Close
IN2 Dynamics
/ Berluskoni / Berluskoni i Mateo Renci: Klin se klinom izbija
BiF Analize Čitajte B&F online

Berluskoni i Mateo Renci: Klin se klinom izbija

dilema
Milutin Mitrović on 03/02/2014 - 10:42 in Berluskoni

This post has already been read 762 times!

Nema italijanske novine koja nije 30. januara objavila da su se “Renci i Berluskoni dogovorili…“. Razlika je samo u redosledu imena aktera. Tzv. leve su stavile na prvo mesto Rencija, a tzv. desne Berluskonija. Pre nego što pređem na objašnjenje šta su se to oni istorijski dogovorili, ponovio bih sopstvenu definiciju tog Rencija, objavljenu na ovom sajtu, u tekstu „Italija – naglo ulevo“ pre pola godine: Svađanje u vrhu demokratske partije donekle je samo umanjilo broj decibela ostavkom sekretara partije Bersanija i starih kadrova, ali u toj neslozi i dalje profitira gradonačelnik Firence, Mateo Renci, mali levičarski opsenar, moderni maher-političar, poput Berluskonija, nešto „levije“ od uzora, samo bez njegove moći i para…

Sigurno sam prvi tog Rencija uporedio sa Berluskonijem. Znam, budući da italijanska zbivanja pratim sa lica mesta, i da su neke reakcije bile podsmešljive prema strancu koji misli da je uspeo da razume Italijane. Danas to govore svi redom. Sklon sam, međutim, da priznam kad se „okliznem“ u tekstu olakim zaključkom. Naime, tada je kontekst nametao da se radi o osobi koja se od Berluskonija razlikuje ponajviše time što nema bogatstvo, međutim, nisam akcentovao pravu stvar. Posle dve decenije pokušaja Berluskonijevih protivnika da mu doakaju na svakojake, uglavnom „demokratske“ načine, pojavio se taj, od Berluskonija upola mlađi političar sa namerom da ga definitivno ukloni, prihvatajući pritom njegovu tehnologiju arogancije, neistina, podmetanja, zakulisnih igara… To je jedino što iole principijelni protivnici Silvia B. nisu koristili. Momak ne preza da bude kvaran i to je možda jedini način, ako u tome bude bolji, da nadigra sedamdesetsedmogodišnjaka sa pretenzijama na status „Oca nacije“. Čak da je to jedini način da se „klin klinom izbije“, bar meni se ne dopada, jer klin, makako drugačiji, ipak trajno ostaje zakucan u političke nade.

dilema

Karikatura italijanskih medija preuzeta sa sajta Sufrađo

Ta dvojica su se, u zemlji ponosnoj na demokratsku tradiciju, međusobno dogovorila o pravilima igre, reformama, podelama uloga i budućnosti zemlje. Dakle, Berluskoni je vraćen u centar politike. Ostali jesu formalno pozvani da i oni kažu svoje mišljenje koje će njih dvojica uzeti u obzir jedino ako im odgovara. Sve hrpe amandmana, političkih batrganja, nekih dvadesetak partija i komedija od partija, šutnute su u stranu sa obrazloženjem da 70 odsto ispitanih Italijana želi da se politička situacija dovede u red, pa makar i uz pomoć „jake ličnosti“. A njih dvojica to jesu.

A demokratija? Kako može biti demkratski to što Berluskoni bespogovorno i dalje kroji sudbinu Italije, a pravosnažno je i definitivno osuđen zbog utaje poreza (model Al Kapone) na četiri godine zatvora i jedan je od retkih senatora u istoriji kome je oduzeto to zvanje i zabranjeno kandidovanje u narednih 6 godina. Drugo je pitanje što on, zahvaljujući zakonima „ad personam“, dakle onima koje je lično progurao dok je bio na vlasti, treba da odradi samo devet meseci „socijalno korisnog rada“, ne videvši zatvor iznutra. Tog „nezamenjivog“ čekaju još četiri procesa, u jednom od kojih je već prvostepeno osuđen na sedam godina zatvora!

Sa takvim partnerom „levičar“ Renci paktira u nadi da će ga prevariti. Sa političkog stanovišta mogu mu zameriti samo puritanci i niko više, jer uistinu ko god bi da uradi bilo šta, ne može se osloniti ni na koga. Oni koji su korektni i ozbiljni dobijaju manje glasova na izborima nego LDP kod nas, drugi su uglavnom autentični medijumi kolektivne političke histerije sa namerama: da sruše sve političke institucije (M5S), da nacionalizuju banke, industriju, lična bogatstva (Rifondazione comunista), da naprave svoju državu od dela Italije (Lega Nord, na severu i Grande Sud, na jugu), da vrate cekin kao monetu (Prima il Veneto – venecijanski separatisti)… U takvoj političkoj kakofoniji gde svako istrajava na svome u duhu fašističke parole „boia chi mola“ – „dželat ko popusti“, male su šanse da se nešto zaista uradi. Istina, totalni pragmatizam bi u krajnjoj liniji nametao pregovore sa glavnim bosom mafije, Toto Rinom, koji vlada iz zatvora. Jer mafija je najjača „kompanija“ u Italiji, godišnje prihoduje preko 100 milijardi evra, na jugu „daje posla“ za oko 30 odsto ljudi, a bez njene podrške u tom delu Italije malo ko je dobio izbore. No ako je za verovati istražnim sudijama koji proganjaju senatora Dell’Utri-ja, kao Berluskonijevog „ambasadora“ pri mafiji, onda je moguće da je paktom sa Silviom B. indirektno obavljen i deo posla – sa mafijom.

grilo 5 zvezdica

Na izborima u avgustu prošle godine najjača pojedinačna politička partija je bila „Pokret 5 zvezdica“ (M5S) – eksperiment jednog internetskog gurua i jednog drugorazrednog komičara u manipulisanju glasovima i namera ne da osvoje, nego da sruše – svaku vlast. Dobili su preko 8 miliona glasova, jer su bili nešto novo. „Digitalnom demokratijom“ izabrali su 70.000 „elektora“ koji imaju pravo da glasaju poslanike i senatore, i referendarno presuđuju o predlozima zakona i svim važnijim političkim pitanjima – niko živi ne zna kako se došlo do tih elektora i šta su oni zaista glasali. Nema nikakve kontrole, pa agencije za ispitivanje javnog mnenja lude zbog neuhvatljivosti tog segmenta koji im kvari sve prognoze. Njihovi parlamentarci su od početka krenuli đonom na predsednicu skupštine, onda na funkcionere nižeg ranga, pa na kolege iz drugih partija i konačno na kolegu iz sopstvene partije kada u svojstvu potperdsednika skupštine pokušava da vodi sednice. Igrokaz „neposlušnosti“ organizovali su polegavši po podu ispred mesta sa urnama za glasanje, kako bi sprečili da se glasa o promenama izbornog zakona, dva dana kasnije (30. januara) krenuli su da osvajaju prostor koji je u centralnoj auli predviđen za članove vlade. Potpomogli su ih poslanici neofašističke Destra (Desnica), derući se i mašući trobojkama koje su odnekuda izvukli.

U toj su auli nekada držani govori koji su ulazili u istoriju barokne retorike, džentlmenskog nadigravanja protivnika i visokog poštovanja institucija. To što se ovih dana zbilo najviše liči na dolazak Musolinijevih fašista na vlast. Dreka, urlici, guranje, šamari, jedna poslanica M5S ne krije da je nekog ujela za ruku, ali ne zna tačno koga. Povod je (formalno) dokapitalizacija banaka, međutim, mogao je podjednako da bude i to što je oblačno tog dana. Jedan od senatora M5S mirno je novinarima objasnio da su konstatovali kako im štampa ne posvećuje dovoljno pažnje pa su smislili strategiju kako da se nametnu medijima. Istoga dana kada su napravili udar na Parlament podneli su i zahtev za opoziv Predsednika Republike, Đorđa Napolitana. Nazvali su tog smirenog, umnog i uljudnog čoveka – dželatom! Kasnije su njemu pridodali i predsednicu skupštine, pa parlamentarnog kvestora, kome je dužnost da vodi red – presuda je svima: opoziv sa funkcija i – na ulicu. Tu nije kraj. Nastavilo se atakom na sednicama dveju skupštinskih komisija (za pravosuđe i ustavnost) i onemogućavanjem rada, izgredima i zahtevom – svi na ulicu! Pozorišni komad Gintera Grasa „Plebejci uvežbavaju ustanak“ u odnosu na ovaj događaj liči na amatersku priredbu osnovaca. Nova „polarna zvezda“ Berluskonijeve Forza Italia, Đovani Toti, apeluje rečima: „Ne dozvolimo balkanizaciju Parlamenta“. Valjalo bi ga uputiti da ne vređa Balkan na kojem ima svačega, ali bar pola veka nije viđeno nešto slično u paralmentima.

Italija tone, kao onaj elegantni brod „Costa Concordia“ koji se nasukao na školje pre dve godine, i tu polako trune i propada sve dublje. Hoće li kapetan Berluskoni prepustiti kormilo tonućeg broda prvom oficiru s leve strane? Taj momak još veruje da je spas moguć. Ako spase Italiju spasao je i Berluskonijevu medijsku imperiju. Time bi Silvio B. profitirao i materijalno i medijskim prostorom koji ga održava neprekidno u igri. Prestao je da plastičnom hirurgijom, presađivanjem kose, buketima „nevinih“ prostitutki oko sebe izigrava večitog mladića. Nova taktika je: „Istini u oči“ (ne nosi više maramicu sa puferom ten-pudera, kojom kao briše znoj, a zapravo popravlja šminku). Suprotstaviti se mladom protivniku kao vremešni „Otac nacije“. To ga je navelo da ponudio fotografu Sunday Timesa da ga slika nenašminkanog. Brutalni Pol Stjuart (fotograf) slikao ga je tako da liči na Metuzalemovog školskog duga. Taktika nije uspela.

U tom tragikomičnom ratu, a senatori i poslanici M5S papagajski ponavljaju slogan svog uvrnutog i samozvanog ideloga, profesora Paola Bekija (Becchi): „Mi smo u ratu…“ Dok za to vreme pravi ideolog, digitalni mračnjak Kazaleđo (Casaleggio), uvek smarknut kao politički komesari, ćuti i preko kompjutera, kao u ginjolu, povlači konce kojima usmerava svoje parlamentarce. U opštoj gunguli povremeno se neko seti da vikne: „Sramota, napolju ljudi gladuju!“ Sasvim je svejedno sa koje strane se viče, jer to je samo populistički nizak udarac, a pravo stanje osiromašene zemlje sa 14 odsto građana ispod granice nemaštine, njih malo interesuje. Primaju 15.000 evra (istina bruto) mesečne plate, imaju favorizovano zdravstveno i penziono osiguranje, dodatne dnevnice i plaćene hotele kad su na zasedanju, besplatan prevoz, oni mlađi čak donose svoj veš da im se pere u vešernici parlamenta. Njih narod ne interesuje previše, jer upravo kroje izborni zakon po kojem će premiranjem onoga ko bude prvi među 4 -5 odabranih partija bonusom virtualnih glasova učiniti većinskim pobednikom koji će nesmetano da vlada.

Znam da čitaoci rado čitaju o nekom lepom primeru, o nekoj partijici koja smatra da vlast treba da imaju građani, a ne oligarhije. Nešto što će uneti bar malo optimizma – ali nema. Ima ne malo divnih ljudi, ali takvih patija nema. Nema ne samo u Italiji, nego ni kod nas, nema u Rusiji, Hrvatskoj, Turskoj, Mađarskoj… A strpljenja je sve manje. Pokazuju to, na žalost, mračni ekstremisti koji se kite kukastim krstovima, lobanjama, i niču na sve strane.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

1 Comments
  • 08/02/2014

    Sa pozicije nekog ko je na licu mesta,moje misljenje je poprilicno drugacije od gore iznetog.U situaciju u kojoj se Italija nalazi danas,kostakonkordijanskoj,naravno da ljudi traze izlaz i oslobodjenje od stega pokvarenih politicara,koji nemaju resenje ni za jedan jedini problem,a previse ih je.Grillo nije nikakav vodja i niti je Casaleggio mistini guru,to je slika plasirana ovde u medijima,logika stvari,kada su isti finansirani iz budzeta,a znamo za sta se M5S zalaze.Pojedini ispadi mozda nisu primereni ali jesu ljudski u ovakvoj situaciji nez izlazai daleko su miljama od fasizma.

    Elly
    Reply