Revolucionarna ideja o javnim parkovima u Britaniji koji će biti dostupni svima, mnogo duguje rešavanju jednog sasvim drugog problema: gradskih grobalja koja su toliko bila pretrpana da su ljudski ostaci spontano isplivavali na površinu. Kada su groblja iseljena van gradova, počela su da liče na parkove, pa se tamo sve više dolazilo i radi šetnje i provoda. Vlasti su, konačno, shvatile da građanima ne trebaju groblja koja liče na parkove, već pravi parkovi.
Kada je engleski pesnik Vilijam Blejk umro1827. godine, sahranjen je na Banhil Fildsu povrh tri druga leša. Kasnije su još četiri smestili preko njega. Razlog za ovakvu „ekonomičnost“ ležao je u činjenici da je sredinom 19. veka London imao samo 88 hektara zemljišta za sahrane. Pokojnici su se tamo „pakovali“ toliko gusto da su ih londonska groblja apsorbovala u zaprepašćujuće velikom broju. Procenjuje se da je parohijska crkva Sent Merileboun „uglavila“ oko 100.000 leševa na groblju površine jedva nešto veće od 40 ari. Tamo gde je danas Nacionalna galerija na Trafalgar skveru bilo je skromno groblje crkve Svetog Martina u polju, u kojem je sahranjeno čak 70.000 tela u gornjem sloju, a još nebrojene hiljade bili su pohranjene ispod njih.
Kada je crkva 1859. najavila nameru da isprazni grobnice, prirodnjak Frenk Baklend odlučio je da pronađe mrtvački sanduk velikog hirurga i anatoma Džona Hantera kako bi se njegovi ostaci mogli sahraniti u Vestminsterskoj opatiji. Ovako je opisao ono što je unutra zatekao: „Gospodin Burstal je ostavio otključana glomazna hrastova vrata grobnice broj 3, pa smo osvetlili unutrašnjost fenjerom i tada sam ugledao nešto što nikada neću zaboraviti. Preda mnom su bile hiljade i hiljade nagomilanih i slomljenih sanduka, potrpanih svuda, kao da ih je tamo ostavila oluja“. Baklendu je trebalo 16 dana predanog pretraživanja da pronađe Hanterove ostatke. Nažalost, niko se nije na sličan način potrudio oko drugih sanduka, pa su oni nemarno odvezeni u neobeležene grobove na drugim grobljima. Posledica toga je i da se danas ne zna gde počivaju posmrtni ostaci značajnog broja velikana – proizvođača nameštaja Tomasa Čipndejla, naučnika Roberta Bojla, minijaturiste Nikolasa Hilarda i mnogih drugih.
Mrtvi opasni po žive
Za gužvu u „podzemnom svetu“ odgovornost su u priličnoj meri snosile crkve – većini su upravo sahrane obezbeđivale najviše novca, pa nikako nisu htele da odustanu od tako unosnog posla. Koliko su duhovnici bili alavi na zaradu od smrti ilustruje primer Enonske baptističke crkve iz Klemens Lejna, u čijem podrumu je za samo 19 godina potrpano više od 12.000 tela. Nepodnošljiv smrad se širio i u drugim crkvenim objektima, pa nije bila retkost da tokom službe deo vernika padne u nesvest. Konačno, većina je potpuno prestala da dolazi, ali bez obzira na njihov „tihi štrajk“ prema Bogu, kapela je i dalje primala tela i sahranjivala ih.
Groblja su se toliko napunila da je bilo gotovo nemoguće prevrnuti busen a da se ne naiđe na neki deo ljudskog tela. Pokojnici su sahranjivani u tako plitkim i površno zatrpanim grobovima, da su ljudski ostaci često bila dostupni životinjama, ili su se spontano pojavljivali na površini, što je zahtevalo ponovni ukop. Ožalošćeni su u sve manjem broju prisustvovali sahranama, jer je to u datim okolnostima bilo ne samo izuzetno ponižavajuće već, i po tvrdnjama stručnjaka – opasno iskustvo. Londonom su uveliko kružile priče kako po grobljima leže i živi, onesvešćeni od kužnih isparenja, a ostao je i zapis o svedočanstvu nekog doktora Vokera, tokom jedne parlamentarne istrage koja je tim povodom pokrenuta. Lekar je saopštio da su grobari, pre nego što bi otkopali zemljište da u njega spuste sanduk, prvo bušili rupu sa strane, ubacivali cev i spaljivali gasove koji su otuda izlazili – što je bio proces koji je mogao potrajati i 20 minuta. Komitet koji je vodio istragu, citirao je i Vokerovo stručno mišljenje da „udisanje tog gasa, nerazblaženog atmosferskim vazduhom, donosi trenutnu smrt, a čak i kada je veoma razblažen, dovodi do teških bolesti koje često završavaju smrću“.
U javnosti se sve više raspravljalo da je jedino rešenje – iseliti groblja van gradova. Najglasniji i najuporniji promoter te ideje bio je Džon Klodijus Ludon, koji je 1843. objavio knjigu „O planiranju, sađenju i održavanju grobalja i o poboljšanju stanja na crkvenim grobljima“. Autor u knjizi napominje i da je jedna od poteškoća sa londonskim grobljima u tome što su uglavnom građena na zemljištu od teške ilovače, koje se nije dobro dreniralo. Groblja u predgrađima, predložio je, mogla bi se smestiti na peščanom ili šljunkovitom tlu, gde bi sahranjivana tela „postala sjajno prirodno đubrivo“. Intenzivno sađenje drveća i grmlja omogućilo bi upijanje štetnih isparenja iz grobova i da vazduh bude čist kao na selu. Ludon je projektovao tri takva nova groblja i maltene od njih napravio parkove. Nažalost, nije mogao da zna da će jednog dana počivati u jednoj od svojih tvorevina, pošto je umro iscrpljen preteranim radom pre nego što su njegove pogrebne vizije mogle da se realizuju.
Mortus ekspres
I tako su britanska groblja, od magacina strave i kužnih isparenja, faktički pretvorena u parkove. Ljudi su odlazili tamo nedeljom popodne ne samo da bi odali poštu svojim pokojnicima već i da bi se prošetali, nadisali svežeg vazduha i pravili piknike. Groblje „Hajgejt“ u današnjem severnom Londonu, sa širokim vidokrugom i impozantnim spomenicima, postalo je u to vreme prava turistička atrakcija. Oni koji su živeli u okolini kupovali su ključeve za kapije, kako bi mogli da ulaze i izlaze kad im odgovara. Najveće od svih bilo je groblje Brukvud u Sariju, koje je 1854. godine otvorila Kompanija za londonsku nekropolu i nacionalne muzeje, i koje je primilo četvrt miliona tela na svojih 800 hektara. To je postao toliko veliki posao, da je kompanija upravljala privatnom železnicom između Londona i Brukvuda, četrdesetak kilometara na zapadu, sa tri klase usluge i dve stanice u Brukvudu: jednom za anglikance i drugom za nekonformiste. Železničari su tu liniju sa privrženošću nazivali „Mortus ekspres“ i ona je postojala sve do 1941. godine, kada su joj smrtni udarac zadali nemački bombarderi.
Vlastima je, srećom, svanulo, da ljudima nisu potrebna groblja koja liče na parkove, već pravi parkovi. Nešto sasvim novo otvoreno je u Birkenhedu, spram Liverpula: javni park napravljen na 30 hektara pustare, čiji je projektant bio Džozef Pakston. Čim je otvoren, postao je najomiljenije sastajalište, jer je to bilo prvi put da je park dostupan svima, bez obzira na klasnu pripadnost i imovinsko stanje. Parkovi koji su do tada postojali, a to znači do poodmaklog 19. veka, bili su privilegija bogatih, uspešnih i slavnih i postojao je prećutni sporazum da sirotinja, pa čak ni srednja klasa tamo nemaju pristup. U nekim parkovima, kao što je bio Ridžents park, do 1835. naplaćivale su se veoma skupe ulaznice kako bi se „prost svet potpuno obeshrabrio da i pomisli da tu uđe“. Stoga je zamisao o parku napravljenom u gradu, koji bi slobodno koristili svi stanovnici bez obzira na svoj imovinski i društveni položaj bila zaista – revolucionarna.
broj 110, septembar 2014.