Ono što je u minulim poplavama bilo novo je inovativna lokalna nadgradnja tehnoloških rešenja koja se u svetu koriste za ukazivanje pomoći u masovnim ljudskim stradanjima. Ono što je staro su večni motivi saosećanja, (ne)trpeljivosti države prema građanskom samoorganizovanju i granicama odgovornosti za javno izrečene stavove.
Gušće od vreća s peskom, tokom majskih poplava, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku premrežile su informacije sa društvenih mreža i povezali namenski sajtovi za pomoć poplavljenima. Milisav Popović, politikolog i profiličar koji prati i funkcionisanje društvenih mreža, smatra da su korisnici Tvitera spasili oko 2.500 ljudi. Samo između 14. i 20. maja na Tviter je okačeno 517.300 poruka sa haštagom #poplave i 215.450 sa haštagom #SerbiaFloods koje su potom retvitovane.
Fotografija sa Tvitera
Tviter se pokazao kao najbrži medij za informisanje o svakom aspektu poplava: prihvatilištima kojima su potrebni hrana, voda i pelene, gradovima koji su ostali bez pomoći, lokacijama na kojima ljudi nisu evakuisani, mestima gde je potrebno još volontera, područjima gde su oštećeni putevi, kotama do kojih je došla voda i napuštenim životinjama. I ne samo to: Tviter i Fejsbuk su učesnicima na društvenim mrežama ponudili obilje informacija o emocijama ljudi u privatilištima, kvalitetu organizovanja državnih organa i institucija, ponašanju spasilaca, volontera i promovisanju junaka dana u poplavljenim područjima, i ne na poslednjem mestu – odnosa institucija i samih građana prema drugim građanima, manjinama, beskućnicima, deci sa ulice i svima drugima koji su bili zahvaćeni ovim iznenadnim vrtlogom.
U takvoj kakofoniji postova koji pored informacije nose i lični pečat autora, i podrazumevaju reinterpretaciju onih koji informacije dalje šire, izronila je ranjivost mreže na subjektivnost, zloupotrebe, i gomilanje poruka koje više nisu bile validne.
Tu manu tvitovanja i šerovanja ispravilo je sledeće oružje interneta – sajt poplave.rs napravljen na “ušahidi” platformi (Ushahidi što znači „svedok“ na Svahili jeziku) nastaloj 2008. godine zarad mapiranja nasilja tokom političkih sukoba u Keniji. Ušahidi je od tada korišćen u mnogim kriznim situacijama za prikupljanje informacija kroz više kanala uključujući SMS, e-mail, Twitter i web.
Vremenska linija od trenutka kada su 16. maja ujutro web developer Nemanja Avramović, kojem je ušahidi platforma od ranije bila poznata, i njegov prijatelj došli su do zaključka “da na internetu nedostaje neki vid centralnog mesta za filtriranje i prosleđivanje proverenih informacija javnosti”, do prvog tvita ka web zajednici i njenom odgovoru, pokazuje snagu internet komunikacije u vanrednim okolnostima. U roku od pola sata AdriaHost je donirao domen www.poplave.rs, u narednih sat vremena sajt je podignut, tokom prvih 24 sata na webstranici je već radilo desetak ljudi uglavnom sa Tvitera, a, po rečima našeg sagovornika, tačan broj ljudi koji su do kraja radili na mreži sajtova poplave.rs ne zna niko. “Po nekim procenama, preko 150 ljudi je učestvovalo u održavanju sajta, uključujući tehničku podršku koju je činilo nas 6-7, uredništvo (interna diskusija na Skajpu je imala preko 40 ljudi), a ostatak su činili volonteri na terenu kod kojih smo proveravali informacije”, kaže Avramović.
Sajt je u međuvremenu počeo kvalitetno da mapira i grafički prikazuje poplavljena područja. Ekipi sajta u tome je pomogao IT-ovac iz Hrvatske Hrvoje Bogner sa svojim znanjem o prostornim podacima. “Pošto je sajt poplave.rs koristio OpenStreetMap (OSM) kao podlogu za mapiranje, videli smo da prijavljena područja nisu bila dovoljno dobro nacrtana pa smo ih detaljnije docrtavali. Na početku su to bili Sremska Mitrovica, Obrenovac, Šabac, Krupanj, a kasnije, kako su ljudi počeli da šalju informacije, tako smo širili područja”, kaže Bogner i dodaje da se u ovu akciju koja je sprovođena od strane različitih timova u sve tri države pogođene poplavama uključio i Humanitarian OpenStreetMap Team (HOT). Sa ovakvom pomoći pokrenuli su akciju mapiranja područja zahvaćenog vremenskim nepogodama na Balkanu, dakle oko 29.000 kvadratnih kilometara. “Fokusirali smo se na karte zato što smo hteli da pružimo slobodan pristup sveže ažuriranim geografskim podacima, što u rasterskom što u vektorskom obliku, svim zainteresovanim organizacijama kako bi mogle da ih koriste na računaru, mobitelu, GPS-u, isprintane na papiru, itd. Nešto slično je rađeno nakon potresa na Haitiju 2010.”, kaže Bogner. Tako je sajt poplave.rs dobio još atraktivniji sadržaj.
Zbog svih ovih podataka, u nekim trenucima poseta sajtu je bila toliko velika da su serveri otkazivali poslušnost, pa su im u pomoć priskočile i hosting kompanije Mint Services i Mainstream Hosting sa svojim serverima. Uz nesebičnu pomoć stručnjaka volontera sajt je namešten da radi sa više servera (tzv loadbalancing).
Ova građanska inicijativa brzo je naišla i na podršku države – od prvih sati postojanja sajta otpočela je neformalna komunikacija sa predstavnicima Ministarstva unutrašnjih poslova i Crvenog krsta, a kasnije su se povezali i sa radio-amaterima koji su bili u vezi sa ljudima iz Gorske službe spasavanja, koji su bili na terenu.
Sajt poplave.rs je reemitovao i RMZO (Radio mrežu za opasnost) koju su pokrenuli radio-amateri.
Amateri koji to nisu
Upravo RMZO čini most između novih i tehnologija koje su već ranije isprobane. “Obučeni smo i licencirani da koristimo radio-amaterske frekvencije i uspostavimo radio-vezu između dve ili više tačaka u svim uslovima. Tu našu veštinu smo pokazali smo i tokom dejstva NATO 1999., razornog zemljotresa u Kraljevu i okolini 2009, požara na Goliji i poslednji put u katastrofalnim poplavama širom Srbije”, kaže Živojin Žika Petrović, menadžer za odnose sa javnošću Saveza radio-amatera Srbije.
Radio-amateri koriste najsavremenije tehničke uređaje koji mogu da budu potpuno autonomni od javne mreže napajanja, pokretni i stalno upotrebljivi i kad god postoji potreba oni pokreću Radio-mrežu za opasnost (RMZO). “To u praksi znači da se radio-amateri širom Srbije, a ima nas oko 5.000, delimično ili u potpunosti aktiviraju, da određen broj njih sa svojom opremom izlazi na teren, zatim se određuje centralna – upravna stanica koja počinje da prima informacije sa mesta dešavanja, selektuje te podatke i prenosi ih dalje. U slučaju poplava smo te informacije najviše usmeravali ka GSS” objašnjava Petrović.
Najaktivnija RMZO je bila ona koja je pokrivala Obrenovac i okolinu, ali su radio-amateri bili veoma angažovani i u Novom Beogradu, Paraćinu, Šapcu, Novom Sadu i drugim mestima. “Samo na centralnoj – upravnoj stanici u Beogradu bilo je desetak radio-amatera koji su se smenjivali i dan i noć bili aktivni tokom cele vanredne situacije”, kaže Petrović.
Prikraćeni
Uporedo sa porastom samosvesti građana i njihovim razumevanjem težine i snage uspostavljenih mreža komunikacije, usledila je i gorčina prikraćivanja.
Iz današnje perspektive, i Avramović veruje da je komunikacija između volontera iz web zajednice okupljene oko poplava.rs i države trebalo da bude drugačija. “Na kraju se sve zadržalo na nezvaničnoj komunikaciji, iako smo našim kontaktima u MUP-u omogućili potpuni pristup svim podacima”, kaže Avramović.
Za razliku od Gorske službe spasavanja koja je članica Republičkog štaba, radio amaterima je prvo bilo zabranjeno da uđu u Obrenovac, što je pokrenulo lavinu kritika na društvenim mrežama. Ovaj administrativni nesporazum je ipak razrešen – ministar policije i načelnik za vezu sektora pri MUP-u Milan Gligorijević su kasnije pozvali radio-amatere da se priključe akciji spasavanja i nastave prenos informacija, što je ujedno bio prvi put u bliskoj istoriji da ih je država zvanično podržala. “To nam daje nadu da ćemo postati članovi Republičkog štaba za vanredne situacije”, kaže Petrović.
Nisu, međutim, svi takvi optimisti. Mnogi volonteri su se rasuli kada je opasnost prošla ali deo internet zajednice je nastavio da radi posao od javnog značaja. Oni su naknadno pokrenuli akciju “U lice cenzuri” u kojoj zahtevaju da se sajtovi koji kritički izveštavaju o radu vlasti (koji su to radili i za vreme poplava) ne ometaju, da se poštuje vladavina prava, da se transparentno raspolaže doniranim novcem i da krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti koji tokom poplava nisu adekvatno reagovali.
“Građani bi mogli mnogo više da učine za sebe kada bi se isto ovako organizovali i povodom drugih inicijativa, a ne samo kada su im životi ugroženi,” misli Avramović posle ovog iskustva u samoorganizovanju.
broj 108/109, jul/avgust 2014.