Ekonomski pesimizam nije neka novost. Međutim prilično savesno praćenje reakcija na najsvežija ekonomska zbivanja dovodi do zaključka da od početka ove godine ulazimo u žestoku fazu potištenosti. Da ne ispadne kako nešto izmišljam citiraću autoritete: Žan Pisani-Feri (Jean Pisani-Ferry), profesor i generalni komesar za planiranje u francuskoj vladi – „Budućnost je sumorna“. Džonatan Vilmot (Jonathan Wilmot), direktor investicija Credit Suisse – „Predugo posle krize sve je još krhko, a to izaziva dubok strah na tržištima“. Dejvid Kameron (Cameron), britanski premijer – „Još nismo preboleli finansijsku krizu koja je bacila svet na kolena, a opet se pale crvena alarmna svetla“. Mario Dragi (Draghi), predsednik Evropske centralne banke (ECB) – „Doveden je u pitanje pravac kojim se kreće Evropa i njene sposobnosti da se sučeli sa novim šokom“. Zabeleženo samo tokom prvih deset dana aprila.
Koreni pesimizma leže u činjenicama: već čitavu deceniju godišnji rast produktivnosti nije u stanju da dostigne 1 odsto prema 2 odsto u ranijem razdoblju. Dakle, ni polovina nekadašnjeg[ref]Federiko Rampini, o kome će biti reči kasnije piše: „Uprkos egzaltacijama koje prate svaku novinu iz Silikonske doline, nijedna od njih nije uporediva po uticaju na produktivnost, sa parnom mašinom, elektrikom, ili železnicom.“ [/ref]. Budžetski odbor američkog kongresa revidirao je svoju prognozu rasta produktivnosti od 2010. do 2020 sa 25 na 16 odsto. Britanski pandan je smanjio prognoze sa 22 na 14 odsto za isto razdoblje. MMF je 12. aprila revidirao svoje prognoze rasta domaćeg proizvoda za ovu godinu, već jednom revidirane na niže početkom januara meseca. Po MMF ove će godine rast iznositi 3,1 odsto, što je za 0,3 odsto manje od prognoze u januaru, kada je već smanjena ranija prognoza za 0,2 odsto. Za Ameriku, koju čitav svet gleda kao lokomotivu, cifre su takođe umanjene u januaru za 0,2 odsto, a u aprilu za još 0,2 odsto. Ako ovi decimali procenata izgledaju neupečatljivo, valja ih preračunati u dolare i videti da je to umanjenje za 72 milijarde, što je ravno dva BDP Srbije. EU se neprekidno preračunava, dakako naniže, uz bojazan da će joj eventualni odlazak Britanije (Brexit) urnisati i onako nizak rast.
Sva mudrost i pare upregnute su u finansijske spekulacije i masovno stvaranje sredstava za zabavu i zamlaćivanje, jer to donosi najveće profite. Svet polako počinje da liči na onu metaforu o valceru koji se igra na Titaniku dok brod tone. Dotle se davljenici (nezaposleni) jedva održavaju na površini i njihov broj neprekidno raste. Evropska centralna banka baca i poslednje pojaseve za spasavanje, konstatujući da ni oni koje je već bacila ne uspevaju više nego da ih samo održe da se ne udave definitivno. Ponovo se podgreva Junkerov plan ubacivanja još 315 milijardi evra investicija tokom naredne tri godine. Taj projekat predviđa usmeravanje novca u sprečavanje globalnog zagrevanja i prekvalifikaciju radnih resursa za digitalnu ekonomiju.
Nema sumnje da je problem nezaposlenosti mlade generacije postao nepodnošljiv kad i predsednik ECB Mario Dragi alarmira političku elitu rečima: „najobrazovanija generacija od kad postojimo postaje lost generation – izgubljena generacija /…/ mora se reagovati hitno da bi se izbegao scenario socijalne drame“. Jer, kako Dragi kaže, „niko ne ostaje mlad večito“ i mora postati agresivan kada ustanovi da mu je život uništen. Zagovara se što obuhvatnije i što više obrazovanje mladih. Zagovara se takođe i privatno školstvo koje kao daje kvalitetnije znanje. Nobelovac Stiglic oslikava šta to znači: „Današnji diplomirani studenti počinju sa nagomilanim dugom za školovanje, koji će otplaćivati narednih 20 godina ako imaju sreće da nađu posao, pritom najčešće početnički posao ne omogućava otplatu rata kredita, pa se oni prolongiraju i uvećavaju.“
U opštem haosu izazvanom gubljenjem poverenja smišljaju se raznorazne teorije za zamajavanje počev one o double-dip – duplom dnu krize, zero-sum game – kad jedan dobija – drugi gubi[ref]Konkretno znači da niska inflacija očuvava štednju, što pogodje starijim generacijama. Rast inflacije olakšava dužnički teret (otplate kredita) mlađim generacijama, a obezvređuje štednju starijima. [/ref], ponovo se priseća na Pareto optimal[ref]Vilfredo Pareto, američki ekonomista i genijaln programer mehaničkih kockarskih automata, na samom početku prošlog veka znajući šta projektuje prvi je hazard definisao kao – porez na budale. [/ref] – ravnotežnu distribuciju dohotka, non competitiv game – oznaku za pretkrizno vreme kada se trošilo više nego što se stvara… Sve to dakako otkriva nemoć da se dođe do jasne ideje budućnosti, te da se prema njoj kroje odnosi. Nazovimo ih ideologijom, dugoročnim planiranjem ili najednostavnije kolektivnom prespektivom – svejedno kako, samo da označi neki dugoročniji pravac. Mile Vitorović, kolumnista „Ekonomske politike“ definisao je svojevremeno verbalni barok kao „zasenjivanje prostote“; i danas se protiv tog duhovito i prosvetarski bori advokat Uroš Nedeljković na svom blogu.
Pre nego što se stekne utisak da imam nešto lično protiv banaka i bankara, naveo bih još da je Mario Dragi, dakle najvažniji evropski bankar, verovatno i najzaslužniji što ekonomska situacija u EU nije još dramatičnija. Kako u Financial Times-u piše Vofgang Munkau (Munchau): „Približno polovina oporavka poslednjih godina može se slobodno pripisati odlukama ECB, šta više u poslednje 4 godine to je bila jedina politika stimulisanja rasta“, pa ipak mora da konstatuje kako tržišta gube poverenje, jer novac koji distribuira ECB ne nalazi odjeka u ponašanju banaka i državnih administracija nego služi njima kao proteza[ref]Veliki deo novca dobijenog posredstvom „kvanitativnog olakšanja“ (QE) od ECB komercijalne banke ne koriste za investiranje u realnu ekonomiju već njime kupuju nove i nove dužničke papire svojih vada, jer tako na razlici kamata zarađuju bez trunke rizika. [/ref]. Preko 1.000 milijardi evra već emitovanih i ubačenih u banke nije ni pomerilo stopu inflacije u EU, a novac je pušten u promet jer se računalo da će inflacija biti impuls ekonomskom rastu, kako teorija tvrdi.
Ubrazavanje rađanja Bankarske unije, izmišljanje ministra finansija eurogrupe, i ostale tendencije čvršćeg povezivanja Zajednice, spotiču se o bujajuće nacionalne egoizme. Nameće se pitanje (namerna poštapalica) zašto u Americi, Britaniji, Brazilu gde nacionalni egoizmi nemaju značaja stanje nije mnogo bolje nego u Evropi. Sledstveno se nameće i zaključak da je osnovni problem sistemski, a egoizmi ga samo podupiru. Onaj već bljutavi savet da treba „preduzeti sistemske reforme“ kako bi se obuzdalo propadanje izgleda ne važi kada je sam sistem u pitanju.
Osnovu tog koncepta kapitalizma, koji ostvaruje profit vukući ogromnu većinu čovečanstva u propadanje, čine finansijske institucije, u prvom redu banke. Ne patim od prekradanja tuđih tektova pa ću otvoreno „plagirati“ deo najnovije knjige Federika Rampinija (Federico Rampini) Banke: Možemo li im još verovati? Pošto sam naručio knjigu, Tviter mi je pokazao da su je već lajkovale dve osobe iz Beograda koje su vredne intelektualnog poštovanja. Rampini, najugledniji italijanski novinar dominatno ekonomskog opredeljenja, konstatuje da su banke postale neka vrsta finansijskog supermarketa koji pored čisto bankarskih poslova ne zazire niodčega što može da donese prihode (osiguranje, penzije, hedž fondovi, pa i prevare štediša…).
Amerika (u kojoj Rampini živi) funkcioniše na visokom stepenu privatnog zaduživanja. U 2016. godinu ušla je sa prosečno 130.000 dolara duga po porodici. Najvećim delom su u pitanju stambeni krediti, krediti za studije[ref]U SAD ima 21 milion visokoškolaca čiji krediti iznose ukupno 1.200 milijardi dolara, što je 36,8 puta veći dug nego što ima srpska država.[/ref] i zaduženja preko kreditnih kartica. Kriza stambenih kredita je prošla, ali je ipak prošle godine 93.000 porodica doživelo zaplenu stana/kuće. Evropa je u tom smislu daleko humanija odnosno „bankarski zaostalija“ pa je kao rigoroznu meru disciplinovanja dužnika donela propis (stupio na snagu 01. 01. 2016.) da se plenidba stana može izvršiti tek ako je korisnik akumulirao 18 neplaćenih rata. Ovo koliko da razumemo kako su evropski, pa i naš bankarski sistem za Amerikance – komunizam. U spasavanje svog finansijskog sistema, međutim, američka država je uložila 7.700 milijardi dolara, što je skoro polovina njenog BDP i daleko od liberalnih ekonomskih opredeljenja koja propagira drugima.
U tom procesu pada i uspona, kako navodi Rampini, 99 odsto Amerikanaca uspelo je da nadoknadi 40 odsto prihoda koje je izgubilo u krizi, ali je jedan odsto najbogatijih uspelo da prisvoji 58 odsto stvorene dobiti u procesu oporavka. Preraspodela je izvržena ponovo na način bogaćenja bogatih. „Žao mi je – piše Rampini – ali pod demokratskim predsednikom Obamom nejednakost je postala još veća“. Rampini ne pominje ni Rusiju ni Putina. Slutim da je to zato što je Putinova Rusija bez ikakvog uticaja na svetske ekonomske tendencije. Svoje umne i finansijske kapacitete ona danas ne koncentriše na potencijale stvaranja, nego na razaranje – vojnu moć od koje svi zaziru.
Sklon upitnim rečenicama Rampini piše: „Da li je moguće promeniti sistem, dakle zamisliti drugačije banke od današnjih? Da li je čista utopija zamišljati kreditni sektor u službi ekonomije, porodica, zapošljavanja? Jesmo li za svagda osuđeni da nas eksploatišu finansijski paraziti, koji neobuzdano cede tuđe ušteđevine?“ Na centralnu dilemu iz naslova knjige Rampini odgovara: „Ne, ne možemo imati poverenja u banke, jer se njihovi profiti zasnivaju na komisioniranju, tarifama, nametima i smicalicama koje konstruišu na našem novcu. To je osnovni i nesavladiv sukob interesa koji nas razdvaja od njih. Ne, jer smo se uverili da njihovi saveti kako da uložimo novac nisu dobronamerni. Ne, jer ne smemo verovati ni nadzornim organima koji su šurovali sa bankama i tako doveli do krize kojom su uništili naše ušteđevine…“ Nabrajanju tu nije kraj ali je, nadam se, dovoljno da pokaže koliko je duboko nepoverenje u dominantni finansijsko-bankarski sitem.
Posledica katastrofano dubokog nepoverenje rezultirala je smanjenjem štednje građana, suzdržavanjem realne ekonomije od uzimanja kredita i činjenicom da tzv. „digitalni milijarderi“ – novi najveći svetski bogataši svoj novac obrću u okviru sopstvenih fondova, poslova kojim se bave ili delatnosti kojoj genetski pripadaju[ref]Niko se od genija novih tehnologija nije obogatio samo vrednošću patenta ili direktnih prihoda od njih, nego tako što su se prepustili finansijama da na berzi naduvavaju vrednosti sve do pucanja balona. Bojeći se toga „digitalni “ milijarderi počinju da beže od berzi i banaka u sopstvene finasijske fondove i planove.[/ref]. U aprilskom broju časopis Fortune, objavio je listu „50 najvećih lidera“ na svetu u kojoj je Džef Bezos (Jeff Bezos), vlasnik online knjižare i trgovine Amazon, na prvom mestu daleko ispred kancelarke Angele Merkel, koja je na drugom mestu. Najveći deo od sedam stranica teksta posvećenog njemu (Merkel je dobila samo 18 redova jednog stupca) odnosi se na projekat Blue Origin – vasionske letilice (New Shepard), sposobne da poveze putnike u suborbitalnu visinu od 100 km i vrati se zajedno sa njima na zemlju. To je dakako tek prvi korak planiran da bude operativan u 2017. godini i za koji će uskoro poćeti da se primaju rezervacije. Maksimalna ambicija Bezosa je, kako tvrdi glavni projektant Mejerson, „da ostvari viziju o milionima ljudi koji će živeti u svemiru“.
Bezos po običaju ne voli da govori o svojim poslovima. Pretpostavlja se da je već uložio preko 500 miliona dolara, zna se da je zaposlio 600 ljudi, i kalkuliše se da će taj broj biti veći bar još za trećinu tokom godine. Budući da „ni miš svoju sudbinu ne vezuje samo za jednu rupu“, Bezos paralelno investira u svom osnovnom poslu srodne kompanije pred kojima je budućnost (Twiter, Airbnb, Uber, Nextdoor…). Bezosovo bogatstvo se procenjuje na 34,8 milijardi dolara, po čemu zauzima 15. mesto u svetu milijardera. Na čelu liste investitora u svemirske programe ali i običnih milijardera je Bil Gejts (Bill Gates) čije se bogatstvo ceni na 79,2 milijarde dolara. Prva desetorica „digitalnih“ teže ukupno 265,5 milijardi dolara. Gejts je svoje pare usmerio u Kymeta program; pretežni vlasnik Googl-a Pol Alen, u Vulcan Aerospace; Ilon Mask, osnivač PayPol i Tesla Auto ulaže u Space X; Ričard Branson iz Virgin Co ulaže u Virgin Galactic…
Njihovo angažovanje poslužilo je zagovornicima opšte privatizacije da dokazuju kako je eto privatna inicijativa u stanju da preuzme čak i svemirski sektor. I kao što u takvim nadigravanjima obično biva prećutkuje se da privatnici u sektor ulaze tek pošto su ogromnim javnim (državnim) novcem tehnološki stvoreni uslovi za odlazak u svemir, poduhvat koji je do danas koštao 40.666 milijardi dolara ukupno u svetu. Računato procentom od BDP izdvojenim za svemirske poslove vodi Rusija (0,6) odsto, a na drugom mestu je Amerika (0,2), međutim kada se to preračuna u dolare ispada da je Amerika u svemirske programe (civilni deo) uložila 19.770, a Rusija 6.414 milijarde dolara. Ukratko, nema velikog privatnog investicionog poduhvata kojem neka država nije „parama poreskih obveznika“ otvorila prostor da se razmahne. Mnogo je važnija istina da ti bogataši vide budućnost van banaka i sadašnje realne ekonomije.
I klasično pitanje: Šta se to nas tiče? Ruku na srce, treba biti patriota pa sa naše distance (u svetlosnim godinama) od tih zbivanja nazreti neki naš interes. Čitam ovih dana kako se ugledni komentator sprda sa tim što je IKEA u svoj asortinam uključila drvene oklagije jednog srpskog preduzeća. Dotični komentator nije naučio ni onu bukvarsku ekonomsku lekciju koju su još Asirci sročili u izreku da je „bolje zaraditi trgujući slamom, nego izgubiti trgujući zlatom“. Dakle, skromnost, razum i obrazovanje su ono što nas može primaknuti svetskim tokovima. Verovanje da se to može preskočiti kandidovanjem „našeg čoveka“ (bez obzira ko to bio) za dežurnog OUN grdna je zabluda. Distance se ne savlađuju političkim muvanjem. I još: dokle god ostanemo „ponosno“ suvereni i mali – ostaćemo izvan svetskog progresa.
Tekst je iz narednog broja časopisa, koji će se na trafikama pojaviti u maju