/ B&F Plus / Novinari kao prekarijat: Autocenzura i egzistencijalna nesigurnost
BiF Analize Čitajte B&F online

Novinari kao prekarijat: Autocenzura i egzistencijalna nesigurnost

This post has already been read 1117 times!

Novinari smatraju da u Srbiji nema slobode medija, a osim nemogućnosti da slobodno rade posao koji vole, njih muče i nesigurnost zaposlenja, neizvesnost radnog vremena, neizvesnost zarade, nesigurnost radnih prava, kao i egzistencijalna nesigurnost. Nešto više o položaju novinara u našoj zemlji možete pročitati u nedavno objavljenoj knjizi “Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život”, koja sadrži rezultate empirijskog istraživanja obavljenog 2015. godine na uzorku od 1.110 zaposlenih i nezaposlenih novinara i 619 zaposlenih i nezaposlenih fizičkih radnika. Cilj istraživanja je bio da se utvrdi kako prekarizacija novinara i medijskih radnika utiče na javno informisanje građana Srbije.

Prema pisanju sociologa Srećka Mihajlovića, istraživanje koje je prethodilo objavljivanju objavljivanju ove knjige dokazalo je da su mediji koji deluju u korist javnog dobra izuzetak a ne pravilo, dok su mediji koji rade za partikularne interese – pravilo, a ne izuzetak. U takvoj situaciji i u situaciji prolongirane ekonomske krize položaj zaposlenih u medijima se dodatno pogoršao.

Novinari se u današnje vreme mogu podvesti pod prekarijat – naziv koji je nastao iz kombinacije izraza proletariat i precarious, a odnosi se na životne okolnosti u kojima dugotrajna nesigurnost, nestabilnost i nepredvidljivost ugrožavaju mentalno i fizičko blagostanje ljudi.

U fokusu istraživanja autora ove knjige bila je prekarizacija medijskih radnika, prvenstveno novinara, pri čemu su fizički radnici bili kontrolna grupa u kontekstu prekarizacije, sa „dna“ društvene hijerarhije.

 

Ovde su izdvojeni neki od zanimljivijih nalaza:

 

1. Ocena stanja u medijima

Stanje u medijima komentarisalo je 1110 novinara (740 zaposlenih i 370 nezaposlenih) u Srbiji, odgovarajući na pitanja koja se odnose na ocenu slobode medija, percepciju državne kontrole medija, ocenu raširenosti autocenzure i na sameravanje raširenosti cenzure i autocenzure.

 

1.1. Nema slobode medija

Novinari se slažu da u Srbiji nema slobode medija. Tako misli više od 3 petine ispitanika (62%), dok samo njih 13% smatra da u Srbiji postoji sloboda medija.

 

1.2. Državna kontrola medija

Više od 3 četvrtine novinara (77%) smatra da država kontroliše medije, samo 5% negira državnu kontrolu.

 

1.3. Autocenzura je veoma raširena

Gotovo 3 četvrtine novinara (73%) misli da je autocenzura među novinarima veoma raširena, samo 5% odbacuje tu tvrdnju.

 

1.4. Ima više autocenzure nego cenzure

Više od 3 četvrtine novinara (76%) smatra da danas ima više autocenzure nego cenzure, jer se novinari plaše da ne ostanu bez posla; s tim se ne slaže 5% novinara.

 

1.5. Opšta ocena stanja u medijima

Kada bi mogli da biraju – dve petine novinara bi napustilo novinarstvo; isto toliko bi se opredelilo za medij u kojem mogu slobodno da pišu bez obzira na status i visinu plate, dok bi jedna petina novinara izabrala siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna.

 

 

 

2. Indeks profesionalne (samo)kritičnosti

Za utvrđivanje ocene odgovornosti medijskih radnika konstruisan je indeks profesionalne (samo)kritičnosti. U pitanju je unutrašnji lokus kontrole koji odgovornost za stanje u medijima locira u samu novinarsku profesiju. Visoki indeks profesionalne samokritičnosti označava preuzimanje odgovornosti za stanje u medijima, dok niži indeks označava “skidanje” odgovornosti sa novinarske profesije.

Veličina indeksa profesionalne samokritičnosti, u ocenama od 1 do 5, iznosi 2,7.

Skala profesionalne samokritičnosti: 29% odsustvo samokritičnosti ili niska samokritičnost, 67% osrednja samokritičnost i 4% – visoka samokritičnost.

 

 

3. Indeks kritičnosti prema medijskom okruženju

Indeks kritičnosti prema medijskom okruženju (spoljni lokus kontrole) formiran je na osnovu 10 pokazatelja. Visoki indeks kritičnosti prema medijskom okruženju (država, vlast, političke stranke, privreda, vlasnici kapitala…) označava lociranje odgovornosti za stanje u medijima u medijsko okruženje, dok niži indeks označava “skidanje” odgovornosti sa medijskog okruženja.

U ocenama od 1 do 5 veličina indeksa kritičnosti prema okruženju iznosi 3,4.

Raspodela odgovora: 4% su nekritični ili malo kritični, 54% osrednje kritični, a 42% veoma kritični.

Kritičnost prema okruženju je ili osrednja ili velika, za razliku od profesionalne samokritičnosti koja je osrednja ili mala. Novinari su kritičniji prema medijskom okruženju (vlast, država, vlasnici medija) nego prema sopstvenoj profesiji. Međutim, iz toga ne sledi da novinari prebacuju odgovornost na druge, već samo da odgovornost prvenstveno vide u okruženju, a potom i u sopstvenoj profesiji.

 

 

4. Indeks prekarizacije rada

4.1. Prekarnost zaposlenih novinara

Autori istraživanja su se orijentisali na 9 osnovnih grupa pokazatelja prekarnosti zaposlenih medijskih i fizičkih radnika. Reč je o sledećim grupama pokazatelja: nesigurnost zaposlenja (niska zapošljivost), nesigurnost radnog mesta, neizvesnost radnog vremena, neizvesnost zarade (nadoknada za rad, plata, nadnica), nesigurnost zaštite zdravlja i bezbednosti, nesigurnost uslova rada, nesigurnost radnih prava, nesiguran status (status preživljavanja) i egzistencijalna nesigurnost. Prekarnost rada i života je višedimenzionalna pojava kumulativnog karaktera.

Sumiranje rezultata 9 pokazatelja prekarnosti novinara pokazuje zabrinjavajuću prekarnost, a pod njom podrazumevamo osrednju, veliku i veoma veliku nesigurnost. Više od 3 petine ispitanih novinara (61%) karakteriše zabrinjavajuća prekarizovanost rada i života. Novinare najviše tišti pravna nesigurnost, nesigurnost radnog vremena, radnog mesta i uslova rada.

Visini indeksa prekarnosti rada i života novinara najviše doprinose četiri tipa nesigurnosti: pravna nesigurnost, nesigurnost radnog vremena, radnog mesta i uslova rada. Čak 4 indikatora ne diferenciraju znatnije novinare i fizikalce, već ih čine sličnim: egzistencijalna nesigurnost, pravna nesigurnost, nesigurnost radnog mesta i nesigurnost radnog vremena. Očigledno je da su ovo karakteristike opšte prekarizacije.

 

4.2. Prekarnost nezaposlenih novinara

Natpolovična (52%) je spremnost na prihvatanje nesigurnih i teških uslova rada – na prihvatanje posla za bilo koju platu, na bilo koje radno vreme, bilo kakvog tipa radnog ugovora, i sl.

 

 

5. Odnos između percepcije medija i prekarizacija života novinara

5.1. Percepcija stanja u medijima i prekarnost zaposlenih novinara. 

Sa rastom prekarizacije zaposlenih novinara raste i broj novinara koji smatraju da u Srbiji nema slobode medija. Korelacija između ove dve pojave je niska (0,20), ali je statistički značajna.

 

 

6. Zaključak

Po mišljenju novinara stanje u medijima je loše. Za to je prvenstveno odgovorno medijsko okruženje – vlast, država, vlasnici medija, a potom i sami novinari. Uloga novinara u emancipaciji i odbrani medija je pod stalnim i sve jačim pritiskom prekarizacije rada i života novinara. Teško je očekivati veći angažman medijskih radnika u situaciji kada su im ugroženi rad i zaposlenje, i kada im se svakodnevno onesiguravaju uslovi za pristojni život.

Ukupno uzev, deo novinara je razapet između sopstvene prekarnosti i svog profesionalnog identiteta. Najveći broj među njima ostaje u novinarstvu iako bi najradije (da može) otišao što dalje od tog poziva; najmanji broj (okvirno jedna petina) ostaje u novinarstvu da piše i govori onako kako drugi hoće; na kraju tu su (okvirno dve petine) oni novinari koji čuvaju medijski integritet i profesionalni identitet, izgleda, za veliku cenu.

Prekarizacija nije prirodno ljudsko osećanje niti normalno stanje u modernoj civilizaciji. Postoje pozivi i postoje delatnosti u kojima se sve konsekvence prekarizacije slamaju na čoveku-radniku, ali postoje i delatnosti koje se postepeno ili koje će se postepeno urušavati pod teretom prekarizacije nosilaca te delatnosti, ljudi-radnika. Mediji su takva delatnost, a tu su potom nauka, visoko obrazovanje, kultura i umetnost.
Knjigu „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ kao četvrtu u ediciji „Sindik“ objavili su Centar za razvoj sindikalizma, Fondacija za otvoreno društvo, Srbija i Dan Graf.

Članovi istraživačkog tima Centra za razvoj sindikalizma (CRS) i autori studije prekarijata su: sociolog i rukovodilac tima Srećko Mihailović, sociolozi dr Miroslav Ružica, Boris Jašović, Gradimir Zajić i Dušan Torbica, novinarka Tanja Jakobi, ekonomista dr Maja Jandrić, socijalni psiholog dr Mirjana Vasović, i politikolozi dr Zoran Stojiljković i Vojislav Mihailović.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close