Close
/ Posle 5 / Ivan Krastev: Može li demokratija da opstane kada ne verujemo svojim liderima
BiF Analize Čitajte B&F online

Ivan Krastev: Može li demokratija da opstane kada ne verujemo svojim liderima

Redakcija BIF on 31/01/2014 - 10:16 in Posle 5

This post has already been read 964 times!

Nepoverenje birača

„Izbori ništa ne menjaju“ grafit je kojim je ižvrljan zid u centru mog rodnog grada Sofije u Bugarskoj. „Da izbori nešto menjaju, bili bi zabranjeni“.

Niko se ne seća kada su se ovi grafiti prvi put pojavili niti ko ih je napisao – verovatno neki mladi anarhista ili neki ne baš tako mlad ulični umetnik. Niko ne zna zašto ih dobrostojeći vlasnici zgrade nikada nisu uklonili (nije zagonetno što to nije učinila opština, jer ona ionako nikada nema novca za takve stvari). Međutim, kako je vreme odmicalo, ovaj grafit je počeo da služi kao moto putovanja Bugara neistraženim oblastima demokratije. Kad god ih neko pita za mišljenje, anketari, reporteri i prijatelji, Bugari nikada ne propuštaju priliku da ih obaveste kako izbori neće promeniti nijednu jedinu stvar. A Bugari nisu jedini koji ovako govore i misle.

Da bi se naglasio cinizam javnosti u pogledu savremene stranačke politike, vredi ponovo ispričati priču o Vladimiru Bojku. Mladi Ukrajinac, Bojko je ambiciozan, pragmatičan i preduzetničkog duha. Godine 2004. bio je jedan od hiljada mladih ljudi koji su dane i noći provodili na kijevskom glavnom trgu demonstrirajući zbog lažiranja predsedničkih izbora u Ukrajini. On i drugi poput njega bili su simbol nacionalnog sna o istinskoj demokratiji, očekujući da će im ona doneti napredak, nove prilike i promenu. Nažalost, kao što nam je poznato, Ukrajina je u svom postrevolucionarnom periodu umesto toga bila svedok korupcije, neznanja i hibrisa onih na vlasti. Pokazalo se da su ukrajinski oligarsi bili jedini pravi korisnici promene. Nedugo posle revolucionarnih dana, vođe ovog pokreta krenule su u ofanzivu i počele ogorčeno da napadaju, ali ne korupciju, već jedni druge. Ekonomija je bila u slobodnom padu. Negativci iz doba revolucije ponovo su postali spasioci nacije. Bojko više nije bio zainteresovan da menja naciju i umesto toga se usredsredio na sticanje novca. Sada se bavi biznisom „iznajmljivanja mase ljudi“. Njegova firma Lak posao (Easy Work) napravila je bazu podataka nekoliko hiljada studenata, penzionera i nezaposlenih građana, koje u svakom trenutku može da angažuje. Njihov je zadatak da se pojave na demonstracijama političkih stranaka bilo gde u Kijevu, stoje satima i kliču ili skandiraju po komandi. Ideologija je nebitna Bojku ili onima koje zapošljava budući da pristaju da glume „građane“ na takvim demonstracijama. Zaista bitno jeste da se novac – obično četiri dolara na sat – isplaćuje na vreme. Građanski aktivizam u danima Narandžaste revolucije danas je najamnički aktivizam. Demokratija više ne označava politiku, već poslovni predlog.

Razborito je smatrati da su Bugarska i Ukrajina ekstremni primeri razočaranja u demokratiju. Ipak, takođe je istina da je raspoloženje bugarskih i ukrajinskih birača tipično i za šire trendove. Tokom poslednje tri decenije ljudi širom sveta glasaju više nego što su to činili i u jednom prethodnom periodu, ali u mnogim evropskim zemljama većina ljudi više ne smatra da njihov glas zaista išta znači. Već je dugo prisutna tendencija smanjivanja odziva birača u većini zapadnih demokratija, a oni za koje je najmanje verovatno da će glasati jesu siromašni, nezaposleni i mladi – ukratko, baš oni koje bi najviše trebalo da zanima korišćenje političkog sistema radi poboljšanja sopstvene sudbine. Strmoglavi pad poverenja od sedamdesetih godina dvadesetog veka jasno osvetljava činjenica da su svi ispod 40 godina starosti u većini zapadnih društava proveli ceo svoj dosadašnji život u zemlji u kojoj većina građana ne veruje svojoj nacionalnoj vladi.

Dakle, mada izgleda da demokratska načela imaju sve univerzalniju privlačnost i mada broj demokratskih zemalja u svetu raste (najnoviji primeri su Libija i Egipat), poverenje u komponente demokratije – stranke, izbore, parlamente, vlade – ozbiljno je narušeno. Profesorka Meri Kaldor i njen tim u Londonskoj školi ekonomije nedavno su sproveli istraživanje o izvorima novih protestnih pokreta u Evropi. Rezultati ukazuju na to da mnogi učesnici ne izražavaju toliko svoje neslaganje s pojedinim političkim odlukama vlade koliko opšte uverenje da su moćni interesi zarobili demokratske institucije u mnogim zapadnim demokratijama i da su građani nemoćni da to promene. Ne iznenađuje što je sve više ljudi sklono da glasa iz protesta ili za ekstremne stranke. Međutim, ovaj novi populizam, koji je u usponu u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, ne predstavlja težnje obespravljenog dela stanovništva već pre frustraciju onih koji zvanično imaju moć uticaja. To nije populizam „naroda“ zanesenog romantičnom maštom nacionalista, što je bio slučaj pre jednog veka i više. To je populizam pesimistične i ugrožene većine koja strahuje da će njeno demografsko smanjivanje značiti i gubljenje moći. Prema rečima američkog političkog teoretičara Marka Lila, „On daje glas onima koji smatraju da ih kinje, ali taj glas ima samo da nam saopšti, u stilu Grete Garbo: Želim da me ostavite na miru.“

krastev

Ivan Krastev

Uprkos tome što stručnjaci u medijima objavljuju da su ljudi izgubili veru u demokratiju, negde na svetu građani upravo jurišaju ulicama ne bi li povratili svoje pravo na samoupravu. U istom onom trenutku u kom je Bojko za četiri dolara na sat iznajmljivao skupine ljudi ukrajinskoj političkoj klasi, desetine hiljada predstavnika moskovske srednje klase u Putinovoj Rusiji – oni koji obično zarađuju bar 20 dolara na sat – izašlo je na ulice verujući da su slobodni i pošteni izbori jedina šansa koju Rusija ima za bolju budućnost. U arapskom svetu milioni ljudi su jurišali na barikade zahtevajući demokratsku i odgovornu vlast. Kad je reč o Bugarima, oni možda nemaju mnogo poverenja u demokratiju, ali svakako ne veruju ni u jednu drugu alternativu. Na svaku priču o nezadovoljstvu i očajanju dolazi primer energije i građanske hrabrosti. Konačno, na vama je, dragi čitaoče, da budete utučeni ili nadahnuti. Vi odlučujete o tome da li je demokratija u krizi.

Preobražaj demokratije

Neki tvrde da je ono čemu svedočimo uspon postdemokratskog kapitalizma. Po mom mišljenju, verovatnije je da prisustvujemo nastajanju postpolitičke demokratije. To je politika u krizi. I dalje je istina da u kapitalističkim demokratijama vlade zavise od poverenja birača. Ali, priroda ove zavisnosti se promenila. Kada je reč o radu vlade, u Evropi u postkriznom periodu svedoci smo nastajanja čudne podele rada između birača i tržišta. Donošenje ekonomskih odluka metodički se izuzima iz demokratske politike dok se spektar prihvatljivih političkih izbora radikalno sužava. Politika je svedena na umetnost prilagođavanja imperativima tržišta.

U devetnaestom i dvadesetom veku slobode građana bile su štićene kolektivnom snagom pojedinaca da pokrenu promenu. Ljudi su sticali prava i čuvali ih zato što su bili dovoljno uticajni da mogu da ih odbrane. Danas su naše slobode štićene logikom tržišta a ne našom kolektivnom snagom kao birača. Tržište podstiče slobodne, autonomne pojedince sposobne za preduzimanje rizika i spremne za suočavanje s odgovornostima. Birači mogu da odluče ko će biti u vladi – njihovi glasovi i dalje „biraju“ pobedničku stranku. Međutim, sada tržišni uslovi diktiraju kakva će biti ekonomska politika vlade bez obzira na to ko dobija izbore. U žestokoj debati koja se danas vodi u Evropi o budućoj institucionalnoj arhitekturi evrozone, očigledno je da će nova pravila dodatno ograničiti moć birača da utiču na ekonomsko odlučivanje. Jednostavno rečeno, uslovi tržišta su takvi da se zahteva sigurnost da birači neće donositi nepromišljene odluke. U ekonomskim kategorijama to možda i te kako ima smisla, ali u političkim kategorijama to pokreće nelagodna pitanja. Da li ljudi i dalje imaju kontrolu? Da li moć još uvek pripada biračima? Nije li predstavnička demokratija postala nešto nalik prividu?

Uticaj tržišta takođe je bio u igri prilikom odlaska Silvija Berluskonija. Na dan njegovog pada, ulice oko predsedničke palate pulsirale su demonstrantima koji su skandirali, mahali italijanskim zastavama i otvarali boce šampanjca. Prizor je delovao kao nekakav revolucionarni trenutak. Ali, nije bio ni nalik tome. Zapravo je bio trijumf moći finansijskih tržišta jer nije volja birača oterala Berluskonijevu korumpiranu i nesposobnu kliku s dužnosti; poruka „Berluskoni mora otići“ potekla je od otvorenog povezivanja finansijskih tržišta s komandnim birokratskim vrhom u Briselu (i s vođstvom Evropske centralne banke u Frankfurtu). Takođe su baš ovi centri moći odabrali Berluskonijevog naslednika, bivšeg evropskog komesara i tehnokratu Marija Montija, na mesto italijanskog premijera. Ljudi na ulicama Rima imali su sve razloge da se istovremeno osećaju ushićeno i nemoćno. Berluskoni jeste otišao, ali je birač prestao da bude najmoćnija figura u Italiji razdiranoj krizom. Građani na ulicama nisu bili akteri već posmatrači istorije. Tržite je postalo glavni akter.

„Tržišta su glasačke mašine“, rekao je svojevremeno Volter Riston, izvršni direktor Sitibank. „Ona funkcionišu tako što održavaju referendume.“ Međutim, obzir tržišta prema uticaju birača nema istu težinu kao obzir prema uticaju klijenta. Ono u šta se u tržišnim uslovima ne veruje jeste pravo naroda i njegove vlasti da intervenišu onda kada prosude da su tržišta propala. Početkom devetnaestog veka u demokratskoj Francuskoj i Engleskoj samo je pet do deset procenata ljudi imalo pravo da glasa – obrazovani muškarci, vlasnici imovine odlučivali su o svim društvenim, političkim i vojnim pitanjima. Danas je pravo glasa neuporedivo rasprostranjenije. Pa ipak, svedoci smo da se o sve manjem broju pitanja odlučuje političkim procesom. Naime, sve se više pitanja, poput onog o tome koliki treba da bude prihvatljiv nivo budžetskog deficita u slučaju država evrozone, uklanja iz izborne politike.

U svojoj knjizi Paradoks globalizacije, ekonomista s Harvarda Dani Rodrik (Dani Rodrik, The Globalization Paradox) tvrdi da imamo tri mogućnosti za upravljanje napetostima između nacionalne demokratije i globalnog tržišta. Možemo da ograničimo demokratiju da bismo postigli konkurentnost na međunarodnim tržištima. Možemo da svedemo uticaj globalizacije u uže okvire u nadi da ćemo izgraditi demokratsku legitimnost u sopstvenoj zemlji. Ili možemo da globalizujemo demokratiju po cenu nacionalnog suvereniteta. Ali ne možemo imati u isto vreme hiperglobalizaciju, demokratiju i samoopredeljivanje. Pa ipak, to je upravo ono čemu vlade teže. Političke elite žele da ljudi imaju pravo glasa, ali nisu spremne da im dozvole da izaberu „populističku politiku“. Htele bi da spuste cenu rada i da ignorišu društvene proteste, ali ne žele da javno prihvate autoritarnu poziciju. Podstiču slobodnu trgovinu i međuzavisnost, ali žele da o odlučivanju o zakonima zemlje njihova reč bude poslednja. Tako, umesto da biraju između suverene demokratije, globalizovane demokratije ili autoritarnosti naklonjene globalizaciji, političke elite nastoje da redefinišu demokratiju i suverenitet ne bi li nemoguće učinile mogućim. Rezultat je demokratija bez izbora, suverenitet bez značenja i globalizacija bez legitimiteta.

Ukratko, birač je izgubio sposobnost i uticaj da uravnotežuje moć tržišta u ime zajedničkog javnog interesa. Današnja kriza demokratije ponajpre se može ponovo razumeti kao razočaranje onih koji zvanično imaju pravo i moć, a ne kao pretnja ličnoj slobodi ili kao rizik od povratka autoritarnog režima (iskreno, od suprotnosti demokratija/autoritarnost više uglavnom i nema koristi kada je reč o razumevanju zapadne politike). Birači ne veruju da je njihov glas uistinu bitan za upravljanje njihovom zemljom, čak i kada su saglasni s tim da su izbori slobodni i pošteni. Ljudi nalaze sve manje i manje razloga da glasaju. Ili, drugačije rečeno, smatraju da je sve više i više razloga da glasaju praznim glasačkim listićima. Glas građana pretvoren je samo u šum.

Prevela s engleskog Jelena Kosovac

s verom u nepoverenje
Odlomak iz knjige “S verom u nepoverenje” Ivana Krasteva u izdanju kuće Clio

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *