I pre nego što je bio suočen sa naučnim saznanjima o promenama klime, poljoprivrednik se prilagođavao ćudima vremena i uspevao, koristeći klasične „antibiotike“: navodnjavanje, otpornije seme i agrotehničke mere. To su i danas, kad srpski klimatolozi i agronomi strahuju da bi ekonomske štete od promene klime mogle biti značajne, lekovi koji „rade“.
Odgovorni koji su makar i ovlaš upućeni u regionalne klimatske scenarije do sredine ovog veka, možda već stavljaju prst na čelo zamišljajući društvene, ekonomske a i gastronomske posledice najavljenih vremenskih nedaća koje uključuju sve učestalije ekstreme, poplave, suše, porast prosečnih temperatura vazduha, ‘suma aktivnih temperatura’ i skraćivanje vegetativnog perioda. Uzimajući u obzir za trenutak samo moguće rizike od sušnih perioda, recimo, postavlja se pitanje kojim od postojećih opcija dati prednost, i zašto: agrotehničkim merama, navodnjavanju, ili uvođenju novih sorti otpornih na sušu.
Stručnjaci navode da jedino navodnjavanje može biti ‘antibiotik’ u državi gde se trenutno navodnjava samo tri procenta obradivog zemljišta, a gde je zapravo skoro 75% pogodno za navodnjavanje. Ako se po tom pitanju ništa ne učini do druge polovine veka, srpski klimatolozi i agronomi strahuju da bi ekonomske štete mogle otići i preko 20% vrednosti agrarnog proizvoda. A s obzirom da su u najavi i poplave, nalik prošlogodišnjim, treba se upitati kako izbalansirati prioritete zaštite od naočigled suprotnih rizika. O težini takvih odluka govori i to da Srbija koristi oko 65% svoje teritorije za poljoprivredu, da je njen udeo u BDP 8,5% i da u ovom sektoru zapošljava preko dvadeset procenata stanovništva..
Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine navodi da domaća poljoprivreda, kao i mnoge druge, pati od nedostatka regionalnog planiranja, stručnosti i tehnološke baze. U to se sada umešala i politika klimatskih odlučivanja. Dokumenti navode da modeli za period od 2031. do 2060. predviđaju da će uticaji klimatskih anomalija imati za posledicu pad poljoprivredne proizvodnje. Autori velike međunarodne studije o Evropskim agroklimatskim uslovima u režimu klimatskih promena kažu da će proizvodnja useva koji zavise od redovnih kiša biti pod sve većim pritiskom, a da će pojavljivanje nepovoljnih godina voditi ka neujednačenostima međugodišnjih prinosa, otežavajući planiranje. Studija napominje da agro-klimatski modeli predviđaju pad prinosa zimske pšenice između 3.7 i 16.8 procenata za 2040. godinu, a povećanje temperatura i promene u vodnom bilansu mogu voditi ka smeni tradicionalnih useva i pojavi novih, prilagodljivijih novim uslovima. Toj pesimističnoj slici se docrtavaju i drugi detalji: više temperature i nove štetočine će biti izazov vinarstvu, povećana erozija će biti pretnja brdskom zemljištu, jabuka će biti sve više ugrožena sušama, a štete od kasnih prolećnih mrazeva se mogu povećati zbog ranijeg početka vegetativnog perioda.
Štete od otopljavanja su tu
Već i postojeće sezonske anomalije imaju uticaj. U Vojvodini, recimo, tokom proteklih 10 godina, porast delovanja štetočina (Fusarium, Cercospora) na žitaricama, suncokretu, paradajzu i krompiru ukazuje na trend otopljavanja i jačih padavina, koje su u kombinaciji neophodne za širenje ovih vrsta. Prolećni mraz, suše, izuzetno hladne zime i grad već uobičajeno prave štete, koje će, po procenama, u srednjoročnoj budućnosti rasti i po intenzitetu i učestalosti. Kuriozitet je doduše taj da, u zavisnosti od modela, 2080. godina može biti svedok i negativnih i pozitivnih trendova u prinosima. Imajmo, međutim, u vidu da takve procene, iako potkrepljene najsavremenijim modelima, imaju samo okvirni značaj za agronome i politički kadar sa mandatom strateškog planiranja poljoprivrednog razvoja. Naši istaknuti stručnjaci iz ove oblasti, Branislava Lalić i Dragutin Mihajlović kažu da tvrdnja da će „do 2040. biti toplije i suvlje“, za agronome nije dovoljno precizna, jer ne određuje ni kada, ni koliko ni kako. Ovo ne znači da pouzdane strategije ne postoje. Među njima su metode smanjenja isparavanja postavljanjem vetrobrana, širenje hlada i ugrađivanje protivgradnih mreža. Rotacija useva, smanjenje gajenja prolećnih useva, i uvođenje onih otpornijih na sušu su mere o kojima se odmah može govoriti. Kao i o merama obrazovne i investicione politike, koje uključuju zbližavanje proizvodnje i nauke, izgradnju infrastrukture, diversifikaciju useva, i uvođenje boljih mehanizama pravno-finansijske zaštite proizvođača u zonama rizika.
Ove poslednje mere govore da lek za smanjenje rizika od klimatskih promena, najpre treba tražiti u razvoju i ulaganju u one sfere koje bi i inače trebalo da budu prioritetne. Vremenski uslovi, zemljište i klimatske promene samo su neki, čak i manje uticajni, faktori koji će određivati budućnost agrara i kod nas i u svetu. Tako podaci govore da su između 1960. i 1990. godine promene u svetskoj proizvodnji hrane zavisile pre svega od agrotehničkog razvoja, a skoro minimalno od klimatskih promena. Procene stručnjaka sa Vageningen Univerziteta u Holandiji su da će do 2080. godine, porast produktivnosti u Evropi biti između 25 i 160 procenata, od čega se 20 do 140 procenata dovodi u vezu sa tehnologijama a samo 5%-20% sa klimom i ugljeničnim đubrivima. Same klimatske promene figuriraju sa simboličnim jednim procentom uticaja na produktivnost! Oprez: ovakvi podaci su agregatni za Evropu i predstavljaju osrednjene vrednosti svih gubitaka i dobitaka koji bi se osetili u regijama koje će zbog različitih ekonomskih i ekoloških uslova neminovno imati različite ranjivosti i sposobnosti prilagođavanja. U svakom slučaju, fokus na tehnologije i obrazovanje ima anti-fatalistički odnos prema onome što nam se sprema sa neba.
Protiv fatalizma
Ovo suzbijanje fatalizma je važno jer oslobađa kreativne energije u pravcima koja nisu diktirana pasivno/pesimističkim konstrukcijama Klimatskog Armagedona. Naime, strahovanja od budućih promena klime često su zasnovana na robusnim modelima atmosferske budućnosti i notorno nepouzdanim (ili nepostojećim) modelima društveno-ekonomskih budućnosti. Ova disproporcija rezultira time da se često zaboravlja da društvo ima, verovali ili ne, i ‘neklimatsku’ budućnost. Klimatski redukcionizam, kako ga nazivaju stručnjaci, ima tendenciju da svodi društveni život skoro isključivo na ekološki nivo, pri tome ne uzimajući u obzir činjenicu – opšte poznatu iz istorije poljoprivrede – da se poljoprivrednik uvek prilagođavao, sa ili bez naučnog žargona o merama adaptacije, ublažavanja ili ranjivosti od klimatskih promena. Upravo ti evolucijski procesi i autohtone prakse se ne mogu kvantifikovati jer ne podležu fizičkim zakonima, pa kao takvi često nisu predmet naučne analize. Ko može da prognozira ekonomsko-političku sliku Grčke u narednih deset godina? Nešto je sigurnije da ćemo i tada, nadajmo se, imati grčko maslinovo ulje.
Nisu nam potrebni strahovi od klime da popravimo stvari za koje već znamo da su aljkave, niti se na klimatska predviđanja može gledati izolovano od ostalih trendova. Ilustracije radi, možemo razmotriti neke pretpostavke o budućnosti korišćenja poljoprivrednog zemljišta u Evropi. Jedan od scenarija kaže da će uz tekući rast upotrebe agro-tehnologija i postojeću potražnju hrane, uključujući i GM, površina agrara u Evropi opasti u toku ovog veka. Ovo sve pod uslovom da države ne ukinu svoje sadašnje opredeljenje za intenzivnu poljoprivredu i ne prihvate hiperprodukciju. Ukoliko se to ne desi, upotrebljivo agrarno zemljište bi moglo opasti i za 50 procenata, što bi otvorilo mogućnosti veće proizvodnje bio-goriva ili stvaranje novih urbanih i rekreativnih celina. U takvim scenarijima bi uticaj klime proporcionalno opao – što zbog novih sorti, agrotehničke i klimatske optimizacije, poboljšane vodne infrastrukture, što zbog smanjena površine izložene rizicima. Prognoze o tome da li ćemo se u takvim vremenima hraniti zdravije i ukusnije su nezahvalne. Ne samo što je nemoguće reći kakve će nam biti namirnice, već i zato sto ne možemo reći kako će nam se promeniti ukus. Svadbarski kupus ostaje sigurno, bez brige.
Vladimir Janković, bivši asistent Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, klimatolog i istoričar nauke, i profesor u Centre for the History of Science, Technology and Medicine, University of Manchester