Home TekstoviB&F Plus Uticaj emocija na geopolitiku: Podzemna mapa globalizacije

Uticaj emocija na geopolitiku: Podzemna mapa globalizacije

by bifadmin

Da li pokušaj da se formulišu emotivni obrasci u savremenoj geopolitici može biti opasan? Da, ali prevideti da oni postoje i da značajno oblikuju svetske događaje još je opasnije. Podzemna, emocionalna mapa globalizovanog sveta ukazuje da se strah doselio na Zapad, da je nada emigrirala na Istok, a da se poniženje ušančilo u veliki deo arpasko-islamskog sveta. Sve tri emocije zasnivaju se na postojanju ili odsustvu poverenja, koje je ključno za razvoj jednog društva. 

Analiza emocija na geopolitičkoj areni je izuzetno važna, jer one utiču na stavove i ponašanje nacija i na odnose između različitih kultura. Emocije su poput holesterola, i dobre i loše. Problem je pronaći odgovarajući balans. U eri globalizacije emocije su postale nezaobilazne u razumevanju složenosti sveta u kome živimo. One pokazuju koliko neko društvo veruje u sebe, pa time i koliko je sposobno da se oporavi od krize i prilagođava promenama, ističe Dominik Mojsi, profesor na Institutu političkih nauka u Parizu i gostujući profesor na Univerzitetu Harvard u svojoj studiji „Geopolitika emocija“.

emocije1

Prema mišljenju francuskog stručnjaka, sa poverenjem su najuže povezane tri emocije koje danas preovlađuju u svetu: strah, poniženje i nada. Strah je odsustvo poverenja da se bilo šta može značajnije promeniti nabolje te da će, zato, budućnost biti još gora od sadašnjosti. Nasuprot tome, nada je pokazatelj poverenja; zasniva se na ubeđenju da je danas bolje nego što je bilo juče i da će sutra biti još bolje. Poniženje je narušeno poverenje onih koji glorifikuju prošlost jer su izgubili nadu u budućnost i za to krive druge. Vrlo pojednostavljena, ali u osnovi tačna „emocionalna mapa“ globalizovanog sveta ukazuje da se strah doselio na Zapad, da je nada emigrirala na Istok, a da se poniženje ušančilo u veliki deo arapsko-islamskog sveta, sa zalivskim emiratima kao važnim izuzetkom koji potvrđuje pravilo.

Kontinentnade 

Azija je od kontinenta ratova prerasla u kontinent nade, i pored činjenice da optimizam u pogledu budućnosti ne dele sve azijske zemlje: Japan je po svojim frustracijama mnogo bliži Evropi i SAD, dok su brojne druge azijske zemlje na marginama napretka i do nade još nisu stigle. Jasno je da su glavni nosioci kulture nade u azijskom svetu Kina i Indija, čiji je ekonomski rast kao dvaju demografskih giganata izuzetan, uprkos njihovim podjednako gigantskim nedostacima.

Samopouzdanje i ponos većine Kineza zasnivaju se na poruci: „Kina se vratila“. Mada je umesto cara sada predvodi osrednje stručna partijska birokratija, to ne umanjuje kineski optimizam da njihova zemlja ponovo postaje svetska sila kao što je bila u prošlosti. Angažovana na stvaranju regionalnih saveza, Kina nastoji da stvori stabilnu azijsku protivtežu zapadnjačkom uticaju i podstakne osećanje prosperiteta na celom kontinentu. Njen vrtoglavi ekonomski uspon Peking smatra dokazom da njegov autoritarni pristup predstavlja održiv alternativni put u modernost.

Uprkos nedostatku političkih sloboda i nezavisnog pravnog sistema, većina Kineza o svojim liderima sudi na osnovu materijalnog napretka i mogućnosti da putuju u inostranstvo, što im je, nakon celog veka patnji u bedi i koprcanja u politici, važnije od slobode da se izraze drugačiji stavovi. Građani, istovremeno, očekuju od države da ih zaštiti od prirodnih katastrofa i od surovog ponašanja korumpiranih i neefikasnih lokalnih zvaničnika, što neizbežno ima i političke posledice. Aktuelna kombinacija ekonomskog napretka i političke stagnacije trajaće sve dok preovlađuje nada, koja pre svega podrazumeva kontinuitet privrednog rasta.

Nasuprot Kini, Indija je tek pre nešto više od šest decenija stekla nezavisnost, kada je njena hiljadugodišnja tradicija duhovnog bogatstva dobila značajnu političku dimenziju zahvaljujući Gandijevoj politici nenasilja. U međuvremenu, Gandijeve biste završile su u skladištima a šljašteći simboli kapitalističke potrošnje čine sve težom zamisao da je otac ove nove svetske sile bio oskudno odeveni filozof i politički aktivista koji se zalagao za jednostavnost i isposništvo. Veoma bogati Indijci i sami su zapanjeni kolliko su postigli u tako kratkom vremenu i koliko poštovanje su stekli u svetu, a indijski finansijski analitičari, programeri i lekari su među najtraženijima u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji.

Dok kinesko samopouzdanje delimično počiva na imperijalističkoj prošlosti, samopouzdanje Indije, kao nacije sa 700 miliona stanovnika mlađih od 25 godina,  zasniva se na viziji budućnosti. No, da bi nastavila da napreduje, Indija mora da razvija infrastrukturu, umanjuje nejednakosti i zauzdava korupciju. Kompleksna raznolikost pluralističke Indije možda je jedan od ključnih razloga za stabilnost njene demokratije. Nasuprot tome, centralizovana Kina je mnogo efikasnija, ali i podložnija brzom širenju haosa u slučaju političke nestabilnosti.

Moglo bi se reći da ove dve zemlje predstavljaju pouzdanu osnovu za globalnu nadu upravo zato što njihovi aktuelni lideri ne pretenduju da svet sačuvaju od sila zla kao SAD, ili da uspostavljaju etičke, društvene i kulturne norme, kao što to često čini Evropa, zaključuje Mojsi. Azijska nada se ne zasniva na velikim snovima o slobodi i miru u svetu, već na jednostavnijoj viziji stabilnog rasta i materijalnog prosperiteta. Milijardama ljudi u svetu koji gladuju takva umerena vizija svakako se čini privlačnom, ali je osnovano postaviti pitanje: da li će to, dugoročno, biti dovoljno?

Bog kao odgovor na neuspeh

Ako je nada samopouzdanje, poniženje je osećaj nemoći da se upravlja sopstvenom sudbinom jer ona zavisi od odluka nekog drugog. Danas je ta kultura poniženja uglavnom karakteristika velikog dela arapsko-islamskog sveta, a među brojnim razlozima Mojsi kao najvažniji ističe osećanje opadanja istorijskog značaja. Arapsko poimanje propasti, koje datira još od kraja 17. veka, ojačano je i produbljeno kumulativnim uticajem sukcesivnih frustracija: podređenosti zapadnom imperijalizmu u 19. i ranom 20. veku; rušenja iluzija o nezavisnosti; neuspešnosti korišćenja nafte kao ekonomskog i diplomatskog oružja i, iznad svega, nesposobnost sopstvenih lidera. Ovaj poslednji izvor frustracije još je dublji jer stanovništvu nije nametnut spolja, iako strane sile svesrdno „pomažu“ u tome, a nekada i direktno intervenišu kao što je bio slučaj u Iraku.

Arapske zemlje duboko su svesne sve većih razlika između uspeha koji ostvaruju zapadne i azijske zemlje koje koriste uspon globalizacije i sopstvene nesposobnosti da čine to isto. Preovlađujuća reakcija na takvo stanje stvari može se sažeti u stavu: „Ja neću da budem uspešan u svetu u kome pravila određuju drugi, i zato ću stvoriti sopstveni svet  u kome će uspeh biti definisan po mom nahođenju“. U tom paralelnom svetu, veliki broj muslimana je odgovor na neuspeh i poniženje potražio u Bogu. Ali, to je put koji je u suštini besciljan, ocenjuje Mojsi, jer ne nudi nikakvo smisleno rešenje za suočavanje sa izazovima modernog doba na koje svaka nacija mora nekako da reaguje.

Stoga, rastuća popularnost islamske religije, uključujući SAD i Evropu, ne umanjuje osećanje poniženja među arapskim narodima niti strepnju da je muslimanski svet geopolitički ugrožen. To ima odlučujuću ulogu u usponu muslimanskog fundamentalizma i terorizma i čini ga tako privlačnim za deo muslimana, među kojima su i oni čije su obrazovanje i materijalni status daleko iznad proseka.  Zapadna multikulturalna nastojanja da se ostvari „konstruktivan odnos“ sa islamom za tvrdokorne vernike su izraz dvoličnosti. Što se tiće širokih masa muslimana, oni traže poštovanje, dok je Zapad spreman da im ponudi samo toleranciju.

Pojedinci u arapskom svetu potpuno su svesni problema koji su posledica kulture poniženja. U knjizi „Biti Arapin“, poslednjoj koju je objavio najpoznatiji libanski kolumnista Samir Kasir pre nego što je poginuo u bombaškom napadu, autor ističe da je najgore kod osećanja poniženja to što Arapi odbijaju da ga prevaziđu. Privlačnost  džihadskog islamizma je u ideologiji koja nameće privid da je jedina koja Arape oslobađa statusa žrtve, te slično sicilijanskoj vendeti promoviše smrt kao nužno sredstvo za postizanje tog cilja. Rešenje je na sasvim suprotnoj strani, u promeni stava, tvrdio je Kasir. Arapski svet mora objektivno da sagleda razloge za svoju stagnaciju i da se, umesto neprestanog isticanja poraza i negativnih strana globalizacije, okrene mogućnostima da učestvuje u napretku, kao što su to učinile azijske zemlje.

Gubitak monopola nad budućnošću 

Kriza identiteta sa kojom se suočava zapadni svet, bez obzira na razlike između Amerike i Evrope,  može se svesti na pojam straha, izazvanog činjenicom da Zapad više nije nosilac globalizacije i da nema monopol nad budućnošću. Sa obe strane okeana jača strah od ekonomske nesigurnosti ili kraha, koji prate strahovi od terorizma, ekoloških katastrofa, zaraznih pandemija, potpune tehnološke kontrole nad privatnošću… Svi ovi strahovi zasnivaju se na doživljaju da je budućnost krajnje neizvesna i preteća, jer se može veoma malo, ili nimalo kontrolisati.

Postoji značajna veza između straha koji se danas oseća na Zapadu i slabljenja demokratskog ideala. Štaviše, ističe Mojsi, kultura straha smanjuje kvalitativni jaz koji je nekada postojao između demokratskih i nedemokratskih režima, jer strah nagoni da se krše sopstvena moralna načela koja se zasnivaju na strogom poštovanju vladavine prava. Kada demokratski režimi propovedaju vrednosti kojih se u praksi više ne drže, oni gube svoj visokomoralni status, a time i privlačnost.

Nepostojanje jasnih geografskih granica i neuspeh EU da stvori jasno osećanje identiteta, svrhe i usmerenja za zemlje koje obuhvata, uvećava osećanje nesigurnosti u Evropi. Evropljani nemaju jasan odgovor na pitanje ko su, gde njihov kontinent počinje, a gde završava. Ozbiljni problemi na finansijskom tržištu, ekonomska recesija, opadanje kupovne moći, a posebno rastuća nezaposlenost među mladima za koju se već duži period ne nalaze prava rešenja, sve više se manifestuju kroz žestoke kritike koje se upućuju Evropskoj komisiji da stvara više problema nego što ih rešava, da sve manje štiti a sve više nameće nepopularne mere. Bojazan od ekonomske stagnacije razlog je za još jedan evropski strah koji je suptilniji, ali veoma raširen. To je strah da je Evropa osuđena da postane neka vrsta muzeja, veća verzija Venecije, oaza prefinjenog života i kulture koju ljudi sa dinamičnijih kontinenata vole da posećuju ili da tu provode starost, ali da više nije centar stvaralaštva i uticaja na svet.

Ako Evropljani sebi postavljaju pitanje ko su, Amerikanci se pitaju šta su to sebi učinili i zašto se ostatak sveta, čak i doskorašnji prijatelji i saveznici, okrenuo protiv njih. U tom procesu samoispitivanja, Amerikanci počinju da sumnjaju u univerzalnost njihovog sistema, pa i u to šta je za njih dobro kada Amerika više ne praktikuje vrednosti koje propoveda. Za razliku od Evrope, tradicionalno obeležje Amerike bila je, pre svega, nada. Njena sopstvena istorija zasniva se na gotovo mesijanskoj nadi, uverenju da je Amerika zemlja spasa, oslobođenja i novih početaka, što je bila i suština njene privlačnosti za ljude iz celog sveta.

Ali ekonomski, politički i društveni pokazatelji da je Amerika na silaznom putu sve su brojniji, a njeni građani, baš kao i Evropljani, strepe od ekonomske propasti, gubitka posla i pretnje da pređu u „vlasništvo“ stranih kompanija, posebno kineskih. Evidentno je sve veće zaziranje od globalizacije i jačanje protekcionističkih težnji. Dodatno, zajednički strahovi sve više razjedinjuju Ameriku i Evropu, i mada je udaljavanje u pogledu suštinskih vrednosti i strateških odluka najvidljivije kroz neslaganja u vojnom savezništvu, ono je itekako prisutno i u ostalim ključnim društvenim segmentima.

To što je Zapad izgubio monopol nad nadom verovatno se nije moglo izbeći. Sa druge strane, to što je postao novo središte straha ne mora da bude fatalno, ali ako ne dođe do pozitivnih promena – moglo bi da postane. Nada je pre svega stanje uma, ističe Mojsi i podseća na primer Tristana Bernara, francuskog pisca jevrejskog porekla koji je pred nacističko hapšenje rekao svojoj ženi: „Do sada smo živeli u strahu, od sada ćemo živeti u nadi.“ Da bi mogao da odgovara izazovima sa kojima se suočava, svetu je, iznad svega, neophodna nada, poručuje francuski stručnjak.

Zorica Žarković

Pročitajte i ovo...