Naš Zakon o radu dopušta samo zaposlenima na neodređeno i određeno vreme i, paradoksalno, onima koji su bili zaposleni pa ostali bez posla, da budu članovi sindikata. U svetu, sindikati sve češće pronalaze svoj smisao u borbi za prava nezaposlenih i fleksibilno zaposlenih svesni da će se kad tad i sami naći u sličnoj situaciji. Kod nas se na sindikalnoj sceni bojažljivo razmišlja o proširenju značenja „zaposleni“.
Fama od 26.000 registrovanih sindikata u Srbiji plod je nesretno postavljenog načina registrovanja sindikata a ne mnogobrojnosti njegovog članstva. Prema procenama stručnjaka teško da u Srbiji ima više od 300.000 članova u svim sindikatima, što je manje od članstva Srpske narodne stranke, na primer. To možda bolje od svega ilustruje podatak o moći sindikata. Da smo u nekoj skandinavskoj zemlji, sindikati bi potencijalno mogli da traže svoje članstvo među oko 770.000 nezaposlenih, ili među neutvrđenom broju ljudi koji radi sa ili bez nekog privremenog ugovora i na crno, pa čak i među studentima.
Tomislav Stajić, sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Vojvodine (SSSV) vidi problem u činjenici da ni ona fizička lica koja nisu u formalnom smislu zaposlena, već rade “na ugovor”, po projektima, preko zadruga, agencija za “iznajmljivanje” radne snage, pa i “na crno”, ne mogu biti članovi sindikata. “Kako je u Srbiji, kao i u ostalim zemljama u tranziciji sve više radnih mesta sa nesigurnim uslovima rada, potpuno je jasno da na ovaj način prava armija potencijalnih članova sindikata ostaje i bez formalne prilike za to. U EU ima zemalja u kojima je formalna situacija ista, ali se ipak šira populacija bori za unapređivanje radnih prava. U Zapadnoj Evropi na primer akcije sindikata podržavaju i u njima učestvuju sve kategorije građana, od nezaposlenih, preko penzionera, studenata pa sve do srednjoškolaca”.
S obzirom na činjenicu da je u Srbiji broj nezaposlenih zaista veliki, kaže sagovornik B&F-a, oni mogu biti značajan potencijal za sindikate. “Sindikati su se i do sada borili za kvalitetnija rešenja u zakonima koji regulišu prava nezaposlenih, delimično u želji da nezaposleni prepoznaju njihov doprinos, kako bi, kada se zaposle, vratili sindikatima ‘dug’ učlanjujući se u njih. Međutim, osnovni motiv sindikata za borbu za zaštitu prava nezaposlenih je zapravo činjenica da njihovi članovi, dakle zaposleni, vrlo lako mogu postati nezaposleni. Zbog toga se između ostalog borimo i za veće naknade i duži period obezbeđivanja istih za vreme trajanja nezaposlenosti”, kaže Stajić.
Sagovornik B&F-a ističe da ipak do sada u Srbiji nije bilo zvaničnih akcija sindikata u sklopu borbe za proširivanje članstva, već je “sve na nivou neformalnih razmatranja opravdanosti izmena u zakonodavstvu, na primer u vezi sa proširivanjem definicije pojma ‘zaposleni’. Značilo bi nam da osim zaposlenih, obuhvatimo i druge kategorije stanovništva, ali ne treba zaboraviti jednu istinu – da snaga sindikata nije samo u prostom broju. Naime, i brojno članstvo koje nije dovoljno svesno i spremno na akciju i solidarnost ne donosi uspeh”.
Kad najtiši dobiju glas
Da sindikalizam i jačina i razvijenost ekonomije idu “ruku pod ruku” pokazuje primer uspešnih skandinavskih zemalja, koje imaju gotovo najjaču sindikalnu scenu u svetskim okvirima. U Danskoj je na primer većina zaposlenih (oko 80% iz privatnog sektora) u sindikatima. Ole Nilsen iz najvećeg danskog sindikata 3F kaže za Biznis & finansije da sindikati tamo imaju veoma značajnu društvenu ulogu, posebno zato što zakoni u maloj meri regulišu tržište rada, jer to zapravo čine kolektivni ugovori sklopljeni između socijalnih partnera, odnosno poslodavaca i sindikata.
“Ali naše članstvo ne čine samo zaposleni. U Danskoj gotovo svako može da bude član sindikata. Koliko će plaćati članarinu zavisi od toga da li ima neka primanja, a u koji ogranak će se učlaniti to zavisi od oblasti u kojoj radi, u kojoj je radio ili za koju se priprema na studijama”, kaže Nilsen i dodaje da je ceo ovaj princip zasnovan na ideji za koju su se izborili još 1899. godine kada je i uspostavljen tzv “Danski model” regulisanja tržišta rada. “EU se u poslednjih 10 godina sve više meša u način funkcionisanja našeg „Danskog modela“, pa smo se mi sindikati zbog toga još više aktivirali i zadobili možda još i više političkog uticaja, kako bismo sačuvali radnička prava za koja smo se do sada izborili”, tvrdi on.
Kod nas se o sindikalnom organizovanju govori kao o nekakvom restlu prošlosti, delom zbog toga što oni nisu opravdali očekivanja članstva a delom i kao nametnute mantre o sindikatima kao restlom bivšeg sistema i glavnoj smetnji efikasnom upravljanju preduzećima. U takvoj medijskoj kakofoniji često se gubi iz vida činjenica da su sindikati u najrazvijenijim zapadnim zemljama mnogo jači nego u Srbiji i neretko spremni da izvode svoje članove na ulice, i da parališu rad svojih kompanija ili javnih službi.
Čak i u SAD, koje su daleko od sindikalnog raja, jačaju ideje zaštite radničkih ali i prava nezaposlenih. Tako je u jeku ekonomske krize početkom 2010. godine osnovan Sindikat nezaposlenih ili drugačije zvan – UCubed. Ovaj sindikat je zapravo ogranak Međunarodne asocijacije mašinista i zaposlenih u vazduhoplovstvu, čiji lideri su odlučili da pruže pomoć milionima osoba koje su tokom recesije ostale bez posla.
Oni vrše pritisak na američku Vladu da organizuje programe za zapošljavanje, da nezaposlenima osigura zdravstveno i socijalno osiguranje, kao i bonove za hranu i druge, za Ameriku netipične, beneficije.
Princip organizacije je sledeći: UCubed se sastoji od mnoštva ogranaka po čitavoj zemlji. Svaki ogranak može formirati minimum 6 nezaposlenih koji žive na teritoriji sa istim poštanskim brojem. Više takvih grupa se potom udružuje u veću organizacionu jedinicu, kojih ima 300, i tako je sindikat istovremeno aktivan širom zemlje. Zanimljivo je da svi aktivisti odnosno članovi učestvuju u izboru svojih lidera.
Rik Sloan, predsednik Ucubed-a, kaže da im u širenju članstva u velikoj meri pomažu društvene mreže: “Tako smo na primer, prilikom poslednje izborne kampanje, doprli do 34,4 miliona korisnika Fejsbuka”. Sindikat na Fejsbuku okuplja više od 260.000 članova sa engleskog govornog područja i još 14.000 sa španskog.
“UCubed u neku ruku pomaže ljudima koji su usled nezaposlenosti potpuno izolovani, povezuje Amerikance koji se svakodnevno suočavaju sa istim izazovima, i daje im mogućnost da se preko izabranih lidera uključe u političke kampanje”, kaže Sloan. Mnogi od njihovih predloga su za ovih pet godina uključeni u zakone SAD ali rukovodstvo sindikata nije zadovoljno jer njihova dva ključna zahteva – ulaganje u Administraciju za unapređenje zapošljavanja u 21. veku i antidiskriminacioni zakoni za zaštitu nezaposlenih – još nisu usvojena.
broj 115, mart 2015.