Komplikovana spoljnopolitička pozicija i moguće unutrašnje tenzije čine Saudijsku Arabiju još jednim, izuzetno važnim političkim i ekonomskim faktorom usložnjavanja situacije na Bliskom Istoku i na globalnoj sceni.
Novi saudijski kralj Salman (79) stupio je na tron krajem januara, na dan smrti svog polubrata Abdulaha (91) od koga je osim pozicije apsolutnog vladara svoje zemlje, preuzeo i titulu Čuvara dve svete džamije, Velike džamije u Meki i Prorokove džamije u Medini. Za sada nema naznaka da je sa novim suverenom došla i neka nova politika.
Tesna veza između Kuće Sauda i vehabizma – uprošćeno rečeno, ultrakonzervativnog shvatanja islama odnosno „izvornog monoteizma“ koji zabranjuje bilo kakve inovacije ili reforme u islamskom učenju i na taj način čuva njegove „izvorne vrednosti“ – potiče još iz vremena prve (od tri) saudijske države i ima snažan uticaj na formulisanje njene spoljne i unutrašnje politike.
Vehabizam, koji ispoveda četvrtina stanovnika Saudijske Arabije, predstavlja dominantnu formu islama u zemlji i uživa značajnu finansijsku podršku države koja je rasla uporedo sa njenim ekonomskim usponom, započetim u vreme naftne krize iz 1973. godine, kada je cena nafte na svetskom tržištu učetvorostručena a Saudijska Arabija (koja je u međuvremenu proširila kapacitete) počela da godišnje zarađuje bezmalo 120 puta više novca u odnosu na početak 70-ih. Upravo uz pomoć ovog novca vehabitsko učenje je uspelo da se probije u prve redove „globalizacije islama“ i u velikoj meri utiče na kreiranje globalnog imidža i percepcije druge najveće svetske religije.
I pored bliskih veza i međusobnog podupiranja saudijske države i zvaničnog vehabizma, ekstremne verzije ovog učenja koje se protive tehnološkom napretku i strateškom savezništvu sa SAD kao nemuslimanskom zemljom i glavnim saveznikom Izraela, imaju moćne i izuzetno bogate pristalice, simpatizere i finansijere koji deluju van državne politike.
Tenzije između Kuće Sauda i ekstremnih verzija vehabizma prvi put su izbile na površinu 30-ih godina prošlog veka kada je osnivač Kuće Sauda kralj Ibn Saud izgubio kontrolu nad ikvanima – plemenskom milicijom čije shvatanje vehabizma nije moglo da prihvati pojavu telefona, telegrafa i automobila. Ovakve pobune, koje vrlo često izazivaju i nestabilnost u okolnim zemljama, ciklično se ponavljaju a posle svake od njih raste pritisak na Kuću Sauda zbog „iskvarenosti i podilaženja zapadnjaštvu“ i na državne vehabitske uleme zbog njihovog „poslušništva monarhiji“. Kao rezultat toga, rastu državne koncesije u korist zastupnika ultrakonzervativnih religijskih učenja, povećava se obim islamskih studija u školama, i jača moć religijske policije. Ovo stvara konfliktnu situaciju u kojoj državne uleme pružaju punu podršku Kući Sauda (u vreme stacioniranja američkih trupa uoči Prvog zalivskog rata i povodom zvaničnih reakcija Kuće Sauda na terorističke napade u Njujorku 2001. godine) dok na unutrašnjem planu raste nestabilnost, broj samoubilačkih napada i napada na snage bezbednosti i strane državljane.
Nafta i prijateljstvo sa SAD
Primarna ekonomska briga Kuće Sauda je rastuće smanjenje zavisnosti SAD od bliskoistočne nafte. U kontekstu ovog poslednjeg, u svetskoj javnosti postoje oprečna tumačenja odluke Saudijske Arabije da ne smanjuje proizvodnju nafte bez obzira na drastičan pad cene. Jedna teorija kaže da na ovaj način Saudijska Arabija pomaže svom glavnom savezniku SAD u obaranju ekonomske moći Rusije (koja je ozbiljno suprotstavljena saudijskoj politici prema Siriji i Iranu)m dok drugi ugao gledanja smatra da Kuća Sauda na ovaj način pokušava da zada udarac proizvodnji nafte iz škriljaca u SAD, koja predstavlja veoma važan faktor američke energetske nezavisnosti.
Iako su prve posledice drastičnog pada cene nafte ukazivale da bi pretpostavka o saudijskom udaru na američku naftu iz škriljaca mogla da bude tačna, Bloomberg je nedavno izašao sa veoma interesantnim podacima koji ukazuju da je gorivo u SAD najjeftinije u prethodnih pet godina, a svi aktuelni trendovi ukazuju na to da će se narednih godina potrošnja nafte u ovoj ključnoj zemlji sve više smanjivati (neće pratiti tempo proizvodnje). Razlozi su brojni: od sve veće efikasnosti automobilskih motora, preko migracije stanovništva u velike gradove gde se koristi javni prevoz, pa do povećanog učešća energije iz alternativnih izvora. Trenutno se 89% energije potrošene u SAD tamo i proizvodi a potrebe za uvozom opadaju iz godine u godinu. U igri je, naravno, još mnogo faktora koji mogu da utiču na „oporavak“ cene nafte i ponovo poguraju cene na gore (potrebe Kine i Indije, troškovi „duboke“ eksploatacije itd), ali situacija u SAD je takva da pre ukazuje na to da bi cene pale u svakom slučaju, nego što potvrđuju da je u pitanju saudijski plan. Bilo kako bilo, februarska cena fjučersa sirove nafte od 56 dolara za barel u junu 2015. godine ukazuje na to da će cena sirove nafte na svetskom tržištu veoma sporo rasti i da će biti potrebni ozbiljni finansijski ili politički potresi kako bi ponovo prešla nivo od 100 dolara za barel. To je rizično i za samu Saudijsku Arabiju, koja će i sama morati da posegne za državnim rezervama da bi održala budžet a sprema se i poskupljenje energenata na domaćem tržištu.
Političke tenzije
Nafta nije ni prvi ni poslednji razlog koji je doveo do tenzija između Saudijske Arabije i njenog najvažnijeg saveznika. U godinama nakon napada na Njujork, unutar SAD su stizala brojna upozorenja da administracija Džordža Buša Juniora svojim bliskim vezama sa Kućom Sauda pomaže ekstremizam koji je „proizveo“ Osamu Bin Ladena. Kuća Sauda je sprovela opsežne akcije u cilju proterivanja Al-Kaide iz Saudijske Arabije ali je većina njihovih vođa pronašla utočište u Pakistanu, što je značajno destabilizovalo unutrašnje prilike u toj zemlji.
U oktobru 2013. godine Saudijska Arabija je odbila ponudu da uđe u Savet bezbednosti UN, što je izazvalo dodatno podozrenje njenih zapadnih saveznika. Odnosi sa SAD doživeli su ozbiljan zastoj kada je Barak Obama odbio da direktno vojno interveniše u Siriji, za šta se pored Saudijske Arabije žestoko zalažu i Katar i Turska. Zvaničnici iz Rijada, koji praktično ne kriju da su im mnogo bliže radikalne struje u američkoj republikanskoj partiji.
Saudijska Arabija ima i problem unutar sopstvene elite, budući da je deo Kuće Sauda sa simpatijama reagovao na pojavu Islamske države i njihovo shvatanje salafizma. Zvanična državna retorika Saudijske Arabije prema Islamskoj državi za sada je izuzetno oštra, prvenstveno zbog toga što Islamska država otvoreno dovodi u pitanje legitimitet Kuće Sauda. Međutim, moć i bogatstvo u Saudijskoj Arabiji kontroliše više od dve hiljade članova Kuće Sauda (ukupan broj članova šire kraljevske porodice je veći od petnaest hiljada), tako da kralj Salman i najviši prinčevi praktično nemaju načina da sa sigurnošću pretpostave ko u kući iskreno želi državni vehabizam i savezništvo sa SAD, a ko bi bio spreman da brzo promeni stranu i podrži neku vrstu ekstremističkog prevrata u zemlji.
Koliko je pozicija Kuće Sauda nestabilna govori i njihov najnoviji apel Sjedinjenim Državama da hitno angažuju kopnene trupe u borbi protiv Islamske države kako bi „sprečili da Iran ovlada Irakom“. Ovakav poziv se može svrstati u očajničke mere budući da su sponzori ekstremnog vehabizma u kraljevini uveliko isprovocirani dnevnom retorikom Kuće Sauda po pitanju Islamske države, tako da poziv da se SAD uključe u njihovo fizičko uništenje predstavlja pravo igranje vatrom. Da bi se Kuća Sauda upustila u takav rizik potrebno je da se pojavi drastična opasnost na drugoj strani, i izgleda da je Iran upravo ta opasnost. Uticaj Irana u Siriji i Iraku je već zadao dovoljno glavobolja Kući Sauda, ali znak za „crvenu uzbunu“ je verovatno bilo pokretanje ofanzive iračke vojske na Islamsku državu u gradu Tikritu na severu Iraka. Prema informacijama koje stižu sa terena, u pitanju je jedinstvena operacija u kojoj zajedno nastupaju šiiti, suniti i Kurdi a komanduje lično general Kasem Solejmani, komandant posebnih snaga iranske Revolucionarne garde koje su zadužene za operacije izvan Irana i direktno su podređene ajatolahu Hamneiju. Da situacija na Bliskom Istoku ponekad može poprimiti zaista bizarne oblike ukazuje neobična podudarnost u stavovima po pitanju Irana, koja u poslednje vreme stiže iz dva dijametralno suprotno pozicionirana centra – Rijada i Tel Aviva. U medijima su se čak pojavile špekulacije da bi Saudijska Arabija mogla da Izraelu ustupi svoj vazdušni prostor ili čak infrastrukturu u slučaju vazdušnih napada na Iran.
Milan Kokorić
broj 115, mart 2015.