Broj ljudi preko 80 godina će udvostručiti do 2050 I porasti sa 3,9% stanovništva na 9,1% u 2050 širom OECD zemalja i sa 4,7% na 11,3%, u 27 članica EU. Procene su da će polovini njih biti potrebna pomoć da se nose sa svojim dnevnim potrebama. Ipak danas se vlade bore da obezbede visoko-kvalitetnu negu starijim osobama sa smanjenim fizičkim i mentalnim sposobnostima, kaže se u novom izveštaju OECD / EK, “Dobar život u starosti?”
Većina zemalja ima zakone koji će sprečiti zloupotrebe, uključujući ohrabrivanje javnog otkrivanja specifičnih slučajeva, žalbene mehanizme i Ombudsmana da se nosi sa takvim problemima. Međutim, veoma mali broj zemalja sistematski meri da li je dugotrajna nega bezbedna, efikasna, i zadovoljava potrebe zaštite primalaca.
Na primer, samo trećina zemalja OECD prikuplja statističke podatke koji se odnose na padove i srodne prelome – velikog ubicu starijih ljudi. Slika nije ništa bolja kada se gleda na dekubitus- znak da oni sa ograničenom mobilnošću ne dobijaju pomoć koja im je potrebna. Samo nekoliko zemalja kao što su Finska, Island, Holandija i SAD meri depresije među starim ljudima, što je veoma često stanje. Nekoliko drugih, kao što su Engleska, Koreja, Nemačka, Portugal i Holandija su tek počeli da se bave procenom korisničkog iskustva u dugoročnoj nezi.
Loši standardi zaštite, najčešće zbog nedostatka komunikacije između bolnica, lekara i staratelja mogu dovesti u nepotrebne hospitalizacije. Podaci OECD o prijemu starih preko 80 godina sa hroničnim oboljenjima ukazuju na loše standarde zaštite u mnogim zemljama. Na primer, prijem slučajeva astme koje je moguće sanirati kreću se od 20 na 100 000 stanovnika u Nemačkoj do 254 u Letoniji, 458 u Finskoj i 650 u Koreji. Podaci pokazuju slične varijacije za stare osobe sa nekontrolisanim dijabetesom ili hroničnom opstrukcijom pluća.
Snažne reforme su potrebne za poboljšanje usluga koje se pružaju starim ljudima i daju im zaštitu koja je ispod standarda očekivane nege. Do danas, mnoge zemlje OECD i EU su uvele zakone kojima se zahteva da domovi za stare budu licencirani, ali samo do minimalnih standarda životne sredine i personalnih pokazatelja. Ovakav pristup kvalitetu nije dovoljno dobar: fokus sada treba da se prebaci na potvrđivanje rezultata rada, bezbednosti, efikasnosti i korisničkog iskustva prilikom odlučivanja da li da se izda dozvola ili akredituju starački domovi, kao što je to slučaj na primer u Australiji, SAD, Holandiji i Nemačkoj.
Posebni napori su potrebni da se podigne standard za negu kod kuće i onih koji su primljeni u objektima sa dodatnom negom gde se kontrola kvaliteta ne meri, nije obavezno ili standardizovno u većini zemalja, uprkos tome što 70% od zavisnih starih ljudi dobijaju negu u svojim domovima.
Da bi se zadovoljila buduće potrebe za kvalitetnijom negom i otvorila mogućnost da osoba koja prima negu izabere osobu koja će tu negu pružati, vlade bi trebalo da obezbede da neophodne informacije o kvalitetu dugotrajne zaštite budu dostupne javnosti. Australija, Kanada, Engleska, Finska, Nemačka, Irska i neke druge zemlje to omogućavaju što daje šansu korisnicima da uporede kvalitet različitih negovatelja.