako se, u najširim potezima, može reći kako se neuronauka i budizam umnogome slažu.
Kako budizam shvata “neuro-stvari” toliko dobro? Ovde govorim kao autsajder, ali mi se čini da je budizam svoju istoriju započeo sa empirizmom. Možda su osnivači budizma prethodili nauci, ali su i oni koristili empirijske podatke. Isticali su prirodu sveta: sunce zalazi, vetar duva u polju, jedan insekt jede drugog. Postoji stalna promena, zamena delova, prolaznost. Oni su pozivali na prolaznost i nepostojanost, tzv. ‘aniku’’ koja je u samoj srži budizma.
Ova postavka izgleda primereno i kada se radi o prirodi sveta. Budisti ne primenjuju ove pojmove na matematičke istine ili moralne datosti, ali ponekad ih, lucidno, primenjuju zajedno sa svojim dogmama. Budizam je imao milenijume na raspolaganju da razradi prividne protivrečnosti, i samo se neupućenima u budističku doktrinu može učiniti kako je “tu kod njih nešto čudno”. (a što bi ovo bilo išta čudnije od, recimo, judeohrišćanskog verovanja da je Bog, bukvalno, udahnuo dušu prvom čoveku?)
Budizam je od samog početka pronikao u prirodu promene sveta i nepostojanost njegovih delova, a potom je ova saznanja primenio na ljudski um. Ključni korak je prevazilaženje egocentrizma i prepoznavanje uzročno-posledičnih veza između sveta i čoveka. Mi smo deo prirode i sveta, a procesi u njima podjednako se odnose na stenje, drveće, insekte i ljude. Građen na ovakvoj svojoj baštini, verovatno da rani budizam jednostavno nije dozvoljavao prostor za ljudsku izuzetnost – sve i svuda je podložno istom zakonu, sve i svuda uvek je deo “onog ostalog” – bilo kakva izuzetnost stvari i bića predstavlja iskakanje iz matrice – suštinska različitost se, jednostavno, ne uklapa u zakone po kojima svet funkcioniše.
Trebalo bi da navedem svoje odbijanje da prihvatim da su budisti prosto slučajno zadobili toliko znanja o neporecivim istinama – što je, smatram, prilično neverovatno. Kako bi ih uopšte bilo kakva slučajnost dovela do takvih kontraintuitivnih stavova i verovanja? Jer, u istine koje potiču iz subjektivnog verskog zanosa takođe treba veoma sumnjati. Prvo, oni koji uđu u verski zanos skloni su da vide ono što već znaju. Drugo, ako je sve samo iluzija, nisu li iluzorni i subjektivni uvidi nastali meditacijom?
Nipošto ne mislim da odbacim ili izgladim one oblasti u kojima se budizam i neuronauka razilaze. Neke budističke dogme odstupaju od onoga što danas znamo o mozgu. Budizam postavlja nematerijalnu (s)tvar koja opstaje nakon smrti mozga, reinkarnirajući se u naredni oblik života (izuzev ako nije doživeo samadhi tj prosvetljenje). Nakon smrti, svest umrle osobe se reinkarnira. A ako i “kupite” tu njihovu ideju o stalno promenljivoj i nematerijalnoj duši, ona i nije tako varljiva i suluda kakvom se možda čini onima koji nisu upućeni u budističku doktrinu. Tokom života svest se menja, kako se mentalna stanja smenjuju jedno za drugim, tako da se, čak, svaki sadašnji trenutak može smatrati ‘reinkarnacijom’ onog trenutka koji mu je prethodio. Talasi zapljuskuju pesak, na kome se menjaju šare. Ako se u ovom životu pokažete dobrim, možda će jednog dana nakon vaše smrti ti talasi zapljuskivati lepšu plažu, na nekom višem nivou postojanja. Ako ne budete dobri i ne živite ispravno, pa – takvi talasi bi trebalo da vašoj svesti u narednoj inkarnaciji obezbede samo onu prostu svest, koju poseduju insekti, crvi ili neke druge grozne i puzeće kreature.
Problem je u tome što nema dokaza za tu “nematerijalnu (s)tvar” koja nakon smrti biva reinkarnirana (reinkarnacija:ponovno utelovljenje). U stvari, čak postoje i dokazi protiv ovakve postavke. Reinkarnacija bi, u slučaju da postoji, ipak zahtevala “nešto” – neki “entitet” (čak i da je to nejasna i nestalna ‘anatta’), koji bi postojao nezavisno od moždane funkcije. Međutim, moždane funkcije su toliko usko i snažno vezane za svaku od mentalnih procesa, svaka odbljesak i iskra svesti, percepcija, emocija, sve ono vezano za sopstvo ali i ono što nije naše sopstvo: tako, izgleda, da nakon smrti nema nikakvog ‘ostatka’ koji bi prešao tj prošao dalje. Reinkarnacija nije trivijalni deo budizma. Dalaj Lamini sledbenici, na primer smatraju da je on jedna od živih reinkarnacija u dugom nizu uglednih učitelja koji propovedaju postizanje nirvane – prosvetljenje, oslobađanje i izlazak sopstva iz točka postojanja, iz “žrvnja egzistencije”.
Zbog čega dominantne verske tradicije Zapada tako pogrešno računaju na svoje “spostojane i nezavisne duše”? Zakon večite promene u istoriji ljudske misli nije bio ograničen samo na budizam. Ista vrsta promišljanja takođe se pojavljuje i kod presokratovskog filozofa Heraklita, koji je govorio kako „ništa nije trajno – izuzev same promene” (postoje indicije da je Heraklit znao i priznao ove drevne mudrosi dalekog istoka Ipak, ovo zapažanje dalje ne vodi nikuda: monoteističke religije nisu ga usvojile niti se prema njemu odnose kao prema suštinskoj istini prirode i sveta. Umesto toga, trijumfovali su čisto platonistički ideali, možda zato što su izgledali nekako više božanski.
Teško da bi se moglo reći kako je zapadna misao monolitna ili jednostavna, iako su monoteističke religije učinile jedan lep, prost i nadasve pogrešan korak kada ovaj ‘naturalistički’ zakon nisu primenili na sebe i svoje pojmove o prirodi duše. Čak i nakon toliko vremena koje je prošlo, nakon dve hiljade godina, istaknute ličnosti hrišćanstva i dalje proučavaju, promišljaju i oslikavaju ljudsku dušu kao izuzetnu i zagrobnu, lažno podižući našu vrstu iznad i izvan prirode. Posledice ovakvog stava mogu se jasno uočiti i danas. Kada je reč o judeo-hrišćanskim stavovima, oni su i dalje u sukobu sa naukom, zabrinute što ova uklanja čoveka s lažnog pijedestala hijerarhije Univerzuma – zabrinuti naukom, koja onemogućava čoveku da zauzme centralno mesto u stvaranju. Pa ipak, nauka je pokazala da se nalazimo na obodima naše galaksije, koja sama po sebi ne izgleda kao neko veoma posebno i dragoceno mesto u kosmosu. Naša vrsta potiče od običnih majmunolikih predaka, od kojih su mnogi, po svemu sudeći, posedovali mozak sposoban da doživljava i ispoljava neke od naših najdragocenijih „ljudskih“ osećanja i osobina. Naš sopstveni mozak proizvodi ono što nazivamo ‘umom’, što nije duša. Ljudska izuzetnost je, po svemu sudeći, veoma uzaludna fantazija. Po svom ‘prostosrdačnom’ odbijanju ovakve zapadne/judeohrišćanske sujete, budisti se ukazuju kao manje skloni greškama, i “većim hrišćanima” (samim tim i ispravnijim od prvobitnog hrišćanskog greha – onog koji se tiče sujete).
Kako i koliko će lekcije iz neurologije religije primenjivati na svoje dogme o duši? Gospodin Logoš, kao i svaka osoba čija je moždana lezija promenila um, osporava dogmu zapadnih religija. Nematerijalna duša ne može lako objasniti čak ni moždani udar povezan sa afazijom. Hoće li monoteističke religije promeniti svoju ideju o duši, kako bi konačno bile u stanju da prihvate i ove činjenice – štaviše, hoće li uopšte i pokušati da to urade? Treba biti sumnjiv povodom toga. Krutost “ljudske izuzetnosti” zacementirana je čvrsto u obliku dogme.
Hoće li budisti dozvoliti da neuronauka prikaže njihove ideje o reinkarnaciji zastarelim? Ovim se nameće još jedno pitanje: da li će Dalaj Lama i njegovi sledbenici odlučiti da je on samo simbolična reinkarnacija prethodnih učitelja? Ovo je takođe neizvesno. Ali, budizam se barem trudi da načini prve korake čak i ka takvoj mogućnosti. Nezavisno od neuronauke i neurologije, Dalaj Lama je 1969. godine rekao da je „njegova kancelarija bila institucija stvorena na korist drugima. Moguće je da će uskoro nadživeti svoju funkciju i korisnost.” Nepostojanost svega i prebacivanje delova podrazumeva stalnu promenu. Tako možda nije ni čudo što je Dalaj Lama nedavno izrekao kako bi mogao izabrati sledećeg “nosioca funkcije” pre svoje smrti.
Uspeh budizma je u tome što je prolaznost sveta primenio na ljude i njihove duše. Rezultati njihovih nastojanja omogućili su budistima da se iz drevnih epoha prebace u savremeno doba, što je veoma impresivna distanca koju treba preći. Bez straha od nestalnih uverenja ili konstantosti promene, koliko će dalje budizam dopreti?
David L. Chandler, MIT News Office, SEEDMAGAZINE. COM