Zemlja „koja se još samo nekim čudom drži na okupu“, u kojoj svakodnevne pogibije više nisu medijska vest, gde nedostaju struja, voda, škole, bolnice, utrkuju se siromaštvo, korupcija i obespravljenost, posebno žena i dece – to su samo neke od slika današnjeg „demokratskog“ Iraka. Među mnoštvom apsurda je iznenadna ljubav između Turske i iračkih Kurda, iznikla na trgovini naftom mimo dozvole i budžeta zvaničnog Bagdada.
Deset godina nakon invazije američkih i savezničkih snaga, i sedamnaest meseci pošto se američka vojska povukla, Irak je zemlja u kojoj nema zvaničnog rata, ali ni mira. Analitičari ga opisuju kao državu u kojoj su svi protiv svih, gde civili svakodnevno ginu i koja se „još samo nekim čudom drži na okupu“. Vitalni infrastrukturni sistemi, uništeni tokom invazije, tek su delimično obnovljeni, čak 95% ukupnih prihoda je u rukama stranih kompanija, dok je broj ekstremno siromašnih premašio petinu stanovništva. Dodatno, iz zemlje se godišnje odliva najmanje 13 milijardi dolara putem ilegalne trgovine naftom. Suniti, šiiti i Kurdi, ravnopravni na papiru, međusobno su podeljenjiji nego ikad, što je omogućilo Al Kaidi i drugim radikalnim islamističkim opcijama da na političku scenu uđu na velika vrata.
Prema podacima Svetske banke, u Iraku je BDP po glavi stanovnika u 2011. godini bio na nivou onog iz 1980. tj. 3.501 dolar. To je rast u odnosu na period pre invazije, kada je BDP iznosio 759 dolara godišnje, ali treba napomenuti da je Irak tada godinama bio pod ekonomskim sankcijima zbog napada na Kuvajt. Stručnjaci Svetske banke konstatuju da je politička situacija u zemlji teška, ali da je Irak, ipak, učinio velik iskorak na makroekonomskom planu, kao i da je zabeležen rast u svim segmentima, dok su inflacija i deficit obuzdani. U prilog mu ide i činjenica da je sa proizvodnjom od oko 3,2 miliona barela dnevno, postao drugi proizvođač nafte među zemljama OPEC-a, a njegove rezerve crnog zlata se procenjuju na oko 150 milijardi barela, što ga pozicionira na četvrto mesto u svetu po količini naftnih rezervi.
Pustinja u pustinji
Međutim, prema većini novinskih izveštaja, iza ovih blistavih brojki širi se sve dublji jaz između bogatih i siromašnih, korupcija ogromnih razmera, bahatost novih bogataša i arogancija stranih kompanija. Nisu retke ni ocene da su mnogobrojni incidenti prouzrokovani upravo „radom” lokalnih milicija, čiji je stvarni zadatak da očuvaju uspostavljeni korupcionaški sistem. Posledice su da je Irak po nezaposlenosti i stopi siromaštva na samom dnu među bliskoistočnim državama, a situacija je gora jedino u Libiji i Jemenu. Naime, svega 38% radno sposobnih Iračana ima neki posao, a žene su, u odnosu na muškarce, u neuporedivo težoj situaciji.U 2012. godini je 22,5% Iračana preživljavalo s 2 dolara dnevno, što se smatra granicom ekstremnog siromaštva. Nafta je glavni pokretač iračke privrede u postinvazionom periodu, i trenutno čini 90% izvoza, 95% zarade i 60% iračkog BDP-a. Prema prognozama Međunarodne agencije za energiju (IEA), izvoz nafte (prvenstveno u Kinu) trebalo bi ove godine da obezbedi Iraku oko 200 milijardi dolara. Međutim, naftni sektor zapošljava svega 1% stanovništva, a katastrofalno stanje infrastrukture, bolnica i škola upućuje da je zarada od nafte „zalutala“ van javnog dobra.
Neuspela obnova Iraka dobrim delom se stavlja i „na dušu” Sjedinjenim Državama, koje nisu dovele u funkciju ono što je njihova vojska razrušila – energetska postrojenja, distributivnu i vodovodnu mrežu. Na osnovu podataka nevladine organizacije Coordination commitee for Iraq (NCCI), većina Iračana ne može da koristi električnu energiju više od šest sati dnevno, niti imaju materijalnih mogućnosti da kupe generatore i tako reše problem snabdevanja strujom. Zbog nedostatka električne energije van upotrebe su i postrojenja za pročišćavanje pitke vode, koja je dostupna tek svakom četvrtom Iračaninu. Zavisnost od podzemnih voda se povećala u tolikoj meri, da postoji realna opasnost od njihovog presušivanja.
Kolaps obrazovnog sistema, koji se ne ogleda samo u nedostatku objekata već i nastavnog osoblja, vidljiv je i kroz podatak da je u poslednjoj deceniji broj nepismenih od 10 do 49 godina uvećan za petinu, što je poražavajuće za zemlju koja se osamdesetih godina prošlog veka po nivou obrazovanja nalazila na prvom mestu u regionu. Ovaj problem je još izraženiji među ženskim stanovništvom, od kojih je četvrtina nepismena, u odnosu na 11% muškaraca. Učestalost smrtnosti novorođene dece i majki na porođaju je među najvećima u svetu, a sve je veći i broj novorođenčadi koja se rađaju sa deformitetima, kao i broj obolelih od leukemije. Eksperti tvrde da je to posledica zračenja osiromašenog uranijuma koji je američka vojska koristila prilikom ratnih operacija, i to više od 400 tona prema izveštaju norveške NVO „IKV Pax Christi“ iz marta ove godine. Ova nevladina organizacija, čije je istraživanje finansiralo norveško ministarstvo spoljnih poslova, navodi da je 365 lokacija širom zemlje i dalje kontaminirano radioaktivnim teškim metalima, i ističe da SAD nisu uradile gotovo ništa da saniraju posledice.
Turska i Kurdi: od pakla do raja
Povrh toga, kriza sa izbeglicama traje i danas. Od 2003. godine svaki peti Iračanin napustio je dom, a kući se vratilo tek 10% izbeglih. Ministarstvo rada i socijalne politike tvrdi da oko 4,5 miliona dece živi bez ijednog roditelja. Od tog broja samo 700.000 je zbrinuto u domu za siročad, a oko 600.000 maloletnika živi na ulici i predstavljaju „regrutni centar” za terorističke akcije. Od perioda američke invazije 2003. znatno se pogoršao i položaj žena, od kojih je veliki broj ostao bez muževa pa se najčešće izdržavaju prostitucijom. Za razliku od perioda pre Prvog zalivskog rata, kada su žene podsticane da ekonomski budu nezavisne i društveno aktivne – što je Irak svrstavalo u sam vrh arapskih zemalja kada su u pitanju ženska prava, ona su danas značajno umanjena i u samom Ustavu, dok su stvari u praksi daleko gore.
U Iraku je opšta nesigurnost postala „normalno stanje”. Nastradali građani skoro da i nisu više vest u medijima. Prema podacima koje navodi organizacija Iraq Body Count, nasilje je doseglo vrhunac 2006. godine (31.000 ubijenih), dok je prošle godine zabeleženo 4.568 poginulih. Kada se zbroje svi podaci od 2003. u Iraku je do sada život izgubilo najmanje 120.000 ljudi. Iako nije primereno kalkulisati brojem žrtava, pojedini analitičari tvrde da je brojka koju navodi IBC namerno umanjena, kako bi se Irak predstavio u što boljem svetlu investitorima, i navode procene o najmanje milion mrtvih, čiji se broj konstantno uvećava zbog učestalih bombaških napada.
Apsurd „oslobođenog” Iraka je i u činjenici da su samo Sjedinjene Države, mimo pomoći međunarodne zajednice, investirale u njegovu obnovu najmanje 125 milijardi dolara, što se u američkim medijima predstavlja kao najveća svota još od Maršalovog plana. Zašto se, onda, zemlja i doslovno raspada? Većina analitičara navodi kao razlog ogromnu korupciju, odnosno da se prihodi od nafte koji ubedljivo dominiraju u ukupnim prihodima dele u uskom krugu lokalnih moćnika, zbog čega je u poslednjoj deceniji zemlja osiromašena za bar 600 milijardi dolara. Pored toga, gotovo celokupnu privredu drže strane kompanije, preko kojih se iz zemlje odliva značajan deo prihoda. U tom kontekstu, jedan od najneverovatnijih obrta je odnos između Turske i severnog dela Iraka u kojem žive Kurdi, koji je donedavno za Ankaru predstavljao „predvorje pakla“ zbog pobunjeničkih kurdskih grupa koje su upadale na tursku teritoriju. Sada je Turska taj deo Iraka pretvorila u svoju „dodatnu teritoriju“, koristeći nesuglasice između kurdskih lidera i vlasti u Bagdadu. Turska od kurdskih lidera kupuje naftu koju oni, bez dogovora sa iračkim vlastima crpu iz područja oko Kirkuka, a u iračkom Kurdistanu su najveći ulagači i izvoznici upravo turski privrednici, koji godišnje ostvaruju robnu razmenu u vrednosti od 8,3 milijarde evra i zaradu od oko 2,5 milijarde evra. Po svemu sudeći, danas su u Iraku najveći dobitnici Kurdi, tačnije njihove elite. Glavni grad Erbil jedan je od najvažnijih i najperspektivnijih gradova Bliskog istoka, dok je regija Kurdistana gotovo po svemu, osim formalno, nezavisna država. I sve to zahvaljujući prebogatim nalazištima nafte, zbog koje je invazija na Irak faktički i započeta.
Vladimir Adonov