Close
Cisco
/ B&F Plus / Tomaš Bata, kralj cipela: Ne čitajte ruske romane jer ubijaju životnu radost
BiF Analize Čitajte B&F online

Tomaš Bata, kralj cipela: Ne čitajte ruske romane jer ubijaju životnu radost

Zorica Žarković on 14/07/2014 - 10:12 in B&F Plus

This post has already been read 1476 times!

Protivnik ruskih romana, zakleti pobornik američke produktivnosti, uništitelj obućarskih radionica, osnivač škola za radnike, promoter mleka u zemlji piva, muškarac koji je ubeđivao žene da batale kuhinju… Uvek ispred konkurencije, Tomaš Bata, osnivač svetske imperije cipela, poginuo je žureći privatnim avionom na poslovni sastanak. Na upozorenje pilota da ne poleću po magli, odgovorio je: „Nisam prijatelj čekanja“.

Mane uvek pretvoriti u prednosti, glasilo je zlatno životno pravilo Tomaša Bate, „češkog kralja cipela“, koje je počeo da primenjuje čim je 1894. kao osamnaestogodišnjak preuzeo posao u skromnoj obućarskoj radionici svoga oca u Zlinu, gradu u češkoj pokrajini Moravskoj. Već nakon godinu dana, Tomaš je zapao u dugove. Kako nije imao novca za nabaku nove kože za cipele, dosetio se da ih pravi od platna a da zalihe stare kože iskoristi za đonove. Odziv mušterija je bio neverovatan. Iz Beča, samo tokom jednog dana, stiže hiljade porudžbina. Tako je Bata smislio jedan od hitova sledećeg veka – platnene cipele sa kožnim đonom, koje su prozvane „batovke“. Od zarađenog novca gradi u Zlinu svoju prvu fabriku na 200 kvadratnih metara, u kojoj zapošljava 50 radnika.

bata

Fasciniran Amerikom, Bata sa trojicom saradnika 1904. odlazi preko okeana da prouči tamošnju proizvodnju cipela, ali i šta je recept za američki san. Prvo što primećuje je da za život zarađuju i deca, a potom da su Amerikanci ludi za inovacijama. Zaključuje da u poređenju sa Evropom, prosečan Amerikanac ima viši životni standard zbog kulta rada i izostanka bilo kakve rutine. Ipak, na njega najveći utisak ostavlja poslovni model Henrija Forda: automatizacija i specijalizacija proizvodnje, sa ciljem da se proizvede što više u što kraćem vremenu.

Bata se vraća u Zlin kao zakleti pobornik produktivnosti i u svojoj fabrici odmah ispisuje parolu: „Dan ima 86 400 sekundi“. Potom kupuje nemačke i američke mašine, a do 1911. fabrika ima već 600 zaposlenih. Kod Bate je za izradu jednog para cipela sada potrebno samo četiri sata. Kada stignu veće porudžbine, fabrika radi i noću. Ostali obućari u Moravskoj su uništeni. Ali, sa izbijanjem Prvog svetskog rata, Tomaš je užasnut: svi njegovi radnici su regrutovani. Odmah odlazi u Beč sa namerom da sklopi posao da proizvodi obuću za austrougarsku vojsku. U roku od dva dana uspeva da dobije porudžbinu za pola miliona pari i garanciju da njegovi radnici neće otići na front. Pred kraj rata imaće oko 5.000 radnika, koji će dnevno proizvoditi 10.000 pari vojničkih cipela.

Ne pravite zimnicu, to će Bata umesto vas

Kada se 1918. formira država Čehoslovačka, Tomaš osniva mnogobrojne ogranke i satire konkurenciju u gotovo celoj zemlji. Obuća po meri je otišla u istoriju, a onda Bata otvara sopstvenu mrežu radnji za prepravku cipela. Na optužbe da je zatro obućarski zanat, odgovara: „Zemlja ima dve milijarde stanovnika, a u celom svetu se godišnje proizvede samo 200 miliona pari cipela. Svakom čoveku su potrebna najmanje dva para godišnje. Za ambicioznog obućara otvaraju se mogućnosti da proda milijardu pari cipela“.

Ali Evropu potresa posleratna ekonomska kriza. Bata ima pun magacin jer mesečno proda samo onoliko koliko proizvede za četiri dana. Uskoro se na ulicama pojavljuju reklame sa pesnicom koja udara u natpis „Skupoća“ i informacijom da su cipele Bata sada duplo jeftinije. Radnicima će smanjiti plate za 40%, ali nikoga neće otpustiti. U roku od tri meseca prodaje sve zalihe. Zna da sniženje cena znači ogromne gubitke za fabriku, ali to je jedini način da dođe do svežeg novca. Gotovinom, koja sada ima tri puta veću nabavnu moć, kupuje tri puta više materijala. Druge firme takođe snižavaju cene, ali je već kasno. Bata je bio prvi. Za godinu dana, u svojoj fabrici zaposliće 1800 novih radnika.

Tomaš 1925. osniva svoju prvu školu, u koju prima 600 četrnaestogodišnjaka. Polaznik škole mora sam da se finansira i bilo kakva pomoć roditelja je zabranjena. Osam sati rade u fabrici a četiri uče. Zarađuju 120 kruna nedeljno, od kojih 70 troše da plate smeštaj u internatu, hranu i odeću, a ostatak svako mora da stavi na svoj račun kao ušteđevinu. Godinu kasnije, Bata, koji je završio samo osnovnu školu, osniva i Trgovačku akademiju i autor je priručnika „Svi koji su se obogatili“. Radnicima i studentima nije dozvoljeno da sede po kafanama niti da piju alkohol. Preporučuje im se mleko. Štampa piše o neverovatnoj potrošnji mleka u Zlinu i iznenađujućoj nezainteresovanosti za alkohol u zemlji piva.

sa ženom

Tomaš uz industrijski kompleks u Zlinu gradi stambeno naselje za radnike i njihove porodice. Radno vreme, koje počinje u 7, produžava do 17 časova, ali zato od 12 svi radnici imaju dva sata pauze. Za to vreme žene mogu da odu do kuće i skuvaju ručak, ali to za Batu nema smisla budući da je napravio veliku menzu i salu za druženje. „Žene“, ističe, „neće morati ni zimnicu da prave. Bata će je napraviti za vas“. Za vreme pauze, zaposleni mogu da rade šta žele, ali se, ipak, preporučuje: rekreacija u parku, odlazak u bioskop koji je Bata podigao u centru mesta kao najveće bioskopsko zdanje u centralnoj Evropi, ili čitanje. Ali ne ruskih romana. U fabrici stoji Batin natpis: „Ne čitajte ruske romane jer ubijaju životnu radost“. Oni koji zaostaju u poslu, za ta dva sata treba da nadoknade propušteno. Sindikati i Komunistička partija Češke tvrde da je upravo dodatni neplaćeni rad razlog što je Bata uveo dvosatnu pauzu i optužuju ga da pretnjom otkazima guši štrajkove.

Preseliti Čehoslovačku u Patagoniju

Tomaševa firma je 1929. već svetski poznato akcionarsko društvo, sa fabrikama u Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj, Jugoslaviji, Poljskoj, Holandiji, SAD i Indiji, a početkom tridesetih Bata postaje vodeći svetski izvoznik obuće. Rano ujutru, 12. jula 1932. godine, Tomaš insistira da, uprkos gustoj magli, odleti privatnim avionom na važan sastanak. Na upozorenja pilota odgovara: „Nisam prijatelj čekanja“. Avion udara u dimnjak fabrike i Tomaš Bata gine u 57. godini, ostavljajući iza sebe sina Tomika. Međutim, u oporuci stoji da su prethodne godine sve akcije firme Bata AD prodate Tomaševom bratu Janu. Novopečeni naslednik je zaprepašćen kao i ostali: niti je znao za takvu odluku, niti ju je očekivao. Brat ga je celog života tretirao kao lakomislenog i nepouzdanog. Direktor fabrike, koji je jedini bio prethodno upućen u sadržaj testamenta, tvrdi da mu je Tomaš svoju odluku obrazložio rečima: „Najveći ološ u porodici ipak krade manje nego najpošteniji tuđinac“.

Jan čvrsto rešava da nadmaši pokojnog brata i šalje predstavnike na afričko i južnoameričko tržište. U Evropi se sluti novi rat, u Nemačkoj tvrde da je Jan Bata češki Jevrejin, što konkurencija koristi i u drugim zemljama: u Francuskoj se šire glasine da je on, zapravo, Nemac, u Italiji da je protivnik Musolinija, a u Poljskoj da pomaže Sovjete. Uprkos tome, Čehoslovačka je već pet godina na prvom mestu u svetu po izvozu kožne obuće, sa reklamama po celoj Evropi: „Ni korak bez Bate“. Jan započinje izgradnju poslovne zgrade 1937. godine, najvišeg zdanja u Čehoslovačkoj, i otvara elitnu školu gde njegovi radnici nastavu pohađaju u smokingu. Jan Bata, koji je kao i njegov brat završio samo osnovnu školu, dobija počasni doktorat Više tehničke škole iz Brna i zahteva da mu se obraćaju sa „gospodine profesore“. Ostaće zapamćen po predlogu koji je izneo u svojim novinama „Zlin“, dan nakon što je Austrija priključena Trećem Rajhu: za Čehoslovačku je najpametnije i najisplativije rešenje da se celokupno stanovništvo iseli u neku slabo naseljenu zemlju Južne Amerike, kao što je Patagonija.

Jan, ipak, 1939. beži u SAD, ali pošto je tamo na crnoj listi nemačkih saradnika, odlazi u Brazil, dok je Tomašev sin Tomik sa majkom već u Kanadi. Iz ta dva centra posao se dalje razvija, uprkos ratu, a potom i nacionalizaciji celikupne imovine u Čehoslovačkoj i drugim evropskim zemljama gde komunisti dolaze na vlast. Tomik Bata preuzima upravljanje kompanijom nakon Janove smrti 1965. U Zlin se trijumfalno vraća 1990. kada ga dočekuje oko sto hiljada građana. Tomik Bata je umro 2008. godine, a u jednom od poslednjih intervjua, na pitanje kako treba živeti, odgovorio je: „Treba marljivo učiti. Gledati oko sebe otvorenih očiju. Ne ponavljati greške i izvlačiti zaključke iz njih. Pošteno raditi i ne gledati samo svoju korist. Nije to, valjda, tako teško?“

broj 108/109
jul/avgust 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *